Новица Тадић (1949–2011)
Соња Миловановић
ПИСАЊЕ ИСТОШТО И ЖИВЉЕЊЕ
Мало је песника за које се без претеривања може тврдити да су аутентично
живели своју поезију. Таква реткост био је Новица Тадић. Да је писање за њега било
исто што и живљење, како је о томе на једном месту поводом разматрања стила рекао
Ролан Барт1, истакао је и сам песник: „Живети, аутентично живети. Из аутентичног
живота искрсавају оригиналне идеје и мисли-водиље кроз живот и уметност”; Песма
мора бити целовит ентитет, јединство песника и писма”2. Ћудљив и ћутљив каквог га
књижевна јавност памти, овај песник стварао је елиптичне, заумне и загонетне
стихове. Критика им је од почетка била углавном веома наклоњена, а и након
неколико зборника, докторских теза, монографија, многобројних научних радова и на
стотине приказа, читају се и тумаче с несмањеним интересовањем. И то не само међу
есејистима и тумачима, већ и тамо где песник најснажније и уједно најделикатније
траје – међу самим песницима. Стихом, мотоом, песмом, посветом или сликом света,
књижевници непрестано реферишу на дело овог урбаног анахорета. Шта је то што
Тадића чини тако особеним?
Када се пре тачно пола века појавио својим песничким првенцем Присуства
(1974), овај песник као да је, симболички казано, обзнанио и присуство песничке
личности. За разлику од талентованог песника, како је сматрао Зоран Мишић,
„личност је онај јединствени, изузетни глас који се дâ на први поглед распознати у
полифонији књижевних збивања, који има свој особени модус перцепције
стварности, који у свету чињеница открива особите, макар и немерљиве валере
светлог и тамног, топлог и хладног, интелектуалног и емоционалног.“3 Да је о таквој
песничкој личности реч, потврдио је у књижевној јавности пријем сваке наредне
Тадићеве збирке, а током времена све веће занимање за његову поезију. Свест о
реткости међу песницима имају и они којима Тадићеве песме због њихове
херметичности и тамне слике нису блиске. Међутим, мимо одбојности коју могу
изазвати, значај ове поезије није у допадљивости већ осећању да нас се тиче, у
најдубљем и најелементарнијем смислу речи.
Од интроспективних немира унутар собног, затвореног амбијента, преко
оглашавања градског „лутала“, изопштеника и усамљеника, немилих сусрета са насртљивим намерницима, сведочењем о градским и приградским (не)приликама до
искушеничког и подвижничког повлачења у градску избу као монашку ћелију, у
атмосфери било демонског или божанског начела, поступком гротеске и инверзије,
метафором или симболом, Тадић је градио песничку зиданицу са много тамних,
мрачних одаја и сеновитих пролаза. Сходно једној његовој песми („Наопако ми
било”), али и целини опуса, могло би се рећи да је та грађевина по представи света
наопака, да се попут левка сужава што је ближа земном животу, у којем царују
изопачености, лажи и заблуде. Оно што је, међутим, у тој наопакости уметнички
делотворно јесте изразито динамичан живот песничког субјекта или лирских
судеоника такве зиданице и разноврсност њиховог стања у осликавању мрачне слике
света. Премда та разноврсност није остварена у опречностима бивствовања – јер
„поезија тоталног негативитета“ и „ултра-песимистичког доживљаја света“, како је
одређивана, то по природи ствари ни не може, она се испољава у његовим
сенчењима4, често постигнутим искрицама хумора, ироније и сарказма. Разуме се,
теже је сенчити неку појаву него је приказивати у суштим контрастима. То је свакако
један од разлога Тадићеве посебности.
Пресна песничка реч, каква је Тадићева, утиче на то да јој се верује, а
искреност песме истовремено је врхунац и непресушни извор читалачког поверења
и интересовања. Поред многих виртуозности које може поседовати, неискрена песма
суштински је јалова. Поменути Зоран Мишић казао је како „треба повратити
изгубљени сјај појму искрености, који је малограђанска романтика бесправно
присвојила и злоупотребила“5. Треба ли рећи да код Тадића никакве романтике нема.
Читалачком укусу овај песник није подилазио, нити је свој таленат и прозорљивост
подвргао „трагању за формулама“, већ пошао „у потрагу за својом личношћу“.
Естетика ружног, као исходиште његове поезије, као њена уједно есенција и енергија,
основа је „револуционарних преображаја песничке писане речи“. Не зато што у
српском песништву није било песама заснованих на оваквој естетици, већ зато што
није било песника који су јој у тој мери и на особен начин били посвећени.
Интензитет те посвећености још један је знак песникове самосвојности. Искреност
и аутентичност два су постојана стуба Тадићеве поезије.
Бити аутентичан лепо звучи, али то је тежак подвижнички чин. „Писање
песама није импровизација, играрија без тежине. Мораш дати све, да би добио
мрвицу“, рекао је једом приликом овај песник, другом појашњавао такву врсту
нужности: „Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам
луцидне тренутке и увиде које не могу имати ’нормални људи’. Нормалан човек је
корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов“. Аутентичност дакле
подразумева неку врсту радикалности, непристајања на конвенције мишљења или
владања, подразумева отпор и насиље, али и жртву која се таквим непристајањем
мора поднети. За ту жртву Тадић није тражио искупљење у похвалама и признањима или било каквој врсти животног комфора. Штавише, многи његови стихови подривају
лицемерје и материјалне добити. И у том погледу Тадић је био истрајан и доследан,
и то радикално. И баш зато аутентичан.
А аутентичност је, казује Лајонел Трилинг, имплицитно полемичан појам, који
„своју природу испуњава агресивно се бавећи устаљеним и уобичајеним
мишљењима“8. Ову мисао дели и Харолд Блум: „променa у поезији и критици као и
у сваком људском подухвату долази једино кроз агресију“. Ако овима додамо и
Мишићеву мисао о битности за променом песме која се догађа „тек са коренитим,
суштаственим променама у садржајном регистру савремене поезије.Модернизовање
поетске фактуре, није само питање вештине и заната, то је, пре свега, проблем: како
изразити сензибилитет модерног, а то значи и нашег човека“, онда је јасно да је Тадић
тај сензибилитет осведочио као егзистенцијалну стрепњу и аскетски однос према
животу и писању, условљене оним „првобитним“, а узроковане „страшним“ у
антрополошком смислу али и историјском обзорју
Постоји стога нешто што ће, чини се, трајно бити отворено у рецепцији
поезије Новице Тадића, јер су такви ствараоци, такве песничке личности, увек
актуелни. Но осим што на оригиналан начин спаја егзистенцијалну тескобу модерног
урбаног човека и епохалну свест, значај Тадићеве поезије неспоран је и по ширењу,
а можда и увођењу неких поетичких хоризоната у оквирима српског песништва. Реч
је о, како је једном примећено, хорористичкој стилизацији као индивидуално-
поетичком програму и песничком ставу према животу.10 Не знамо за песника који је
изнедрио тако снажне и оригиналне хорористичке слике света, уз такође самосвојну
фантастику. Тај аспект његовог песништва, испољен као програм и став поетске
индивидуалности, тек треба истраживати. И у том погледу песничкој личности
Новице Тадића вреди се изнова враћати.