Смиљка Исаковић
КАКО ЈЕ ДРВО ПОСТАЛО МУЗИКА
MUSICA DULCE LABORUM LEVANEM
(Слатка музика олакшава тежак рад)
Чаролија претварања и обликовања дрвета у облик који ће га на најлепши
начин сачувати за будуће генерације, у музички инструмент, тежак је посао, физички
пре свега, али и занатски. Али је то и рад који обилује задовољством стварања и
антиципацијом лепоте звука коју ће то исто дрво произвести на крају процеса.
У грађењу чембала, давне претече клавира, захтевала се, поред занатског
мајсторства, и уметничка креација. Градитељи чембала били су мајстори, у
мајсторским радионицама које су подсећале на столарске или бродоградитељске.
Нису морали знати много о далеким морима, али су се такође морали бавити
инжењерским прорачунима и нацртима, јер инструменти су, као бродови или авиони,
веома сложене техничке конструкције, која треба да поднесе велике напоре и
напрезања материјала, уз што мању тежину и запремину.
У исто време, градитељи чембала били су уметници. Свако чембало је било
креација уметника – за уметника, уз узајамно дубоко поштовање и уважавање. Тек
једни са другима, градитељи и музичари, представљали су целовит доживљај дрвета
претвореног у звук – инструмента.
Музика и мајсторски рад, уметнички уједињени кроз причу о дрвету.
У данашњој Холандији, некадашњој Фландрији, у граду Антверпену,
забележено је да је крајем 16. века десет градитеља чембала тражило пријем у
чланство еснафа Светог Луке, који је иначе био заштитник цеха сликара, вајара и
других уметничких професија. У 16. и 17. веку, породица Рукерс бавила се изградњом
чембала у Антверпену. Они су били и мајстори и уметници, а њихови инструменти
продавали су се по целој Европи, од Енглеске до Русије. Фламанска чембала браће
Рукерс утицала су на изградњу чембала у Европи тога времена, а затим, после
неколико векова, и на изградњу историјских копија.
Да би инструмент био добар, а пре свега звучан, најважније је било дрво од
кога је саграђен.
Од врсте дрвета од кога је грађен инструмент зависила је звучност, носивост
тона, прозрачност, звонкост, укупна лепота и богатство тона. Јер, све на чембалу је
од дрвета, осим жица, чивија за затезање жица и шарки за причвршћивање поклопца.
Чак и шрафови који спајају поједине делове чембала су од дрвета. Сам костур
чембала у изградњи највише подсећа на костур неког брода.
Дрво од кога се градио инструмент морало је бити најмање две године старо
и затим сушено у посебним условима, да не би било претерано влажно, али ни
претерано суво и укрућено. За сваки део чембала употребљавало се друго дрво.
За резонантну даску (soundboard), душу инструмента, користила се пре свега
оморика, бор или јела, које су се морале сећи на посебан начин да би се постигла
најбоља резонанаца.
Рукерсова чембала била су позната по свом богатом тону, кога су дуговала,
поред мајсторства Рукерсових и дрвету од кога су направљена. Чак и данас, поред
свег напретка технологије, тешко је потпуно постићи такав квалитет тона. Једна од
теорија зашто је то тако, јесте теорија, да је на шуме тог времена, а самим тим и на
дрво које је употребљавано за грађење инструмената, утицало „мало ледено доба“,
драстично захлађење климе у Европи у седамнаестом и почетком осамнаестог века.
Овај феномен, назван Маундер Минимум (Maunder Minimum), тумачи се поремећајем
у сунчаним пегама. Као последица малог леденог доба, дрвеће је спорије расло,
збијало и имало правилније годове, па су инструменти конструисани од тог дрвета
били изузетно звучно богати. Тиме се објашњава и тајна непоновљиве лепоте звука
Страдиваријевих, Гварнеријевих и Аматијевих инструмената, пре свега виолина.
Такође, дрво је складиштено у близини мора, или делом и у морској води, што је
утицало на непоновљиви квалитет дрвета тог времена за градњу музичких инструмената.
За спољни корпус чембала (harpsichord case) користили су се јаблан, буква,
кестен и липа.
За унутрашњи потпорни костур (wrestplank) – храст, слатки и дивљи кестен,
буква, оморика, кедар, а понекад финска бреза.
За мостић (bridge) – буква.
За језичке (jacks) – крушка и шимшир.
Беле дирке (keys) су биле, од беле енглеске липе, шимшира или северних
букви, а црне од абоноса, ружиног дрвета, немачке букве. Изузетно се користила и
слоновача или кост. Сваки делић ручно је сечен и обрађиван, уграђиван са много
пажње и љубави у инструмент. Сваки је био уникатан и непоновљив.
Завршетак обраде, спољно дотеривање, састојао се, прво, од облагања инструмента смешом креде и биолошког лепка, а затим ручног бојења бојама органског
порекла (пигменти помешани са уљем). На крају, позлата и осликавање, као и мото…
Чувен је мото: „Dum vixi tacui: mortua dulce cano“, у преводу „Док сам живело, ћутало
сам: мртво, слатко певам“, којим се дрво инструмента обраћа слушаоцима и публици,
а можда и самом чембалисти који свира на њему… Први део цитираног стиха гласи
„Живело сам у шуми: посече ме оштра секира“.
Данас су Рукерсови инструменти смештени у музејима, а чембалисти свирају
на историјским копијама ових инструмената, који се израђују у мајсторским
радионицама широм света. Савремене радионице личе у свему на радионице чембала
из 17. века, осим што се користе, тамо где је то могуће, осавремењени алати које
покреће електрична струја. Ипак, највећи део магије претварања дрвета у музику
обавља се и данас на традиционалан начин, као пре три века. Процес је остао исти,
од одабирања дрвета, сушења, израде делова од различитог дрвета, до бојења бојама
природног порекла.
Ништа вештачко не иде на племенито дрво које „пева слатко“.
Једна од копија фламанског једно-мануалног чембала браће Рукерс налази се
у Београду. Сребрнастог је тона, продорног звука, робустног и непоновљивог. Сведок
је уметничких мостова који спајају целу Европу, од Антверпена 17. века до Београда
21. века, кроз време и простор, у заједничком циљу очувања културне и уметничке
баштине свих народа, културног наслеђа свих нас.