Слободанка Шаренац
СКРИВЕНА ЗНАЧЕЊА ЛИРСКОГ ГОВОРА СРЦА
(Ружица Комар: Ријечи очи љубави, ,,Свет књиге“, Београд, 2024)
Нова збирка поезије ,,Ријечи очи љубави“1 Ружице Комар, наставак је, делом,
трагања за одговорима на постављене поетичке задатке у претходној збирци поезије
,,Очи Симониде Лепе“, формирањем сложенијег, херметичнијег, али разуђенијег
мотивско-тематског плана, и варијантности имплицирајућих значења, као и могућих
подједнако функционалних интерпретативних аспеката дела, посматраних у духу
Ингарденове теорије, са незаобилазним ,,местима неодређености“. Постигнут је
искорак у односу на претходно достигнути ниво остварености, отварањем нових
могућ ности лирског изражавања, пре свега богаћењем стиха специфичном организацијом дескрипције.
Делом је отварање питања егзистентности лирског субјекта, уз сталне промене
у простору досезања апсолута, у светлу парадокса кретања ка граници језичког
израза, испуњавајући једно од обележја модерне лирике, додељујући речи улогу
стваралачког чина чистог духа, о чему је писао Хуго Фридрих3. Истовремено, може
се посматрати и као кретање у духу трагања за матерњом мелодијом, вођено
Настасијевићевим поетичким императивом превођења ,,неизречја у реч“,
додиривањем суштаства Језика и настајуће Песме у корену надахнућа, у простору
видљивог и невидљивог, стварног и нестварног.
Као да се наслов претходне збирке поезије ,,Очи Симониде Лепе“ наставља
насловом нове збирке поезије ,,Ријечи очи љубави“, градећи значењски индикативан
стих и повезујући ове две збирке. Иако се семантичка заснованост нове збирке
поезије шири отварањем нових мотивско-тематских поља, симболички прегнантних,
иницираних овако склопљеним стихом, наслућујемо необичан Говор, који тече вођен
и стихом из књижевне традиције, као мотом дела. Уз лични говор лирског субјекта,
тече и традицијом надахнути говор, архаични говор родног тла и епске традиције
сублимисане у Његошевом делу, исказан у једноставности лирског стиха.
Његошев стих из ,,Горског вијенца“, из лирски наглашеног говора јунака/лика,
кнеза Јанка, симболички индоктринира мотив очи у овој збирци песама. Већ, прва
песма циклуса ,,Врт назаборав“, песма ,,Очи Дечана“ именује простор апсолута љубави, духовне димензије, која озрачује поље стиха у коме се налазимо, по постулатима постмодернистичке поетике, као путници,,, (не)одговорни истраживачи
ријечи“,4 и у коме тече јединствени говор срца
Катарзичка функција речи, њена функција лековитости,у форми
аристотеловске традиције израња у духовној димензији очи, које говоре,
оживљавајући средњовековно фрескосликарство Дечана, и везујући реч за
национални идентитет. Реч је и отпор свим пошастима у библијском подтексту
песничке слике, са очекиваном казном за почињени грех.
Збирка поезије ,,Ријечи очи љубави“ има пет циклуса, чији наслови граде стих
последње песме збирке у форми поенте. Наслови циклуса: ,,Врт незаборав“, ,,Кула
ријечи“, ,,Камен близу слободи“, ,,Прозор младости“ и ,,Пут Вјечни круг Врт“,
формирају последњу песму збирке, која носи значењско тежиште са порукама
универзалног значења. Она показује пређени пут лирског субјекта до спознаје у
симболици круга, као архетипа понављања вечно истог у драми човека, распетог и
болног.
Општа молитва за Љубав, у интертекстуалном прожимању са претходном
збирком поезије, у уланчавању мотива очи, уз метафизичко значење, отвара и
историјски контекст. Жртвовани, невини, страдали у вековима дугој историјској
драми народа, носе духовну димензију очи са фреске, које симболизују апсолут
љубави. Речи као отпор и спас у историјским превирањима на личном и општем
плану, уточиште су, али и простор прометејске борбе и жртве, истовремено. Лирски
субјекат у сталном кретању по ивици видљивог и невидљивог, неминовно урања у
поље бола, етеричног, бојеног плавом бојом метафизичког простора, али и у простор
нових спознаја увођењем мотива Врта, који добија синонимску одредницу круга. То
је простор љубави, праштања и покајања, али и простор разговора, ,,отварања душе“,
и пружања отпора, уз ограничавајући фактор притајене зебње, због недовољне снаге
супротстављања свету безумља и насиља у епској стилизацији дела говора владике
Данила, у успостављању интертекстуалне комуникације са књижевном традицијом
Временска перспектива мења се у развијању асоцијативних поља појмова,
младост и старост гледају се без зазора у јединственом песничком доживљају.
Детињство и родни праг,једно од обележја и одређења лирског субјекта, сенчено
митолошким и историјским слојевима, изражајно се отвара у устрепталим речима,
које васкрсавају у игри времена, откривајући свеприсутни дах апсолутне љубави.
Симболика јабуке у згуснутим значењима Врта, не призива само библијски грех, већ
и антички мотив Орфеја, присутан у песничком стваралаштву Ружице Комар, а
говори о снази љубави, и брисању граница између живота и смрти, при чему љубав
добија димензију вечности.
Говор љубави метафорички пренесен у поље знака и означеног, умножен у
проширеној лирској дескрипцији, шири простор ,,догађања“ песме. Отпор је усуду
мржње и Зла, братске зависти и прекоокеанске похлепе, у обрисима бајке, реч је и мета
прогонитеља и оружје одбране. Али и пут сазнања, и приближавања истини, за којом
трага лирски субјекат, проналазећи и градећи ,,Кулу ријечи“. У својеврсном циклусу,
унутар циклуса, који обухвата песме ,,Извор“, ,,Очи“, ,,Сјај сузе“, ,,Морске ријечи“ и ,,Врт ријечи“, у циклусу ,,Врт незаборав“, од прапочела, извора Свељубави, Мајке, једног од
кључних мотива поезије Ружице Комар, још од прве збирке песама ,,Из пепела и
снијега“5, отварањем сусрета света живих и мртвих, ослобађањем мудре речи, открива се
и простор чисте, безусловне љубави. То је, истовремено, оживљавање ,,похараног
огњишта“, у живом дијалогу земаљског и небеског плана, у библијској метафори
винограда, где зрели гроздови речи, плодотворно граде ,,сјај очиљубави“. Мајка као прва
реч гради несигурну путању лирског субјекта у преламању епизода из личног живота
протканих актуелним збивањима, у историјским ломовима, почев од измењеног лица
отетог, вољеног града, срушених градских тргова, музеја, преплитањем са историјски
удаљеним догађајем, бомбардовањем Народне библиотеке Србије као показатељем
историјске неминовности уништавања симбола националног идентитета. У дивљању
антицивилизацијске похлепе, прати се суноврат одличја савремене цивилизације, у име
рудиментарних атавизама пећинске глади, уз губљење лица човека. Живи гласови из јама,
дозиви тужних ратника и гласова са стећака, јауци из мучилишта-подрума вољеног и
отетог града, у коме његови становници преко ноћи постају непожељни странци, сведоци
су цивилизацијског суноврата међубратске зависти и похлепе нових господара света.
Мајка као уточиште љубави у ,,земаљској тамници“ са ,,небеским прозорима“, прво је
,,слово љубве“, које оживљава свет блиских, драгих сена прошлости, доноси утеху
рањеном лирском субјекту свесном неизвесности савременог, варљивог тренутка, са
живим сећањем на крвави бехар ратног пролећа, и прогон.
Од тог тренутка лична драма постаје сложенија, слојевитија у
међуусловностима,описана симболиком несигурне постпотопске барке, у
шифрираној библијској ситуацији, драма човека и песника, који истину тражи у
,,Кули ријечи“. Модификовање мотива Вавилонске куле у причу о братској зависти
услед које се руши, крије обрисе мотива Куле у овој збирци песама. Слике мучилишта
у подрумима драгог града, оживљавање злехудог удеса Срба, и понављања тамних
страница историје из Другог светског рата, прате личну драму лирског субјекта.
Симболизована је у стиху, који се делимично понавља у поенти збирке песама: ,,Пут
вјечни круг Врт“, док други део стиха ,,кључ Кула ријечи љубави“ представља увод
у нови циклус ,,Кула ријечи“. Трагање за именом и лицем љубави у супстрату живе
речи, у сусретима из сна и јаве, главни је задатак лирског субјекта након прогона и
бега од сигурне смрти. Узнемирујуће слике сећања доноси шуморење лишћа кестења,
у тражењу истине, у видљивој маскираности Зла, у перфидној историјској игри
,,милосрдних анђела“, која се вековима понавља. Лирски субјекат, ,,просјак љубави“
, прометејски упоран, проналази снагу у мудрим речима, гласовима оживљеним из
смрти, у буђењу страница литературе, отварањем поетичког слоја, у струјању говора
књига, упорним радом неимара мисли и речи, у моћној заштитничкој опни
стваралаштва. Тако се из пепела рађају пламене речи отпора, у простору архетипских
слика детињства Мајка мудрошћу савладава аждају из бајке, док се песма полагано
рађа у чежњи Орфејеве лире. У Кули речи страсно се гради име љубави, насупрот
уклетости задатог понављања истог, као у песми ,,Круг уклет Врт“.
Повратак лирског субјекта речи, слову са отетог прага, у измењеној
стварности донедавно познатог света, ново је спознавање истине, бајковито
откривање светлости лампе роба, идентификујући и утамничени народ у мраку
историје, која показује своје безумно лице. У заблудама заувек несталог града
обележавање Другог поново враћа тамне странице историје, убиством старог свата,
чијом крвљу невине жртве започиње страдање Срба у Сарајеву. У болу због страдања
блиских и драгих, лирски субјекат проналази снагу за реч опроштаја
злоупотребљеним у братској мржњи, црпећи мудрост из слова стећка и уз утеху лире,
која слави живот насупрот смрти, наново откривајући снагу вечности у духовној
димензији свевидећих очи љубави.Од тада, више ,,ништа није као прије“, лирски
субјекат тражи ослонац отпора у трагичком хору гласова са дна јама, из ,,Силоса“ и
других мучилишта вољеног града, гласова бомбардованих, страдалих у ужасима
Жутих кућа, у којима су трговци продавали срца невиних, некажњено.
Васкрсавајући из смрти тражи сублимисану љубав, која зрнцима наде,
искупљује бол. Љубав у различитим облицима еманира као утеха у стварности, у
трагању лирског субјекта, али и посредовањем античких мотива Еуридике и Орфеја,
библијских асоцијација небеског винограда, и интертекстуалним укључивањем
Његошеве песме ,,Ноћ скупља вијека“, у експресивности ,,зрака магических“. У
циклусу ,,Прозор младости“, у заустављеном времену сусрећу се прошлост и
садашњост. Драги град из младости, некад у хармонији звона различитих богомоља
и јеке мујезинских гласова, сада је ратни театар апсурда, лажног милосрђа, са крвавом
мрљом прве жртве, убијеног српског свата, и казне за симболе вечне љубави из
литературе. Сегментизовањем мотива Вавилонске куле, говори се о међубратској
зависти и свађи, услед чега се кула руши, и наступа заборав заједничког порекла и
језика дојучерашње браће. Нестварни и стварни сусрети, и разговори лирског
субјекта са мртвим и живим пријатељима, носе патину сете, у прекорачивању
временских и просторних граница. Песме посвећене драгим, блиским људима,
откривају богатство портретисаних ликова, уточишта пријатељства, покретача
духовне, обновитељске снаге љубави, која је основ и исходиште свега. У реалном, а
измештеном простору сувенирнице, лирски субјекат налази Кулу речи, као заклон,
тумачећи знаке љубави ,у додиру векова прошлости, засењених очи, у двору Јелене
Анжујске, и осећајући врео дах песника Дучића. Спознаја тајни љубави, путоказ је
за ослобођене речи,уз опомену симболизовану у духовној димензији очи Симониде.
Видљиво је да путовање лирског субјекта обједињује семантичке рефлексије мотива
очи, повезујући у јединствену духовну димензију очи Симониде и очи из Дечана, али
и потврђујући интертекстуалну комуникацију претходне и ове збирке песама.
Тако се полако гради плетиво речи, поетички опредмећује овај необични
лирски говор срца,уз обазривост и критичку оштрину, увек ,,жедног дјетета“,
оствареном заменом,али и трансформацијом лирског субјекта пропуштањем
сновидећих речи кроз ,,сито ријечи“, са усудом уклетости , као очекиваном улогом
ствараоца. Из Врта греха и сазнања, лирски субјекат трага за одговорима у Кули речи,
у личној и историјској драми, посматра свет у сучељавању прошлости и садашњости,
враћајући се, на крају почетку пута, испуњавајући симболичко значење круга.