Слободанка Шаренац
ИЗМЕЂУ МОЋИ ПРИЧЕ И УСУДА ЗАБОРАВА
(Шћепан Алексић: Кад дођем у Београд, „Глас Требиња“, Требиње, 2022)
Индикативна је прва прича у овој збирци приповедака, разуђеног тематско-мо-
тивског склопа, којом се поставља питање могућности приповедања у савременом свету,
али у духу народног приповедања указује на вечну одрживост приче као изворног фено-
мена. Као да се аутор/ приповедач укључује у већ дуго присутне поетичке проблеме,
посебно оживљене у постмодернизму, најављене још пре неколико деценија, у виђењуЖан
Франсое Лиотара, а које се тичу опстанка приче и приповедања. Приповетка “Све је већ
испричано“, насловом сугерише опасност од краја приповедања, а самим тим и историје,
већ препознатљиву у свету, ашто је посебно опасно и у Херцеговини, земљи у којој је прича
рођена.Уводећи Херцеговину као симболичко одређење приче и причања, даје јој повлаш-
ћено место. Она фигурише као извориште приповедања, са првим народним припове-
дачима, казивачима, а сетимо ли се најлепше исприповеданих приповедака, које је Вук
Караџић, чуо од Тешана Подруговића, видљиво је и књижевно-историјско утемељење.
Занимање народног приповедача, и улога приповедања, за одрживост патријар-
халне херцеговачке заједнице, била је од несагледивог значаја, јер се у границама приче,
одвијао живот. Народни приповедачи знали су „шта је било, шта јесте, и шта ће бити“.1
Аутор/приповедач уводи необичну фигуру здухаћа/ приповедача, у лику познатог херцеговачког пророка, Мата Глушца из Корита. Познато је да су здухаћи фантастична бића
из народних веровања, а у овој причи успоставља се знак једнакости између фантастичке
матрице с једне стране, и живота и деловања херцеговачког пророка и приповедача с
друге стране, чиме се спаја легендарни слој и историјска подлога. Данас, прича полако
нестаје у савременом свету, а видљиво и присутно је ишчезавање приче и у Херцеговини,
што је посебно опасно, јер је Херцеговина земља у којој је прича рођена. Пошто губи
своје рудиментарне одлике, Херцеговина почиње да прича и туђе приче, остајући без
своје, препознатљиве приче. Статус приче променио се у Херцеговини у поређењу са
прошлошћу, савремене технологије и виртуелна стварност друштвених мрежа место су
разговора, а телевизија родно место приче, као у приповеци „Угасите телевизију“. Ипак,
без обзира на све, аутор/приповедач поручује да ће прича опстати, јер причом се бранимо
од свега долазећег што нам не одговара, и са чим се не слажемо, а виталистичка природа
приче кроз историју омогућава њено присуство и у помереном свету данашњице.
Причом аутор/приповедач чува стару, изворну Херцеговину, на коју полако
сећања бледе и старијим Херцеговцима, а млађима оставља залог за будућност,
објашњавајући њима непознато и далеко време и обичаје, који су почели да се губе
и нестају. Не заобилази ни приказивање данашње Херцеговине, с примесом горчине,
често и туге, због тог што остаје пуста и празна, уз нестајање села, и са све мањим
бројем становника у градовима. Постоји само једна константа, која повезује прош –
лост и садашњост Херцеговине, вечно иста и жива жеља младих Херцеговаца да је
напусте, а аутор/приповедач јетко одобрава њихово настојање да оду у свет, јер из
сиромашне и убоге земље, одувек се одлазило. Одлазак је знак храбрости, одлучности
и способности, свега онога што недостаје онима који остају, доказна је премиса
аутора/приповедача. Ипак, у подтексту наслућујемо другу поруку, у опорим, шкртим
речима читљива је противречна љубав према Херцеговини, чудна везаност за родно
тло и камен, код оних који остају, или што је још горе, врате се, после боравка у свету,
колико год да се то тумачи неспособношћу и несналажљивошћу. Однос Херцеговине
и света противречан је и данас, па посебно поучно и топло делују савети аутора/приповедача у приповеци „Кад пођеш и дођеш у свијет“. Космичка зрнца љубави
према завичају искре у приповедној форми истанчаности пословичког израза: „ни у
свијету се нигдје боље не људује него у Билећи, не тргује него у Дабру, не пјева него
у Гацку, не јаше поносније него у Невесињу, не размишља зрелије него у Требињу, и
нико не замеће љепшу шалу од Мостараца, ма гдје данас били“.
Иако се много тога променило у односу на прошлост, аутор/приповедач тврди
да је све у Херцеговини исто као некад , о чему говори приповетка „Овдје је све по
старом“.Међутим, показује се да се појављују и неке разлике. Наизглед, Херцеговина
се приближила савременом свету, али и даље је далеко од њега, и даље из Херцеговине хрле у тај велики, развијени свет. Аутор/приповедач укључује у припо –
ведање историјску перспективу, и враћа нас у период аустро-угарске власти у
Хер цеговини, а све посматра кроз призму народне песме, Херцеговца Гузине из
Фојнице, забележене далеке 1914. године, која може да буде актуелна и у данашње
време. Данашње време карактеришу европске идеје у Херцеговини, као и пре 130 година, са европским представницима као влашћу, разједињеност народа, поделе
унутар српског народа, али Херцеговци нису исти, не осећа се дух побуне ни жеље
за променом, као некад.
Епилог приповетке гради поенту о једином сталном и непроменљивом,
Херцеговини, која као митска земља, стоји изнад и изван свега, иако приказана у
крајње реалистичком светлу. Таква Херцеговина није за живот, бар онакав какав се
замишља у савременом свету, и они, који долазе не желе да остану, једино, ако их
нешто непредвиђено задржи, као у приповеци „Нигдје оваквог живота“. Аутор/при –
поведач, износећи појединости из личне биографије, о томе колико му је такво
размишљање одредило живот, прелази на општи план, позивајући се на народне
приче, уз облик „допричава се“, који открива универзалност приче, и елементе
легенде. Први Херцеговци сматрали су да у Херцеговини није могуће живети, али су
се ту настанили, и издржали све до данас. Овај запис открива и посебност Херце –
говаца, који су у немогућим условима опстали и остали, толике дуге године, и што
је парадоксално за Херцеговце лепшег живота нема, па и овде ишчитавамо горка
слова чудне љубави Херцеговаца и њихову везаност за земљу камена и сунца, у којој
нико други до њих самих не може да остане и опстане. Иако постојана, увек иста,
јединствена, митски узвишена, она је и у светлу фантастичке мотивације, делом
невидљива, као у приповеци „Видљиво и невидљиво“. И ова приповетка садржи
форму усменог, народног приповедања, које се даље развија у аутентичном при –
поведном облику са јасно израженим ставом аутора/приповедача, наглашавањем
контраста између видљиве и невидљиве Херцеговине, уз поуку у епилогу текста, у
облику усменог, народног казивања.
Видљива Херцеговина постаје све мања, јер је даровала себе, тако да данас
нема велики део своје некадашње територије. Није губила само територију, већ и
децу, коју су некад одводили Турци, касније Аустријанци, а сада сама иду у сусрет
великом и развијеном свету. Осим територије и деце, Херцеговина је свима даровала
језик, али он нема одредницу херцеговачки, иако се тај језик данас зове српски,
хрватски, црногорски и босански. Категорија језика није јасно одређена као део
видљиве или невидљиве Херцеговине. Невидљива Херцеговина је много већа,
шира,али и неухватљивија и непостојанија. Она је углавном испод земље, у јамама,
пуним људских костију, које сведоче о великим страдањима, а обим страдања најбоље
описује њихов назив безданице. Херцеговина је расута диљем света у стотинама
хиљада расељених Херцеговаца и њиховим бројним потомцима. И у мноштву прича,
посве фантастичких, са натприродним бићима, као и причама с библијском тема –
тиком, о доласку праведног времена, у коме ће се изједначити богати и сиромашни.
За илустрацију невидљиве Херцеговине аутор/ приповедач користи забележену анег-
доту о позоришној трупи из Херцеговине и превари, изведеној у Београду између два
светска рата. Аутор/приповедач упућује читаоца да се држи видљиве Херцеговине,
иако је невидљива сваким даном све већа и пространија , што говори о ширењу
невидљиве Херцеговине науштрб видљиве, па тако поента приповетке открива
прелазак Херцеговине у простор нестварни, фантастични, у историју, причу и сеобе,
као изворно херцеговачки изум о чему говори приповетка “Кад дођеш и пођеш у
свијет“.
Херцеговина је и заборављена земља, зато усуд заборава трепти над мишљу
аутора, који похрањује сећања о Херцеговини, чудесној земљи, желећи да је сачува
таквом каква је и у сећањима нас, којима ова писма/приповетке упућује. Као да се у
тексту осећају стихови херцеговачког песника Алексе Шантића о земљи у којој „дјецу
уче просте, добре мајке кам рођени како брани се и љуби“, па у пресеку историјских
догађаја, читамо и ауторову горчину због историјске неправде. У дугој и богатој
херцеговачкој историји, храброст и посвећеност борби, одликовала је Херцеговце,
али и запостављеност Херцеговине, којој се нису признавале жртве и подвизи, почев
од непомињања солунских добровољаца, којих је било 800 из Херцеговине. Исто –
ријска неправда сеже и до овог последњег рата, па се и не помиње прво НАТО
бомбардовање у Европи, после Другог светског рата,извршено на положаје Херце –
говачког корпуса, 1994. године, на територији Горажда. И по много чему другом, у
дугом историјском ходу, Херцеговина је заборављена земља, али и земља незаборава
за све Херцеговце, који је носе у души и срцу, „камена колијевка“, „камено гнијездо“,
простор успомена на „доба среће, дјетињства, милоште“, како је то давно написао
Алекса Шантић.
Херцеговина је толико јединствена да је просто невероватно и то што је у
неприродном и неравноправном савезу с Босном, духовито запажа аутор/ приповедач
у приповеци „Ко Херцеговину смијеша са Босном“. Контрастирајући земљу сунца и
светлости, Херцеговину с Босном, земљом таме и мрака, наводи низ запажања о
разликама у клими, земљи, и најпосле у становништву. Данас моћни Запад Хер –
цеговини и име отима, што се није дешавало никад, па се јавља страх од сталног
губитка територије, становништва, и лаганог брисања Херцеговине, што су увелико
дозволили Херцеговци муслиманске вероисповести прихватајући назив Бошњак као
обележје националне припадности. Или, можда Запад покушава да изједначи Босну
и Херцеговину, уклањајући све разлике, остаје као могућност, коју сугерише ау –
тор/приповедач. Аутор/приповедач приповетку завршава на препознатљив начин,
недоумицом,остављајући читаоца у дилеми видећи у вези Босне и Херцеговине или
деловање Светог Саве, који је волео да спаја супротности, или дејство самог Ђавола.
Посебно су драгоцена ауторова сведочанства и записи о изворној, старој
Херцеговини, њеним обичајима, и некадашњем животу, па трагом сећања осенчених
нејасном тугом аутора/приповедача путујемо у прошлост Херцеговине, и присећамо
се или учимо шта је нпр. срг. Случајно пронађена стара справа буди сећања на време,
које је заувек нестало и на Херцеговину, која је сад део приче. Опис корисне справе
и њену функцију прати и анегдота развијена у краћу приповедну целину, коју за –
вршава јединим што преостаје, а то је нада да ће прича сачувати и сећање на срг и на
Херцеговину, које више нема. Истом мотивско-тематском кругу припада и упе –
чатљива приповетка „Бешика“. Назив приповетке чува архаични, херцеговачки израз
за колевку, који аутор/ приповедач објашњава. И по устаљеној приповедној схеми, у
форми развијене анегдоте износи причу о тегобном животу старог Херцеговца, који
показује препознатљиву херцеговачку мудрост, повезујући бешику или колевку и
гроб, закључујући да су и једно и друго по човековој мери, а време између протиче
углавном у нереалним жељама. Временом, и бешике или колевке су замењене, али тај
израз остао је забележен у народној изреци, коју овом причом аутор/приповедач, чува од заборава. Вредна су сведочанства, која имају елементе и етнографског записа,
краћих прозних форми, развијених анегдота са елементима и особеностима усмених
прозних жанрова, и народних изрека, карактеристичних за херцеговачко тло, а све то
проналазимо у овим приповеткама, чију форму аутор/приповедач жанровски двосми-
слено именује писмима.
Необична реч вериџак тема је истоимене приповетке , у којој аутор/приповедач
повезује некадашње и садашње време проналазећи видљиве сличности, а и примену
архаичног израза у овом савременом добу, откривајући размере својеврсног експеримента у глобалистичкој перцепцији света. Од објашњења херцеговачког израза,
за који данас не знају ни млађи Херцеговци, а служио је да обузда свиње, које су
некад слободно шетале, преко метафорички употребљеног израза за голооточког
осуђеника, из времена репресије и забране слободног мишљења, савременог примера
пирсинга, као обележја младих, и знака младалачког бунта, и на крају, до перфидног
облика контроле над људима у савременом свету.
Тежак живот Херцеговаца у прошлости, сматра аутор/приповедач данас делује
апсурдно, а у будућности ће изгледати још апсурдније, што открива приповетка
„Лисник“. Укључивањем етнографских елемената заоденутих у приповедну форму,
у начину објашњења живота Херцеговаца у прошлости, са горко-хуморном нотом,
описано је шта је лисник и колико је изворно херцеговачки изум, као маљ, ћускија,
уметаљка. Врло вешто гради се прича о настајању лисника, уз опис тежачког живота,
на оскудној земљи, па тај посао личи помало на авантуристички подвиг верања по
високом дрвећу и сече јасенових и храстових грана, уз опасност пада на камене
литице, и опасност од уједа шаргана, херцеговачке змије отровнице. Након тога,
откинуте гране се суше, сакупљају и слажу око високог дрвета, кога није лако наћи
у Херцеговини, па тако настаје лисник.Међутим, корист од тако насталог лисника је
врло мала, па посао изгледа као сизифовски подвиг. О некадашњем животу Херце –
говаца, говори и време описано у приповеци „Водијер“, која почиње објашњењем
мало познате речи. Реч није изворно херцеговачка, али Херцеговци су оставили свој
печат у изради ове справе, јер она је једино у Херцеговини направљена од волујског
рога, наводи аутор/приповедач. Аутентични херцеговачки допринос овој старинској
справи, увод је у опис кошевине у прошлости, специфичну организацију тог посла ,
са козбашом на челу, који предводи косце, уз народну песму, што је увек пратила из –
во ђење радова у патријархалној заједници. И ова приповетка, само је каменчић у
мозаику сећања, који аутор/ приповедач гради, посматрајући одбачени водијер на
тавану куће, међу прашњавим и старим стварима. Кроз паучину сећања, до нас
долази још једна прича о старој и већ заборављеној Херцеговини, прича о недо –
кучивим тајнама из детињства аутора/ приповедача, похрањеним у девојачким
сандуцима. Изрезбарени сандуци са обавезном бравом и кључем, као мала уметничка
дела, садржали су део прошлости и некадашњег живота девојака, у њима су чувале,
све што су носиле у нови дом, поклоне за породицу у коју долазе по обичајном
кодексу, али и део снова, надања, у мирису смиља, босиља или лаванде, био је и
мирис старинске, девојачке душе. Тако је и прича о најпожељнијој херцеговачкој
удавачи, и њеном девојачком сандуку, попримила трагичке обрисе, у светлу народних
песама о девојкама изузетне лепоте, које остану саме. Одустајање од удаје због недостојних просаца читамо у истом кључу посебности и изузетности девојачке
лепоте, и у посве натуралистичком приказу анегдотске форме, сахрањивање већ старе
жене и њеног девојачког сандука, као део злосрећног удеса.
Херцеговина је традиционално и окамењени простор надмудривања, у ком је
настала позната прича о томе шта је старије, кокош или јаје, али и земља у којој занос,
некада може прерасти у лудост, као вековна потрага за златом у приповеци „Златна
грозница“. Међутим, и та прича о злату, везује се за народну легенду о старцу седе
браде и његовом пророчанству о Херцеговини као земљи пуној злата, иако никад и
нигде није пронађено. То злато, ипак је у људима, иако не свима, у јединствености
сунца и камена, прозирне и јаке светлости, која као нигде буди наду у живот
несразмерну свему у тој необичној земљи, бистро плаво небо, одраз продорне мисли
херцеговачког човека, језик чист као њени планински потоци, и прича, јединствена
и непоновљива, прича што је родила и све друге приче у српском народу.
Интересантна је приповетка „Уметаљка“, назив је добила по старом херцеговачком изразу, већ изгубљеном, а подсећа нас на некадашњи херцеговачки спорт и
враћа у заборављена витешка времена, данас сачувана само у оквиру дисциплина на
Невесињској олимпијади. Уметање каменом, односно бацање камена с рамена,
позната је херцеговачка спортска дисциплина, у којој су се посебно истицали Гачани,
али дешавало се да и они буду поражени, што нису баш лако прихватали, о чему
говори и ова приповетка. Прича о старом херцеговачком спорту сведочи и о
надарености Херцеговаца за спорт, још од давних времена до данас, о чему говоре и
бројна позната имена у свету спорта. Свака од приповедака описује однос прошлости
и садашњости, и отвара историјску перспективу промена, и у том односу промишљену, сажету поруку Херцеговцима, некада као опомену, некада као завет да сачувају
од заборава оно што је део њиховог идентитета и бића. О данас потпуно изгубљеном
и заборављеном херцеговачком колу, које је некада било обележје херцеговачких села
и вароши, говори приповетка „Коло“. Фолклорне особености херцеговачког краја,
коло пролета и песма ганга, остајали су и опстајали, кад су била и времена строге
контроле мишљења и понашања, али у комунистичком уређењу временом коло је
постало неприхватљиво, па је полако нестајало прво у Требињу и Билећи, а потом у
Гацку и Невесињу. Симболика кола шири причу даље од значења народних обичаја
у Херцеговини. Коло и несмотрена песма у време партијског једноумља, водили су
и право у затвор. Симболика кола постаје вишезначна, од приче о изгубљеном
добрићевском колу до изгубљене симболике јужнословенског кола и распада идеје
братства и јединства. На крају, симболика кола, сведочи о универзалној причи о
сталној промени у свету и Херцеговини. Оно што се у Херцеговини још увек не мења,
иако је одавно утихнула песма, јесте постојање стида, иако у мањем обиму у односу
на некадашње време , и опстајање смеха, иако је углавном утихнуо свуда. Још увек у
Херцеговини, без обзира на промене, постоје остаци традиционалних породичних
закона, па тако и данас постоје чувари породице, задужени да брину о свим члановима, тзв. породични стубови.
Аутор/приповедач пише и о градовима, који су у вези са његовим животом и
Херцеговином, од којих су неки од њих заувек изгубљени, као Сарајево, неки иако у
противречној оптици приказани као Београд нејасни и сами себи, или недостижно далеки и идеалистички обојени, попут Москве. Запажања о градовима, такође, носе
контраст некадашњег и садашњег времена, и у тој диспропорцији сагледавамо и
дубину историјског прелома, који је мењао и аутору/приповедачу драге градове,
Херцеговину, и свет, остављајући успомене на најлепше тренутке младости и време,
које је неповратно прошло, у симболици кола, којим и завршава ову збирку приповедака.
Постоји у земљи приче, и посебно место, херцеговачки Олимп, како га назива
аутор/приповедач, Црквина, вечно место земног праха Кнеза поезије, место са кога
се херцеговачко небо најлепше плави, и са кога се силином метафизичког узлета,
може сагледати и свако друго место на овом свету. Тај посебан осећај узвишености,
даје Херцеговцима, често и нереалну представу да су изнад других људи, што је, опет,
одлазак у крајност, коју аутор/приповедач духовито запажа и коментарише, као особину Херцеговаца.
Оставимо ли то по страни, херцеговачки Олимп подсећа на Херцеговину као
колевку српског књижевног језика, а име Јована Дучића обавезује на лепоту речи и
узвишеност мисли, не само Херцеговце, већ и све друге, који морају да упознају
Херцеговину, и осете снагу херцеговачког духа и памети, и онда, сагледају свет, који
ће сигурно другачије изгледати. Ова књига није само опомена и завет Херцеговцима,
већ и путоказ свим оним, који желе да упознају Херцеговину.