Слободан Вујовић
КАКО САМ ЗАВОЛЕО ОПЕРУ
Негде половином 1967. године, при крају другог семестра, а на другој години
Правног факултета, половином маја, око девет сати увече, затекох се на Тргу Републике у редовној испаши можданих ћелија, након целодневних гужвања правних мудролија из седам предмета, које сам пријавио за јунски испитни рок.
Амбициозно и препотентно.
Не мора да значи; прву годину сам дао из цуга.
Велика врућина беше поранила у летњем маниру понашања, већ од маја, шепурећи се око тридесет другог, па и трећег степена, на изненађење и самог Целзијуса.
То мора да има неке везе и са чињеницом да нам је Панонско море ту до испод
Калемегдана.
У оваквом стању, радо бих се бућнуо у то морско пространство, али тренутно
у њему нема воде.
А каће јопе’ бити? Нико не зна.
Кажу, исцурило кроз Ђердап.
Седећи у летњој башти, испод копита коња на коме јаше бронзани Кнез Михаило Обреновић, бејах загледан у раскошну зграду Народног позоришта, које слави
стогодишњицу. Изграђено је захваљујући баш овоме коњанику, коме савременици
подигоше грандиозни споменик овде, на тадашњем Позоришном тргу.
Данашња генерација, место на коме сада седим, зове Башта „код коња“, незахвално истичући коња, уместо заслужног коњаника.
Испијајући хладну лимунаду (још увек нисам прешао на алкохол), примећујем
пред Позориштем велику гужву, као да се завршила нека представа, па је публика у
разлазу. Међутим, гомила се не разилази. Стоји на тротоару испред отворених улазних врата овог здања, које ме увек призивало да завирим унутра и погледам неку од
представа. Беше то нереална могућност провинцијалца на студијама у великом граду
с обзиром да је улазница коштала као пет оброка у студентској мензи.
Заинтересова ме гужва испред позоришта.
На брзину платих лимунаду и нађох се на лицу места.
Већина окупљених забављала се уживајући у пороку никотинског дима скупоцених цигарета, жалећи се на несносну врућину у позоришној дворани. Заиста у
то време расхладни уређаји беху мисаона именица.
Ракоше како се обично на првој паузи отварају врата да се посетиоци расхладе вани на тротоару. Удисање свежине издувних гасова са коловоза, беше им ипак
сношљивије од врућине у дворани.
Тренутно је пауза после првог чина опере „Еро с оног свијета“ Јакова Готовца.
До сада, оперу, ни на филму нисам видео. Осетих да је куцнуо час да проширим ви-
дике и са тим видом уметности.
Кад ћу, ако не сад?! Крећем у авантуру.
Запалих цигарету, раскопчах кошуљу, искочише на видело ребра дотерана исхраном у студентској мензи „Три костура“ на Обилићевом венцу. Гледајући остале, и
ја почех да дувам по клавијатури грудног коша, као да се расхлађујем, што чини и већина у групи уз коју се прислоних. глумећи изашлог гледаоца.
Узех учешћа чак и у коментарисању представе од стране одушевљених посетилаца. Нађох простор да и ја дам прилог са својом „зналачки“ изабраном фразом:
„Заиста, сјајно извођење. Једноставно, оставља човека без речи.“
Чујем један глас: „Баш тако, господине.“
Изгледа, положих пријемни.
„Него, ево звони за улазак. Идемо господо.“
Преузех и вођство. Пођоше за мном, на брзину гасећи ногом пикавце од цигарете на тротоару. Уђосмо у салу, где се моја група распореди на своја места. Пењем
се на другу галерију да не примете како тражим седиште. Нађох једну столицу, а беше
их још неколико празних. Добро је да знам за следећи пут где ми је локација. Друга
галерија.
Одгледах до краја ову представу задивљен спектаклом, који се одигравао на
сцени, са пуно игре, полетне музике, огромног певачког и балетског ансамбла. Публика све време у делиријуму, награђује извођаче аплаузом на отвореној сцени. И мене
понесе усхићење, а приликом завршног кола у финалу, које је публика дочекала на ногама и мени се оте узвик: „Браво!“
На изласку, већ гледам у излог позоришта, када је следећа оперска представа.
Уверих се да је ући без карте врло једноставно, тако да могу све оперске представе,
уласком на паузи, да гледам од другог чина.
Позоришне представе сам одгледао у Југословенском драмском, захваљујући
томе што су портири на улазу, били моји земљаци, такође студенти, који су тај посао
добили преко Студентске задруге.
У наставку дакле, посвећујем се опери.
Следећа оперска представа у Народном позоришту беше „Бал под маскама“
Ђузепе Вердија о коме сам учио из предмета Музичко образовање у првом разреду
Гимназије у Билећи. То не смем пропустити.
Међутим, искрснуо је један значајан проблем.
У то време за оперске представе, публика је долазила у свечаној тоалети. Даме
у дугим хаљинама са голим раменима огрнуте прозирним танким марамама и дубоким деколтеима. Мушкарци у тамним оделима, белим кошуљама, краватама или лептир машнама. Морам се и ја некако прилагодити с обзиром на начин уласка тако да
одагнам било какве сумње.
Дадох се на посао.
Код мог цимера, нађох црни сомотни сако са „златним“ дугмадима, који му је
послао стрико из Америке. Много свечаније је изгледао од мог сакоа са матурске вечери, који је већ на ивици изношености. Бела кошуља ( перлонка ) такође од матурске вечери, висила је у ормару у врло добром стању, јер сам је облачио само у свечаним приликама.
Повремено је излазила из ормана, али из моде није.
Панталоне, светло плаве боје, скинух са комшије из суседне собе. Он их обукао први пут, пре две недеље, када му се сестра удавала. Преко пута Студентског
града у коме сам становао, беше, а и сада је кафана „Џакарта“ у којој ми конобар
Зоран даде црну лептир машну, пријатног мириса пасуља са сувим ребрима. Пошто
сам је попрскао значајном количином колоњске воде, уподобих је за оперски деби.
Тако скоцкан, већ сутрадан, сачеках паузу после првог чина, да се отворе
улазна врата, због проветравања и изласка пушача на допуну никотина у крви. Запалих и ја своју „драву“ (најефтиније цигарете у СФРЈ). Њен буђави воњ утопи се у
ароматизоване мирисе „кента“ и „марлбора“, које је дувала ова господа око мене.
Прикачих се гомили најгласнијих коментатора представе „Бал под маскама“.
Избацих неколико фраза, како је „први чин савршен“ да бих се у даљем избезобразио:
„А тек наставак. Видећете. Ово ми је трећи пут да гледам њено извођење. Додуше по први пут са овим диригентом.“
Лажем ли, лажем. Просто ми непријатно.
Претерах, али прођох.
Скочи ми цена међу коментаторима. Ипак, уздржах се од даљег излагања и са
групом се умешах приликом уласка да се не примети моја противправна довитљивост
и шверцовање без карте.
Ова активност, успешно се одвијала и наредних дана. До скоро самог краја сезоне, одгледао сам све представе. Али, од другог чина.
Остадох у хендикепу за први чин.
Већ сам се увелико одомаћио, тако да ме прихватише и окорели љубитељи
опере, као себи равног, уверени да сам претплаћен на целу сезону.
Али, не лези враже. Пех!
Једне вечери, по опробаном рецепту умешах се у гомилу. Пошто угасих цигарету ножно, запутих се према отвореним вратима.
На самом улазу, испред мене, хрупи људескара од два метра. Мојих стоосамдесетпет, понизно се изгубише пред овом висином и спадоше на најниже гране. Стена
у црном оделу, белој кошуљи са црвеном краватом око дебелог врата и неким жутим
амбленом на десној страни сакоа.
„Стој!“ – чух јасан и чист баритон упућен, очигледно мени. Ауторативно се
окрећем лево, десно фол „пратећи“ коме се дотични камен обраћа.
„Не окрећи се, теби кажем!“
Стадох, снебивајући се.
„Изволите друже.“ – проговорих чврсто и безгрешно, као да имам читав блок
карата у џепу.
„Дечко, пратим ја тебе одавно!“
„Не разумем с којим разлогом. Због чега сам толико интересантан.“
„Интересантан, итекако.“ – настави дугоња, дискретно ме ухвативши под руку.
Склонисмо се са врата да не сметамо повратницима приликом уласка.
Остадосмо сами. Почиње завршни чин.
Финале опере на бини, али и моје финале у фоајеу. .
„Мислиш да ја не видим тебе, како се шверцујеш.
На паузи после првог чина улазиш на представе, већ скоро месец дана.“
Остадох без речи. Готово је са мојим музичким образовањем.
Штета, таман сам ушао у штос.
Потегох нека бесмислена оправдања, моје противправне делатности.
Сетих се из предмета Процесно право да је у овој ситуацији најбоље „признање кривице“, јер ту нема неке процедуре.
Једноставно, „скраћени поступак.“
Суд, обично у таквим случајевима, исказује одређену милост према преступнику. Ваљда ће и ова громада, према мени.
„Признајем друже, немам шта да кажем у своју одбрану.“
„Па и немаш.“– већ мало блаже, настави дугајлија.
Настављам тактиком додворавања, покајничким гласом:
„Знате господине – уписах га у господу – ја сам сиромашни студент из једног
села у Херцеговини, где нема ни струје, ни пута, ни воде. Од опере (кренух у шалу),
виђао сам само судопере. Овде у Београду, немам довољно пара ни за храну у мензи,
а заволео сам оперу.“
Видим на моме саговорнику благу ноту болећивости у изразу.
Изгледа потрефио сам жицу. Има наде.
„Одакле рече, да си?“ заинтересовано ће и мање строго у гласу, мој иследник.
„Па из Херцеговине, а то ти је петстотина километара одавде.“
„Не мери ми километражу, већ ми реци одакле из Херцеговине, из ког
места?!“
„Ма, из Билеће, а то вам је…“ – не заврших реченицу.
„Па, јебо га ти, што одма’ не кажеш. И ја сам отуда, из Љубиња. Пецељ.“
„Драго ми је, ја сам Вујовић.“ – скоро крикнух од задовољства, али више од
бола, како ми је стиснуо руку приликом представљања.
„Од сада да ми долазиш и на први чин. Не изостај!“
Загрли ме мој добри земљак:
„Хајмо у Клуб. Јуче ми дошла лоза из Херцеговине. Гром, громова!“
* * *
И прођоше многе године, протече време.
Мој земљак у дубокој пензији.
Често га виђам, беле косе, ал још увек достојанственог хода, несмањене висине, у Кнез Михаиловој улици са штапом у руци, који му више служи због тренда,
а мање због потребе.
Сретох га једне јунске вечери, како седи у башти „Код коња“, а ја кренуо у Позориште.
Беше, баш добро вруће. Седох за његов сто:
„Може ли лимунада?“
Погледа ме мрко..
„Конобар, две лозе“ – извадих се на поправном.
„Шта радиш овде Манојло?“
„А, ништа. Трошим осамдесет трећу, луфтирам се и гледам у негдашњу моју
кућу. Умакоше године. Никога тамо не знам, а нема више никога ни ко мене зна.“
Осетих тугу у гласу и чежњивост у погледу.
У то време као члан Националног савета за културу Србије, имао сам право на
бесплатне улазнице за све премијере, драме, опере и балета.
„Ја кренуо на премијеру „Аиде“, а ти?“
„Немам карту, мала пензија.“– узврати Манојло тугаљиво.
„Нема проблема, идеш са мном.“
Скочи Манојло, ослони се на штап, узе ме под руку, да га ја уведем у његову
кућу.
На улазу у Позориште; човек у тамном оделу и белој кошуљи са црвеном краватом и жутим амблемом на сакоу, ме дочека:
„Добро вече, господине Вујовићу, како сте? Ваша ложа вас чека.“ – поздрави
ме портир. Погледа у човека поред мене.
Манојло се испрси.
„Господин је са мном, Перо.“
Перо се дубоко наклони и настави са цепањем карата.
