Слободан Муратовић
НЕВЕСИЊСКА ПУШКА ‒ ЧУВАР ПОРОДИЧНОГ СТАБЛА
СРПСКОГ НАРОДА ХЕРЦЕГОВИНЕ
Како да кажем
Хоћу сунцем да оперем тешку таму и одагнам страх од забораву незаборава.
Уздах незаборава и „мене све ране мога рода боле“ у мени влада. Сузу бола натапа
суза радосница, док слушам глас пробуђене тишине. Нека прошлост никада не прође
да се не заборави. Нека се заборав пробуди и проговори језиком предака. Нека ме
загрли и умије суза мога рода и све нас заједно у родном завичају. Буде се сјенке
прошлости у измаглици сјећања, као завјет предака у славу потомака. Глас вјечности
чува у загрљају дједа и унука, мајку и кћерку, претке и потомке. У себи носим свјетлост блискости, за сав свој род и народ, док слушам одјеке даљине. Баш као што
неко рече сав свијет населили, а себе раселили. Данас су гробља једине живе
колијевке мога рода. Нека се живот поново врати у наше крајеве, у наше домове.
Хоћу да кажем
Не бих да причам о себи, а како ћу без себе. Себе носим у свом роду и свом
народу. Нека се прича из мене чује. Дуго је ћутала. То је мој и наш дуг према своме
роду и српском народу.
Читав живот нешто пишем. Од писања живим, а име ми се нигдје није
јављало. Био сам, а као да сам и данас неподобан. Писао сам за државу и њене сеизе
и овакве и онакве. Хтио сам бити слободан човјек, а не слуга, слугиног слуге.
Наставио сам да бескорисно, пензионерски пишем, за своју душу. Пишем да
живим. Пишем далеко од завичаја, од камена на којем сам исписивао, као младо
чобанче још прије школе своја прва слова. Радо сам слушао приче и приповједања
свога дједа и старијих људи, а постао сам и добар ђак, послушан, знатижељан и
вредан, да кажем и одличан. Нека ми се може вјеровати. Нека нико у мене не упире
прстом, ни због изгледа, ни због поријекла, због одјеће и обуће, а посебно не због
имена. Нисам га ја сам себи дао. Други су ми га дали, Слободан, и хвала им.
Рођен сам када се ништа добро није рађало, пред сам почетак Другог свјетског
рата, а прво сам унуче породице мога дједа Јове и његовог оца Пере Муратовића.
Данас хоћу нешто мало да кажем о породици Муратовић, уско везано, душом и тијелом за „Невесињску пушку“ и за устаничке походе и подвиге Срба у Херцеговини.
Ликом и дјелом Пере Муратовића и његовог рођака Гаврила Муратовића означена је
историја породице Муратовић, на размеђу Црне Горе и Старе Херцеговине. Била су то немирна, бурна времена сеоба, досељавања и расељавања. Перо је био познат и
признат човјек и на једној и на другој страни границе, двије назови државе са истим
народом. Као виђен, угледан и поштен човјек био је, по многим предањима, перјаник
код Књаза Николе у Црној Гори. О томе је само понешто забиљежено у књигама из
прошлости, а у поводу Пере и ГаврилаМуратовића и других братственика. Породица
Муратовић је и крвно везана за „Невесињску пушку“. Е, то баш хоћу да кажем, да се
зна, да се памти и да се не заборави, да се отргне од заборава. „Невесињска пушка“
је описана, опјевана, а биће и више и боље. И ова моја кратка прича је само мали
допринос том великом историјском чину за српски народ у цјелини.
Често се каже да све што није записано, није ни постојало. Нажалост, много
тога није записано, а људи на срећу, памте, причају и приповједају истину која се
преноси са кољена на кољено. Усмена предања се и данас чувају и његују на овим
нашим кршевитим и немирним крајевима, гдје је слобода највећа људска светиња.
Преци породице Муратовић и поменутих Пере и Гаврила дошли су у Стару
Херцеговину из Црне Горе, а по многим предањима поријекло им је из Боке Которске,
иако има и више других казивања од којих се нека наводе у “Родослову братства
Муратовић са Хргуда из Херцеговине“. Остаје завјет будућим генерацијама да дођу
до поузданијих сазнања. Породично пресељење из Црне Горе, у цјелини или дијелом
не зна се поуздано, омогућио је и обезбиједио столачки бег Ризванбеговић, господар
читавог подручја југоисточне Херцеговине. Стигли смо у нови завичај када је у Дубровнику остварен и потписан договор о граници између Црне Горе и Херцеговине.
Пресељење се догодило врло брзо по успостављању поменутог договора. Нема
потпуно поузданих писаних записа и трагова о том демографском подухвату, а
оквирно се може тврдити да се досељавање догодило почетком деветнаестог вијека,
негдје око хиљаду осамсто двадесете године.
То је вријеме великих буна и устанака против Турака у Црној Гори. Населили
смо се на подручју Попрати и источног дијела Дубрава, у близини Стоца. Мало је
трагова о породичном бивствовању на том простору, а поуздано се зна да је пољопривреда, земљорадња више него сточарство било извор прихода новопри дошлих
житеља. Један дио дјеце се школовао у манастиру Житомислић. Тамо је ишао и
рођени брат Пере Муратовића који је постао калуђер. Служио је црквено вјерску
службу у православној цркви, на Ошањићима код Стоца. Разболио се и упокојио у
раним двадесетим годинама, а сахрањен је на улазу испред прага цркве ко јој је
служио. Његове мошти се и данас тамо налазе.
Ошањићи су онај дио Херцеговине гдје се спаја Радимља и Брегава. Ту је стари
град Даорсон и испод њега некропоља стећака “Радимља“ као свједочанствo бурне
историје херцеговачког поднебља. Не могу, не смијем и нећу да заборавим јаму
безданицу у Видовом Пољу. Опомињу ме кости покланих, побијених и у јаму бачених
столачких Срба, одмах по мом рођењу. Ту, надомак Ошањића почивају кости мог
стрица Лазе. Страдања нас стално опомињу, а ми се кроз вријеме боримо, селимо и
отимамо многом злу и несрећама. Дуго и предуго су Срби православци у Херцеговини трпјели турски зулум и мјењали га за латинску тиранију.
Херцеговина је пребогата изузетно значајним и надалеко чувеним породицама
и појединцима. Не смијем имена да им помињем, не бих никог да изоставим, да прескочим и заборавим. Нека ми буде дозвољено да бар два имена кажем, Саву
Владиславића и Светог Василија Острошког. За Саву Владиславића, или ти руског
царског грофа Владимира Рагузинског, каже се „најмоћнијег Србина послије Цара
Душана“. За Светог Василија Острошког везује нас наша српска православна црква
и њени свети оци. Сава Владиславић је са својим побратимом Милорадовићем пуковником царске руске војске, а по властитој жељи и хтијењу, послат на Балкан, у
Херцеговину да хиљаду седамсто једанаесте године подигну устанак. О тим и таквим
људима, Србима, родољубима се највише причало, приповједало и на гусле свакодневно пјевало, у свеколиком моме роду. Мени је о томе казивао и причу вјерно
преносио најстарији човјек у мом роду, кога сам запамтио. То је био мој дјед Јово,
оличење вјери оданог и часног човјека, мога наставника истине. Намјерно кажем
дједа, а не ђеда да и у себи помирим Србе и Црногорце, не би ли се поново осјећали
као један исти народ.
Моја породица се по властитом хтењу и одобрењу бега Ризванбеговића
преселила из Дубрава на Хргуд. Неко каже на планину, а неко на планинско-брдску
површ. Ту површ су искључиво населила српска братства поријеклом из Црне Горе.
Моји преци су се презивали Муратовић и прије доласка из Црне Горе. По одређеним
предањима и увјерењима они су потицали од породице Милинић. Постоји тврдња
да се неком од те породице није дало у мушку дјецу, па су прво мушко дијете назвали Мурат, како би га анђели сачували од сваког зла, што је било народно вјеровање.
По том Мурату дио породице Милинић је преименован у Муратовић.
ПородицаМуратовић је постала врло брзо веома бројна и позната на подручју
Хргуда, а и шире. У прошлом, прљавом грађанском рату ми је наш, православни,
свима добро познати Владика Атанасије рекао, да је Хргуд „Херцеговачка Козара“.
Ту су се у многим ратовима догађали велики збјегови, налазила су се уточишта и
домови спасења за бројне прогнанике и обесправљене Србе, највише из Доње
Херцеговине. Вјечно сам му захвалан на том и таквом казивању. Управо на тој
планини породици Муратовић је припало готово више од половине земљишног
простора и све што се може голим оком видјети са врха Вилињака. Била је то велика
каменита и шумовита ненасељена површ пуна брда и долина. То је мојим прецима
далеко више одговарало јер је било врло условно за развој сточарства, умјесто
ратарства, као у Дубравама. Кршним брђанима то је и слиједило по оном чиме су се
бавили у Црној Гори. Много меса и млијеко уз кукурузну проју и хржани хљеб,
јечменицу, кромпир и купус, били су добра основа здраве и природне исхране.
Нажалост, нужда је тјерала људе да месо, масло, сир и све друго вриједно носе на
продају, боље рећи трампу под наметнутим често и срамотним условима. Није било
избора. Узимало се брашно, со и друге кућне потрепштине од богатих столачких
Турака, боље речи муслимана. Да не заборавим, једино на тим просторима, на Хргуду
било је и има доста извора живих вода (Бијели Поток и Коритник).
Породица се на Хргуду изузетно, готово невјероватно брзо умножавала, ширила и развијала у здраву и поштовану братствену заједницу. Све је у мојој породици
и нашем братству могло бити празно, а бешике су увијек морале бити пуне. То су
стари од насљедњика тражили. Дјеца су дјецу подизала. Велики терет али и част
припадала је првом, најстаријем дјетету. Што старије дијете свуче, млађе обуче, што старије изује, млађе обује, што старије научи, млађе подучи и све тако редом. Без
дјеце нема живота, она су наше највеће богатство, сви су у један глас говорили. Патријархална породица, строга и побожна, достојанствена и непорецива, била је
неприкосновени оквир постојања нашег рода. Кућа и огњиште су светиње. Све наше
породице је крвно везало фамилијарно братство. Од крвне везе ништа јаче није могло
бити. У породици се рађала и његовала љубав. У породици су умирале породичне
тајне. Из породице није излазило ништа неваљало. Домаћин куће је био стуб и глава
сваке породице. Свако је био дужан да чува част, достојанство и углед породице.
Образ главу чува. Образ је највећа заклетва пред Богом и људима. Све то се добро
знало, а о томе се није причало осим у поводу какве велике несреће. Мука и невоља
су ношене у торби душе сваког кућног чељадета. Баш као и подвизи и порази, успјеси
и неуспјеси. Свако се својим перјем китио и своју муку у себи носио, а животу се
вјечно радовао. Род и породица су били брана и заштита од сваког зла и несреће, а
ваљало је живјети и трпјети душмански зулум. Дуго је породица расла и стасала без
иједног гробља, а онда се догодио један изузетно важан и готово пресудан догађај за
моју породицу и много више.
За Божић 7. јануара 1875. године у породицу Муратовић, у селу Коритник
дошао је да сакупља харач столачки бег Бехмен. Дошао је у кућу оца младог и
снажног Гаврила Муратовића. Понашао се надмено, набусито, са пуно мржње, без
имало поштовања. Бег је, између осталог, безобзирно опсовао домаћину његову Божићну веселицу, коју је Гаврило са оцем окретао на ражњу, уз још много погрдних,
ружних ријечи. Узаврела је Гаврилова крв. Изненада је, мимо воље и хтења свог оца,
устао и рекао бегу “вала беже због ових твојих ријечи, твоја или моја глава“. Тог
тренутка је изашао из куће са наумом да учини оно што је обећао и себи и бегу. Није
прошло много времена урадио је оно у што се завјетовао. Сачекао је бега на путу од
Бијелог Потока до Дабарског Села Потком, заједно са својим пријатељем Бајрамовићем (име му нажалост нисам упамтио) и са пушком кремењачом урадио оно на
што се завјетовао. Пуцали су обојица на бега и његовог заптију, али је рањени заптија
успио на коњу да побјегне у Дабар, а из Дабра у Столац. Бег је на мјесту остао мртав.
Заптија је у Стоцу испричао столачким Турцима, а најприје бегу Ризванбеговићу, шта
се догодило на Хргуду.
Кренула је из Стоца потјера за Муратовићима, посебно за Гаврилом. Перо је
у то вријеме био у турском затвору у Стоцу. Слиједи свеопшта породична избјегличка
бјежанија, ко је куда, а посебно нејач, старци и старице. Тражио се излаз у безизлазу.
Кренули су према Црној Гори. Млади и снажни су се скривали и усмјерили на
хајдуковање и војевање.
Од Муратовића су на Хргуду у Бабином Долу, остали само МитарМуратовић,
Перов брат и његова кћерка, осамнаестогодишња дјевојка. Вјеровали су да ће
претећи и да ће нешто сачувати, како би се и сви други имали гдје вратити, јер они
нису никоме ништа скривили. Турци су кренули да злостављају и малтретирају
Митрову кћерку. Она се узалуд отимала. Отац је кренуо у одбрану кћерке и ту су их
Турци обоје сабљама исекли и на путу оставили.
Када су Турци напустили село из шума сусједних села скупило се неколико
жена, са намјером да сахране кћерку и оца, али није било гробља надалеко. Никог другог није било да их сахрани. Саме су одабрале мјесто за сахрану, а то мјесто је и
данас живо породично гробље Седло удаљено неколико стотина метара од села Бабин
До. Поред тог гробља постоје и данас два жива породична гробља Муратовића у
Селиштима и Коритнику. Мој пранђед Перо је по сазнаји о погибији брата и
братанице умолио бега Ризванбеговића да оде на Хргуд да њих двоје сахрани. Дао је
бесу, тврду ријеч да ће се вратити у затвор чим обави сахрану. Бег је удовољио његовој молби и пустио га из затвора. Задужио је два Турчина за чуваре илити заптије,
као обезбеђење за сигуран повратак у затвор. Дошли су у празно и опусто шено село,
а потом и до Седла гдје је сахрана већ била обављена. Мука и невоље његове, а шта
да се ради. Скида Перо прстенпечатник са руке и на комаду папира напише и опечати
за бега писмо да се неће вратити у Столац, у затвор. Сву кривњу преузима на себе и
моли бега да не криви заптије због његове одлуке. Заптије су се вратиле у Столац, а
Перо је кренуо у потрагу за преосталом породицом.
Већ сам рекао да се породица разбјежала на све стране по Хргуду и преко Дабра и
Трусине до Вучијег дола отишла за Црну Гору. Перо је од раније познат као вођа устаника
на подручју Доње Херцеговине. О томе свједоче и познате, записане епске пјесме, а које се
вежу за херцеговачке устанке, а и за Књаза Николу из Црне Горе.
За породицуМуратовић од наведених догађања није било мира ни спокоја све
док „Невесињска пушка“ није доњела своје друштвено-историјске плодове. У том
устаничком добу Перо и Гаврило Муратовић су били барјактари борбе, борбе и заштите угроженог српског народа у Херцеговини, заједно са својом сабраћом на свим
побуњеничким просторима. Тај Гаврилов куршум и Перова бол за изгубљеним братом и братаницом постали су готово митски симболи за сваког члана наше породице,
а и за друге. Нешто као митска прича о српским јунацима, нешто што се најбоље
слуша уз народне пјесме испјеване уз гусле јаворове. То је нешто уз што сам ја поред
свога дједа одрастао. Нешто што у мени и данас живи и што је у души сваког добротом и храброшћу обдареног српског човјека.
Један дио моје породице, послије окончања Невесињске пушке, ако је она икада окончана, вратио се у наш завичај у Херцеговину. О онима што се нису вратили
не зна се готово ништа, али се вјерује да и данас егзистирају негдје на просторима
Црне Горе, а и Србије. Жао ми је што је тако неподношљиво дуго тишина сакривала
крваве и херојске странице историје моје породице, мога рода и свеколиког српског
народа, на овим наших херцеговачким, а и ширим просторима.
Жао ми је што тек данас о свему овоме пишем и причам, више по осјећању и
сјећању, него пуног знања и животне храбрости. Нека се чује, нека се зна. Боље икад
него никад. Можда сам и овом приликом бар мало неког обрадовао истином којој
није било дато да на вријеме проговори.
На крају
Није ово есеј, поема, новела, а ни ода породици. Ово је кратак исјечак из
историје нашег, мога рода и народа и нашег краја, више лирски него епски прилог
сјећањима и свједочанствима о Невесињској пушци. Ово је горак уздах човјека који је дужан својим прецима, а и потомима да каже истину о породици, да се зна, да се
не заборави.
Очекује се да мртви опросте живима за све моје и наше гријехе што недовољно
чувамо у памћењу и сјећању све наше храбре и честите претке који су једини
заслужни за нас живот данас и сутра. Волим да знам ко сам ја, ко смо ми. Дубоки су
наши етничко-историјски корјени. Нека се и то зна. Нека се никада више не рађамо
писмени, а умиремо неписмени. Мој дјед неписмен, а прадјед писмен. Ђак
писмен, учитељ неписмен.
Шта још рећи
Мисао рјечитија од ријечи, ријечима бих да угријем душу
И свих нас заједно
Суза радости поноса и пркоса
Нека обасја свако наше лице
Нека се истина памти и прича
Да се чује зов наших предака
Да бранимо свој дом и огњишта
Вјечна им слава и хвала.
