1.

Високо признање којим сам данас у Билећи одликован радује ме не само зато што сам њиме уврштен на листу лауреата на којој су и незаобилазна имена српске литературе, него и стога што се њиме евоцира Херцеговина, непотрошива тема прозе коју пишем и моја трајна инспирација. Она је у мојим књигама дуг пореклу и детињству у банатској кући херцеговачких колониста, коју никада нисам напустио.

Присећање пак на писца чије име Награда носи у мом случају призива то што је Херцеговина носећа тема његовог целокупног опуса, и што се на страницама његових приповедака и романа распознаје подоста од идиле коју су стари покушавали да нам дочарају када проговоре о својој колевци, али и то што се Светозар Ћоровић као народни трибун својевремено залагао против сеобе херцеговачких Срба у Србију – знао је колико би расељавање било погубно по земљу Херцегову. Већ није био ту када се велика сеоба народа, епских размера, са стотинама хиљада невољника подигнутих са својих вековних огњишта, приредила прве јесени по ослобођењу. Отуд сада Гачани у Сутјесци, Билећани и Мостарци у Сечњу, Невесињци у Јаши Томићу, Требињци у Клеку, и од свих њих једна „колонија“ у Зрењанину; тако је и Банат је постао једно лице Херцеговине, и овде се простире мелодија њеног говора.

Херцеговац у Банату, може ли се то бити; безбели да може, уколико се држимо памћења.

2.

Ма колико били део истог рода, отпочетка нам је у банатском завичају давано на знање да смо Херцеговци; у Херцеговини, пак, дочекивани смо добродошлицом: стигли наши Банаћани! Опет, чим се дома вратимо, стичемо звање које нам се у очевини не признава: вратила се Херцеговчад! На пут смо полазили као да се само из једног краја завичаја у други прелази, враћали се покисли, као да смо, свуда, сваком стопом у туђи забран забасали.

Ти ђаци из банатских колонистичких села што су неких давних лета преко распуста хрлили у земљу звану Гацко, трагом родитељских прича, да утаже предачку носталгију у којој су одњихани – у повратку, покуњени, један другоме би признавали како ништа нису нашли од оне Херцеговине о којој њихови стари из вечери у вече раздрагано казују.

Баш као у Шантићевим стиховима, могли смо је наћи, тамо је требало и тражити, на Ћоровићевим страницама: нису ли, што би Исидора рекла, Ћоровићев штимунг и његова опсервација међу најлепшима које српска књижевност има.

Још нисмо били увидели да је Херцеговац у банатској бразди заточник снова и сећања, приповедач о свету који је минуо али није престао да постоји, да бити Херцеговац значи не заборављати; и да наш стари завичај није само реално подручје, коме сваки час прекрајају земне границе, већ и земља из снова и предања која је тек у њима у природној величини: одакле свако од нас узима свој грумен Херцеговине.

3.

Једанпут су се у ове стране из банатског села запутили Лале и Румуни: наумили да виде завичај својих новостечених комшија. На застанку код Изгори, када су се шћућурили пред громадом старца Волујака што небеса раздире (шта ли би тек било под Троглавом; можда би пред бескрајем званим Сомина и занемели), Банаћанин ће објавити: Та одакле су, још су и добри: све трн, свукуд станац, гуја љута; када диване о дивоти из које су умакли, све измишљају!

Изгледа може се проћи кроз предео, исто као и кроз несвакидашњу књигу, а да се не запази ништа од његове ненаметљиве и притајене лепоте.

Када крајолик измиче опису, саздан од ароме смиља, синдовиља, бејтурана, од светлости и предања, од грађе невидљиве и непролазне, обрели смо се у Херцеговини; земљу Херцегову треба открити, али није она само призор за очи, мора да се осети њена топлина, да се удахне благотворна арија, да се зберу лековити мириси њених трава: сва чула њоме да се напуне. Ваља захватати и слухом, не би ли се ухватила и њена мелодија: наша камена колевка је још и од језика. (Људи који су позвани да пишу, треба да свакога лета узлете до Невесиња и Гацка, да на извору напоје свој језик, напомиње Григорије Божовић; тамо се пева а не збори). Биће да нам се сећање на ту матерњу мелодију, на људе и пределе у којима она бруји и траје, с поверењем као заветни дар предава.

4.

Ослушкивао сам их, задивиљен умећем казивања ових усмених приповедача без премца, поред којих ваља ћутати или бар говорити тихо; видело се како имају још штошта да кажу пре него што замакну.

Као да су прича и приповедање, тај њихов кликтај живота, не само гласно осведочење да су живи, него и израз радости што постоје и што се нечег сећају – призора, људи и времена и датих зато да се отргну од заборава. Притом, није им до славе приповедача, колико до гласа роду и завичају.

Пази како ћеш испричати, ми у причи остајемо, она је доказ нашег постојања, не једном сам слушао како упозоравају.

Пазим; настављајући се на њихову приповест, мој приповедач покушава да каже понешто о томе шта бива када се Херцеговац једног јутра у Банату пробуди: да ли ниско небо и бескрајни видици поља у зрелој светлости августа, или мириси планине што га у сну походе, шта ли га више осваја током дана који одмиче; да бирајући најтише речи каже како у равници дише, дамара, ромори још једна Херцеговина.

Још једном захваљујем оснивачу Награде, њеним покровитељима, дародавцу, и члановима жирија који су издвојили моју књигу за ово високо признање; у години великог јубилеја „Просвјете“, чија дуговекост је доказ и залога и нашег трајања.

(Беседа на уручењу награде „Светозар Ћоровић“, Билећа, 23. септембар
2022)