Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Слободан Мандић

ПРИЧА КОЈА СЕ НАСТАВЉА

1.
Затекао сам се у Херцеговини, радосним поводом; не знам шта је јаче, зов предака и празавичаја или позвање које ме повезује с литератама и учесницима овдашњег књижевног скупа: можда обоје делује удружено. Чак ми је довољно и оно када изјутра, пошто први устајем, изађем из хотела (преуређене некадашње железничке станице, које се сећам с радошћу, и рођака Тома на њој, прошло је педесет лета отада, од проласка студента светске књижевности, који је овуда грабио ка Голији и незаборавном Гослићу: све је остало у другом животу), и посматрам громаде Видуше: румене се у дану који се рађа. (Како би се отац обрадовао да ме овде, у овим околностима, сада угледа.)
После доручка из Билеће смо се запутили у обилазак знаменитости и нама важних места. Ишли смо у родну кућу Светог Василија Острошког, у Мркоњићима, посматрали и дотицали тристолетну кошћелу крај ње, обишли гроб мајке Ане, Јовановић.
2.
Вероватно је подлога овој нелагоди која расте једно књижевно вече.
Одржано је у Билећи, након целодневног обиласка Херцеговине, приређеног нам као учесницима „Ћоровићевих сусрета“. Билећани можда нису у свакој прилици најбољи организатори, али су увек домаћини без премца, широка и срца и руке. За суботње путешествије уступили су нам свој аутобус, јер је пространији од нашег, београдског: из жеље да нам буде удобније; ко је могао знати да ће прокувати (изгледа да је још теже него ми подносио врућину и онолике кривине по беспућу званом локални путеви), и оставити нас негде надомак Љубиња, и како се онда љутити на наше домаћине, поготову што смо обишли Требиње, где нас примио владика Димитрије (љубазно је саслушао молбу наше редакције, и Просвјете, и после излагања академика Јована Делића обећао великодушну помоћ), затим и родну кућу Светог Василија Острошког, и цркву, и потом почивалиште Мирослава Тохоља. Али замор и чекање од неколико сати, није занемарив ни учинак ручка и мученице, чинили су своје. У нека доба, сумрак се већ почео хватати, стиже други аутобус да нас врати; возач је давао гас (у вратоломној вожњи, док нам се мутило и у стомаку и у глави, баш као да се возимо оним невероватним аутобусом из романа Модре жилице Ђорђа Сладоја; али не могу то напоменути, могао би се наћи увређен овај добри човек који даје све од себе да не закаснимо) да стигнемо са што мање кашњења на књижевно вече од ког смо већина нас већ били дигли руке и само чекали пренос фудбалске утакмице.
Стигли смо у осам (уместо пола сата раније; и тако смо остали без оног дра- гоценог времена пред наступ, на које смо рачунали, неопходног да се предахне, а мени и да изаберем шта ћу прочитати) пред Дом Јевто Дедијер, где су нас се начекали Ђорђо Сладоје и Милан Мицић, из Гацка давно пристигли. Морао сам још отићи до хотела, чак на оној некадашњој станици, да узмем наочаре, и књигу из које ћу читати. Када сам стигао, већ је читање било у току. Сео сам на слободно место, до Јована, и листао, ужурбано биркајући: чега год се латим, није то (схватам колико је с разлогом то што одбијам да читам одломке из својих романа). А кроз главу ми пролеће како се Хесе на својој књижевној вечери, загледан кроз прозор у парк, пита (у себи) зашто се, уместо читања публици, не би обесио о то дрво напољу: то би имало више смисла; Хесе је ипак сувише радикалан, али сећам се румунског писца који је изашао за микрофон и отћутао свој прилог, то бих најрадије поновио – но како се оглушити о домаћине, ваља бити обзиран и према члановима жирија, према академику који најпре себе нимало не штеди (иако с нама само одлаже рад на књигама које једино он може написати). [Има ту и једна фуснота, мала пахуља: можда бих тако поново доспео на ивицу да прећутим себе писца.] Јован најављује Сладоја, он чита песму Сарча, посвећену мени, а онда још једну, коју је пожелео Делић да чује.
Тада најави мене. Отварам футролу, у њој нема наочара (до мојега, рекао би Лала), прилазим до говорнице клецавим кораком, сломљен. Ред је био захвалити се песнику, великом песнику на највећем дару, а помишљао сам и да додам како Ђорђо никада није видео моју стару кућу али ју је ипак ухватио са два двостиха, неимар који подиже од стихова, ону исту: она постоји још једино у поезији и у мом сећању, та стара банатска кућа од набоја, у чијим зидинама се зауставља и нестаје ветар, који напољу брише и завија, хуји кроз оголела поља, у зидовима нестаје али чује се киша, замирише кроз ћерпич, замире побеснела кошава а чује се тихо слегање пахуља; тачније чује се само време; и нигде се не спава тако спокојно тихо дубоко, одморно, као у мојој старој кући; мада спавати ту, то је губљење времена, у њој не треба спавати него ослушкивати: време, саму вечност (желео сам ја да сачувам ту стару кућу, али сви су хтели нову, од цигле бетона стакла) и кроз ову песму ја сам поново у њој, опет у оном сретном добу, ево ме у оном банатском наткривеном ходнику званом гањак: седим на клупи и листам скрипте, четири књиге из историје уметности, припремам се за испит из четворосеместралног предмета, доиста слушајући мирисе липе и ружа пењачица што су се до стрехе успузале (Херцеговци, бар у Банату, чују мирисе, чак и када нису читали Бодлера): неко је ту сасвим, млад, заљубљен, и предан књижевности и тренутку. Али у Сладојевој Сарчи је и Чехов, иако је можда уведен понајпре због риме, но погођен је свакако; једне јесени сам у незаборавном заносу ишчитао све његове приповетке, и остао му заувек привржен. Међутим, Кафка! Са њим осећам присност, не знам који ми је писац ближи, још њих тек неколицина можда деле са њим место (Маркес каже да је он постао писац када је прочитао Преображај); надахњује ме и покреће. Незамењива је његова улога; он је непрекидна изложеност безазлености свету: какав је пак свет, не треба трошити речи. Кафка, овде, у Ђорђовој песми за мене је најпотресније место. За песника нема тајни, пронађе те где уистину јеси. Враћа ти, изузимајући их из пролазности, кућу, ходник, липу и мирисе, лето, разлог писања (не даље: отвара се наратив, почиње роман).
Нема цвикера; могао бих да се сад позовем на тај кикс, на оног старог комедијанта: па када је већ тако, пошто сам осујећен да прочитам, ја ћу да испричам једну причу из ове књиге: елем, седе Јово вечерати с мајком, шта сјутра каниш мој Јово, ораћу мајко, акобогда Јово испраћа мајка; ама ја ћу како рекох, чујеш ли – добро, од- говори живот и прође (како ли сложити оволико гласова) – акобогда понавља старица још тише, и одоше на починак; у нека доба ноћи неко удара у врата, ко је сад, курир Пишта, отварај: одмах да се јавиш у Јашу! И оде Јово, и нема га данас, нема га сутра, и зима већ; навикли смо. И, једне ноћи, опет неко закуца у она врата. Ко је то ноћас, повика старица гласом пуним зебње; у коме је истовремено можда могло бити и трачка наде. Акобогда Јово! – одазва се онај неко, раздрагано: као да је једва чекао да се пред незаборавним вратима нађе, и узврати покајничку реч.
Хтео сам; али сам истовремено и зазирао од упуштања у ту причу, не само зато што ми не лежи, не иде, баш, усмено обраћање (тако успешан жанр мог оца: не прича он о нечему што се збило, не препричава, већ као да се оно о чему приповеда управо, и по први пут, сада пред нама одвија, описивао је Светозар; никакав догађај не претходи његовој причи, као да га он овог часа ствара, са њим и његовом причом смо као на почетку света, такав је то приповедач – само ми је тиме стављао до знања колико сам ја удаљен) па бих замуцао, погубио се у дигресијама које ме вребају из сваке реченице спремене да се разлије у мноштво рукаваца, да разгранају читаву делту, него и стога што не знам, не могу да се сетим, назива приче на коју се пози- вам, а сем тога такво препричавање би у први план истурало анегдоту, која уопште није тог значаја у мојој прози (чак ни фабула, ако је има онда само онолико колико се не може избећи; дакле, стил и унутрашња енергија текста, вибрације између сре- дишта књиге, нарочито оних невидљивих, с нешто хумора, посебно ведрине), те бих тако одавао лажни утисак, и док ми је штошта пролазило кроз свест и без наочара сам читао натуцао некакав одломак из књиге, механички, уопште не могу да се сетим ни једне речи, нити како сам се најавио, само сам се већ док читам гризао што сам пропустио да се захвалим Ђорђу на посвети и академику на најави; али штагод да сам читао из те књиге мора да је тај фрагменат кореспондирао са мојом ситуацијом (у њој постоји одговарајући за многу кроз коју сам прошао). Пронаћи ћу га, на крају сам се одазвао на прилике у којима сам се затекао, књигу сам отворио насумице, ана- логан сигурно постоји у Врту господина Регентага: ништа није баш случајно, де- таљи су уграђени у једну причу која их све прикупља и увезује; у ону која управо настаје (настајала је док сам се презнојавао, гледајући да преживим). Није то комедијант, чврсто верујем, нити нам се изругује, пре ће бити да он ликује над хаосом, нудећи нам нит приче која све уцеловљује; уноси ред, сабира наше разбацане делове, и указујући на везе које не уочавамо гради причу која из догађаја извлачи значење. (Можда збија комендију са оним скептицима што не налазе смисао.) После испада како случаја није ни било; да је све део једног поузданог наратива који је судбински, неминован, усмерен, упућен у постојање.
Искра којом се живот радује.
Пролазило ми је кроз главу све то, разливале се дигресије, пахуљале фусноте; прибојавао сам се да ћу се у толиком сказу негде саплести, као од мученице, а ако ли само једном запнем биће тога и више пута; а да је даха и снаге наших усмених приповедача, међу којима је мој отац био на гласу, могло би се сада рећи и: данас смо се навозали по Херцеговини, па ме то наводило да сада овде можда као прикладно про- читам одломак из мог Слова о путу; и тако ударити другим рукавцем.
У земљи прича морало је тако бити, да се уплетем у мрежу разапету између усменог, овде однегованог, и писменог приповедања; да тумарам између, помишљајући на трен да зађем у очев забран и ту се окушам, ситуација се наметала и умало да ме матица приче одвуче: морао сам поново да се определим за модел приповедања, да свој избор потврдим. (Мора да ми се отац, где год био, још једанпут разочарао; као када сам оно добио двојку из певања – а Гачани онакви певачи!) Чак ми севну помисао како сам испустио фрагменат (знао сам напамет сваки припремљени мото и епитаф) – На споменику Јозефу Кишу, крај Канала у Врбасу, уклесано је, на латинском: Овде лежи Јозеф Киш, по националности Мађар. Да је бесмртан, потврђује Францов Канал. Да је смртан, овај хладни мермер – припремљен за „Постскриптум“ у Регини Панонији, сетих се у крајње неприличном тренутку, а могао се употребити и у Антиквару Господњем настави мисао да се отима одвлачећи ме од актуелне ситуације.
Штошта ми је тога пролазило, распрскавајући се севало, кроз заљуљану главу. (Притисак мисли и заметака прича који навиру није лако савладив, па да се у ходу разреши; писац, за разлику од усменог приповедача требује време за то, када га нема: онда ћути и пливај. Ћутао сам.)
Притом сам читао, не знајући право ни шта; уста су ми се сушила, трен од- мицао, и за све оно што сам намеравао рећи постајало је касно: све су прекривале неке речи (од којих сам канда очекивао да ме оправдају) које механички изговарам, откаченим гласом, јединим знаком да сам овде, жив.
Када сам уморан напросто сам неурачунљив, не владам собом (биће да је свој удео у томе имала и ракија, она већ поодавно није за мене).

Када сам уморан напросто сам неурачунљив, не владам собом (биће да је свој
удео у томе имала и ракија, она већ поодавно није за мене).

Сада морам чекати, треба ми времена да се од овог часа одвојим, да ми флека избледи.
[Може ли се, да ли је допуштено пасти у нелагоду, не престајем да се питам, у дану када се стизало до Мркоњића, и куће Светог Василија Острошког, и до Тохољевог почивалишта, напосе у оваквом друштву! Домаћини су нам заправо понудили део својих светиња, изложили нам их као достојнима. (Ко си ти, и твоја рањивост. Стани, заустави се, да не будеш као онај Чеховљев чиновник што умире извињавајући се; није ли Сладоје у песму посвећену теби унео и Антона Павловича: није га приписао, код песника ништа није случајно нити само због риме – немој да ти он испадне још судбинскији од Кафке!)]
3.
Не знам да ли је то била мисао или осећај.
Почело је одједном; жигнуло, прожело и обузело.
Наједанпут не знам да ли сам се одживео у правом виду, истрошио себе у облику живота који ми је био на располагању; онако да би се у постскриптуму могао цитирати драг песник: живех једном попут бесмртника, и то је доста.
Да, биће да је таква мисао или осећај, тај пробад, жиг, могућ (као за пакост) тек у часу када се више неће моћи богзна колико учинити; да је то она последња кап ме- ланхолије, која припада веселнику с Колона, у инцесту обневиделом.
Како ли је г. Барок био сретан када је, у часу када су му одузели онолики посед (млин, електрична централа, стакленик, стотине јутара црнице), могао ускликнути: Хвала Богу, најзад ћу имати времена!* И иначе живимо у ери добијеног времена, које је отпочело Његовим рођењем, како напомињу и Сенатор и Боетије, а тај осећај нам се повремено, у срећном тренутку, обнавља; осећај да си добио времена, да су ти се парке одазвале: каква радост. Каква снага се буди у човеку; одједном је потпуно спреман да крене новим путем, да се запути у нови рукавац своје егзистенције; да се опроба, и истински оствари у новој причи. (Већ сам тада био ту, управо сам био проходао.)
*
Том немогућом, незаборавном реченицом бавим се учестано; као зрно жита на коме стоји земља, она долази испочетка, из сваког почетка: њоме се зачиње аутентична егзистенција.
[Можда си се тада то ти уписивао на надгробник, да оставиш спомен за собом, да не минеш безимен, чујем глас. Но, нисам то помислио; за анонимност сам предодређен.]
Безимена слава је моје подручје.
Или да прођем под туђим именом (и са туђом сликом, као у Новостима).
Читан погрешно.
Или уопште непрочитан.
Награду сам примио обазриво, готово са снебивањем. Мој пријатељ, Зрењанинац, рече: најзад сатисфакција, и то ме жацну. Каква сатисфакција, зашто би уопште такав појам залазио у наш живот. Није само питање да ли си сатисфакцију заслужио, него и још пре тога чему она служи; и шта је то што се претходно доживљава као некаква неправда (дошло је доба када свако воли да изиграва жртву, зар нам већ није мука од тога) за коју очекујемо компензацију: није ли можда притом реч тек о сујети која није задовољена. Али без обзира на све, каква сатисфакција, за део живота; не може се живот њоме валоризовати, он је већ искупљен радошћу стварања, споља невидљивом. Чак и када долази као последица или надокнада; тај појам је измишљен за вокабулар оних који се крећу унутар бинарних опозиција и конструкција, за оне упрошћеног поимања. Зар неко мисли да га је живот ускратио за ма шта; живот се тиме не бави. (А рећи, што ми се умало не омаче, да бих употребом појма сатисфакције себе изневерио, значило би да сам се управо изневерио, не још једанпут него тек сада, и од себе удаљио; наиме, изневерити себе такође је изјава повређене сујете: уосталом, што би рекао Валери, ја често нисам свог мишљења; напротив.)
Елем, на питање новинарско, шта ми та награда значи, морао сам да пред камерама измишљам одговор, да га увијам у фразе овештале и досадне истовремено помишљајући да би требало да отћутим, што ме је блокирало док говорим, али притом сам знао да није ред, поготово као добитник Награде, да испаднем неувиђаван према љубазним домаћинима и организаторима, штавише и осион, и тиме још једанпут погрешно представљен; и тако сам успео само да замуцам, и одговор учиним немуштим. (Записујем зато што покушавам да опишем и застоје у комуникацији, блокаде у које запада наратор; пошто и иначе желим да се једном позабавим успостављањем и праћењем наративне свести романа.)
А био је отприлике у истим годинама као ја сада; па ипак, ја, однекуд, не кликћем. Зашто ли сам ја сада потрошенији него он онда; да ли је то више разлика између два времена [онда и поред конфискације свуд около беше полет као рам, човек је певао после рата; сада, у транзицији, после новог рата, неспокојство посвуд – допуштено је да нам се то предочи (пристали смо да нам се наметне) и протумачи као егзистенцијална зебња, својство самог живота: какав безобразлук, прикривало нам се оно прво, основно, својство живота да понесе, да даје наду докле год се траје], или можда Ерне Барок није био обавештен о свом времену и оном часу, могуће је да ни сам није имао осећај за сопствену пролазност, или можда бива да та врста равнoдушности и прати дуговеке.
4.
Постоји још један рукавац приче која притиче: Милан Бјелогрлић одлучио да објави избор из моје прозе, и обрео сам се у амбивалентном положају. С једне стране, он је то прихватљиво и лепо образложио, и сложих се да би, после педесет година, могло бити време за један избор из мојих текстова (када већ није прилике за објављивање трилогије у једној књизи), на крају који писац то не би прихватио; с друге, убеђен сам да је у мојим романима, тако радим, смисао сваког детаља, фрагмента, мотива, слике, тек у целини текста (до те мере да нерадо на књижевним скуповима читам иједан одломак), и као да сада, овим, напуштам интегритет својих романа, и сопствену поетику. Ту се прикључио и тихи знак чуђења на лицу нашег драгог академика, када сам му одговорио на питање шта спремам; довољан за повод, да ставим прст на чело. Одатле неосетно, у наставку на горчину с књижевне вечери, дођох до крајње тачке преиспитивања, сада и себе самог: па јесам ли ја то онда, ако избор може и из романа да се сачини, све погрешно радио, и био у заблуди с доживљајем целине; са читавим својим приступом. [Било је то још једно лице кризе, која се и овако огласила да ме тргне из дремежа; одакле год кренеш, стиже се до питања свог основног стања.]
Свака расправа о књижевним работама постаје неминовно и прича о животу; свако питање се некако прво прометне у животно, да се тек потом врати литератури.
Сада, уколико се сагласим са избором биће то понајпре из обзира према приређивачу и његовим несумњиво добрим намерама, и према поговору поштованог професора емеритуса који се не може пренебрегнути. (Сем тога, ово је заправо избор прича из мојих романа; верујем да могу опстати и ван контекста, самостално.) Па нека иде и тако, можда је усуд писца остати у фрагментима: да нигде не буде цео доступан.
5.
Чим прође седмица (тачно је недељу дана од вечери које бих да се отресем), и мало се, стресна, охлади, може се и одахнути. Не зна се да ли је то учинило само време, својим одмицањем, или што све предајем хартији и оном чуду од мастила.
Најзад, бављење временом, и свим његовим аспектима; да наставим оно започето у давним свескама, сада без запећка.
Од трена садашњег, до епохе.
Час, дан, седмица, месец, год, век, епоха: и време има свој жанр; сваким од наведених му лица бави се песма, есеј, новела, роман. Постоји трен за то, човек је овлашћен за ту тему када доспе у одређену тачку гледишта, у позна лета, и спокојан изађе на видиковац са кога се назире гранични камен.
*
Нелагода се продужава, налазећи нове импулсе.
Обнавља се, грудва расте, и из „Сусрета писаца са границе“; не знам када сам био толико уморан, и после незадовољан. Због чега ли, од кога, услед чега; све заједно делује.
Припреме, исцрпљујуће. Од позивања званица, припреме ручка, до чачкачлице, све је пролазило кроз моју свест, обузимало ме је и ноћу. Притисак јавног наступа, састав, донекле и учесника, и публике свакако, појединци из ње долазе само да нађу замерку, потом и незадовољство сопственим наступом (по договору с осталима скратио сам своју реч о Сладојевој књизи, остали нису, па су деловали убедљивије). [Како само недостају Милан и Илеана и Соломон; без њих, после епидемијског прекида, треба замајац, нова енергија, а где да се то пронађе.]
Како год, као да ми није овде место.
Треба све предати забораву, знам, али не може док не превазиђеш.
Можда је и то искушење које је било потребно. Рецимо, да би се платила цена тзв. изласка из анонимности. (Друкчије речено, многи ти то и не желе, не могу ни опростити.)
Сети се Савиног, бодрог: Идемо даље! (Када га се у писању будеш сећао, то мора бити један од лајтмотива који иду уз њега.)
Елем, изможден.
Али следи и додатак. Кад се увече вратим са „Сусрета“, не ради лаптоп; недељу прескачемо, покушавајући да се опоравимо тишином. У понедељак одемо у Зрењанин, и не нађемо пуњач; у уторак поново, и купим га, донесем, укључим: сад многа слова иду у дублету, не може ни даље да се пише. Онда, очистим тастатуру, угреје се лаптоп, пристане да ради.
После велике паузе, настављам Антиквара Господњег.
Увече, Митровдан је, одем код Бела (он је једина моја преостала жива спона с добом колонизације и обнове и мог детињства; знам да ће ми бити жао што га нисам више слушао, после њега за неке ствари нећу имати кога да питам), да му честитам рођендан: улазак у стоту! Ту затекнем и Милијану; разговор, код старца се обнављам.
6.
Овај виолинист прави је Херцеговац!
Рече један песник (били смо на књижевној вечери у Врбасу, радосним пово- дом: представљана је књига Ђорђа Сладоја), посматрајући корице књиге коју сам им поклонио: Повратак у земљу прича, избор из моје прозе који је Бели сачинио; други поета придода своју потврду.
Да, погледајте тај став ногу, његов раскречени ход, рекох; заправо, ово је Херцеговац који не хода по тлу него по крововима. Мислио сам да се шале па се и ја прикључих; сада ми паде на ум да се песници синоћ можда нису шалили. Да им је требало рећи: шта ће Херцеговац на корици моје књиге (довољан сам ја); шта би он ту. Не пишем дословну прозу, не преписујем живот, казујем симболима. Овај виолинист показује да Шагал никада није напустио Русију; исто тако ни писац прозе унутар ових корица никада није напустио пределе детињства (којима се и сликар непрестано креће).
Ово није виолина него гусле, боцкали су песници.
Тачно, доиста. У приповести Излазак из десетерца, у овој књизи, реч је о чо- веку који зна да гусла али не и да пева, и његовом пријатељу који уме само да пева али не гусла; само заједно, у необичном дуету, могу по сијелима пружити целовит угођај: епика нам се распала. У следећој прози, Предео без атрибута, човек припо- веда о удесу свог оца, и песми која је о томе написана; онда дохвата гусле, али пошто ни он не уме да пева узима да нам песму само одгусла – ми је слушамо (заједно с његовим оцем, њеним протагонистом као споменик укоченим), и доживљавамо догађај, који је тема, слушајући инструментал, и песму без речи: у мелодији је све, читава прича. Управо тако; [као што је Мориконе музиком, паралелно, причао тему филма, или Дејвид Лин њоме будио притајене аналогије] у писању настојим да чујем и ухватим праву мелодију многострукости живота и његових призора и феномена: и да је изразим док истовремено нарација тече својим током.
Зато виолинист; њиме сликар хвата годишња доба и целовитост живота.
У једном трену један од расположених песника припита Ђорђа откада се он са мном зна.
Ђорђо поћута, изгледало је као да се присећа и броји, па онда кресну мени необично драг податак: Од деветнаестог века!
Пружих му руку, радосно; сместио ме у време, и продужио, знам где су ми корени.
7.
Никада нисам одмах (не све, ни пола) рекао.
Биће да бака Манда није случајно на почетку мог родослова. [Има ли, иначе, икакве назнаке да је Манда постојала; знак о свом постојању остављају они који могу, али биће да су дужни да то учине и за оне којима то није дато: да не буде као да неки нису ни долазили на свет.]
Тај мој начин разговора, за жаљење мисле укућани, потиче од Манде, њен је ген нема друге, стил наслеђен.
Као да рачунамо на дуг рок, заборављајући да се у рачуници с временом нико није провукао.
Нисам усмени приповедач, од оца сам се и хотимице удаљио.
Припадам свету писане речи. Можда отуд и од непосредне стварности удаљен, можда живим испосредован тим својим медијем, али ту не могу ништа; свестан ограничења која прате такав избор, заправо позвање, могу тек поновити ону одлучну, полетну реченицу Васе Дедића: идемо даље!
*
Никада, заправо, ни у једном разговору, када се осврнем и саберем, нисам у једном даху изговорио више од тек неколико реченица; изузев са својом супругом, дуже. Можда зато и пишем. Писање би могло бити мој разговор са ближњима, моје општење са светом. (Моје ћутање.)
8.
У својој деведесет трећој, у којој ће нас и напустити, чинило се да је отац почео да се губи. Уђем код њега у собу, он седи на троседу, па дигне поглед, и обрадован кликне: Знам ко си, ти си мој тата!
Наљутим се, мука ми од толиког кретања уназад (као да и планете нису ретроградне, начас сметнем): озбиљан човек, један отац, који је и деда, штавише прадеда, да се повлачи у дете!
Тако сам пропустио прилику да дохватим кончић приче који ми добацује као сламку спаса; да му помогнем да спокојством заокружи своју личну повест (а шта би друго била улога писца, напосе сина, постоји ли племенитији начин да се отац испрати).
Уместо да учиним по вољи драгом столетнику, и прихватим да у мени може слободно видети свог родитеља; уосталом, тако се могло, штавише морало, примити и разумети у симболичној равни: с обзиром на то колики простор запрема у мојим причама, и да га притом не пресликавам из природе него градим према свом доживљају, доиста му и јесам отац.
Али некако нисам прихватао да је његов свет стваран, барем не једнако као мој.
Ништа нисам разумео; усмени приповедач ме превазишао нудећи раскош имагинације, показујући како он заувек остаје неисцрпна инспирација моје прозе: да се и даље указују његови мотиви, аналогије и споне, с нама, издалека.
Зашто ли ме лик оца толико у литератури опседа; не стога, мислим, што је то мој отац, иако и та чињеница има своју неоспорну тежину, колико тиме што је био тако укотвљен у живот, силно омађијан њиме: напросто је зрачио неупоредивом ви- талношћу. Преко њега, моћног и инспиративног, живот ме непрекидно опомињао и позивао; дугујем, обојици, благодарност.
Чини ми се да се онима који су нас надахњивали никада не можемо одужити.