Слободан Дамњановић
ПОСЛЕДЊИ ТАНГО
Ближила се поноћ. У најбољој сали луксузног хотела пригушено су блистала
светла и паркет се блистао као лед. Шеф оркестра је погледао на сат, пришао микрофону и објавио уморним гласом: „А последњи танго који следи, по доброј традицији
наше куће, бирају даме. Уважене госпође, лепе госпођице, куцнуо је и ваш час.“
И руком показа на салу, а оркестар иза њега из све снаге груну туш. После ове
звучне и гласне потврде његових речи у дворани и на подијуму за игру завладаше
лако гурање и учтив метеж; неки се парови раздвојише, неки други се вратише на
своја места.
И тада, иза једног удаљеног стола, поред врата, устаде једна стара госпођа,
коју те вечери нико није видео да игра. Госпођа је била отмена и витка; на себи је
имала тамну хаљину и крагну од беле чипке; коса јој је била обојена у плаво, а
очешљана по моди од пре пола века. Госпођа се није предавала лудилу лажне и
насилне младости; живела је за своје доба и није бацала чежњиве погледе према
ономе што никад не може бити њено. Енергично и крепко она је прошла поред
столова изнад којих се дизао дувански дим, довршавали разговори и испијале
последње чаше. Међутим, кад је стигла до средине сале, испод лустера налик на
кристални грозд, њој се корак успори сам од себе, а на лицу јој се појави нешто
несигурно и уплашено у исти мах. Образи су јој били бледи и више није била сигурна
да је добро то што чини. Шта, ако је не препозна, ако је још увек љут? Ипак,
стиснутих усана она је наставила свој пут.
Циљ њеног пута је седео на супротном крају сале.
А тај циљ је такође био стар, рекло би се да је њених година, мада је тешко
рећи, јер у старости доба измиче тачној процени. Сви су старци наборани, већина их
је без косе, сви погрбљени и тешко се крећу.
Кад ју је угледао крај свог стола, старац се прво са неверицом избечио уњу; зинуо
је и заборавио да затвори уста. Прво, од изненађења није схватио шта му се прича, а кад
је она, мислећи да је глув повисила глас, он се послушно дигао од стола. Уста су му још
увек била отворена а радосна и уплашена неверица блистала му је на лицу. Да ли је
могуће? Да се то неки пакосни дух не игра са старом душом? Или је можда смрт дошла
по њега, да би га утешила, на себе примила драги, заборављени лик?
Његова жена која је седела за истом столом, једва да је на придошлицу
обратила икакву пажњу. Свет је пун екстравагантних баба, које њихови укућани
пуштају да се слободно шетају кроз град. Нека јој кад хоће, нека се по подијуму
натеже са њим. Имаће времена да се покаје кад јој по прстима буде изгазио маторе жуљеве. Она покушава да поново залепи вештачку трепавицу, и полугласно је грдила
врућину у сали и фабрику која прави тако лош лепак а поштеном свету га продаје за
скупе паре. Не, она нема ништа против да он са непознатом дамом одигра још један
танго. Само, нека се пази, нека се не замара сувише, јер зна – његово срце… Доктор
је био изричит и јасан.
Кад су стигли до подијума, стари господин је својој дами пружио руку; на
кошчатој шаци блистали су златни прстен и златан сат, а изнад њих, дугме на кошуљи,
исто тако од злата. Он је гледао у њу и није могао ништа да каже; само му је нека
студен пролазила кроз цело тело, а у остарелим грудима као матора бедевија кад чује
војничку трубу, тукло је остарело срце о коме је доктор казао рђаве ствари. Казао је,
да је много болесно и забранио свако претерано и јако осећање. Да је љубав за старце,
зар би Ромео и Јулија били млади?
Али ко да мисли сад на болест, ко на оно што приличи и што не приличи, кад,
ево их, већ одјекују први тактови танга, а осушена рука опет обухвата драги, заборављени струк.
Почиње игра, страдају жуљеви, а ево га, повратио се и глас:
„Сама си овде?“, упита старац.
Неумесно питање би кључ за давну, спонтану, заборављену младост. А стара
дама се насмеја од срца, смехом који је још увек био звонак и млад.
„Ниси само матор, него си и блесав… Ко у мојим годинама излази сам?
Уосталом, ни кад сам била млада…“ И са неким пркосом у гласу додаде: „Ено ми га
муж… Онај тамо у ћошку… види.“
Он погледа у правцу у коме му је она показала, али не рече ништа.
„Да, онај дебели без иједне власи на глави… Искористио је прилику и наручио
још једну чашу…. А лепо сам му рекла…“
Међутим, старац је мислио нешто своје:
„Одавно нисмо овако… Уз музику… једно крај другог, зар не?“
Њој сенка пређе преко лица.
„Има скоро пола века… Цео живот, цео дуги опустошени живот.“
„Пустиња у којој нема ни једног цвета… ни једног хлада да човек у њему
склони главу.“
Она застаде, прекиде игру
„Теби је лоше, страшно си блед, модра су ти уста… Да престанемо. Нема
смисла даље.“
Али он је само одмахнуо главом, привукао је себи и натерао је да се са њим и
даље врти у круг.
Некад је он био човек силовите воље, све се савијало пред њим. „И није чудно
што ти је срце као влажна крпа“, говори му жена, док он са нитроглицерином под
језиком, леденог чела и модрих уста, лежи на фотељи и покушава да ухвати ваздух.
„У браку, у животу, ти си био као дивља звер у кавезу. Ни мало ми те није жао; уништио си и мој и свој живот. Нашој деци си отровао и детињство и младост. У животу
си био као у кавезу, стално си тукао у шипке, хрлио си негде, бежао од мене… Седиш
у трпезарији за ручком, а поглед ти безуман и дивљи… а били смо тада млади, а ја
безнадежно заљубљена у тебе. Не, ни мало ми те није жао, док гледам како се мучиш.
„И онда, ипак донесе хладну воду и попрска му чело и лице. Његова жена, којој он
није био добар муж.
„О чему мислиш, кажи.“
„О томе како сам те болесно и сумануто волео. И о томе, како је та љубав свима
око мене била неподношљив терет; тамна сенка, а којој не знају порекло. И жена, и
деца, и ретке љубавнице – сви су трпели због ње.“
Она га је гледала оштро, напрегнуто, као да хоће да му продре у душу, у њен
најдубљи кутак.
„Стварно си ме толико волео?… Мене? … Стварно?“
„Да“.
„А сад смо се помирили? Опростио си ми?“
„Да“.
Била је на ивици суза. Он је опростио, али она себи …
Прве године у браку биле су најтеже. Била је лепа, млада, похотљива… Убедила
је себе како га више не воли; ни њега ни мужа. Ноћу је, за време страшних несаница,
сањала мушкарце. Витке, дивље, грубијане и простаке… Више њих одједном. У
мислима им се предавала страсно, блудно и бестидно. Ах, како је у својим ноћним
мислима била гадна. Ипак, границу није прелазила. Њен муж био је дипломата од
каријера. Она је била из добре породице. Из старе, из поштоване породице. Ако је и
било… ако је и прешла границу… онда су то били људи из њеног круга, одмерени и
дискретни. И морали су да имају породицу, децу… Исто као и она. У тој игри, улог
мора да буде једнак.
„Кад си ми опростио?“
„Одавно“.
Она себи није праштала. Иза сваке страсти, иза сваке преваре, стварне или
замишљене, увек је стајало његово лице. Узалуд се трудила да га отера од себе. Као
кад из мрачне шуме човек изађе на светло дана од кога га боле очи. Тако јој је било
после сваког љубавног тунела. А после, кад је младост као ватра прошла кроз груди,
она се научила, да свој терет носи мирно. И заволела га је, тај терет који јој притиска
груди, тај бол који је прати док год је будна… А понекад јој и у сан дође. Није се више
тешила задовољавањем мрачних жеља.
„А сад? Волиш ли ме сад?“
Он јој није одговорио. Дисао је тешко, лице му је постало тамно као земља.
Као земља у којој ће убрзо да нађе мир.
„Волиш ли ме сад?“
Она је видела да му није добро, али стара тигрица се није бринула за свог
болесног тигра. Њихова је џунгла изгорела, они немају куд да се врате. Ако сад и
умре, овде на подијуму, пред свима, док оркестар довршава последњи танго, ако и
умре, она ће му на усне које се коче и хладе, она ће му на ледене усне спустити свој
врели пољубац, и њих двоје које је живот тако сурово раставио, њих ће двоје у смрти,
опет да буду једно.
Несхватљиво. Несхватљиво. Кад би он сад овде умро, она би се томе радовала.
Она која ни једног мушкарца није волела као њега. Она која га је више од себе волела,
која га је одувек, од првог дана, волела више него саму себе.
Љубав и смрт су склопили тајну заверу. Њих двоје, у тајном дослуху разарају
свет. А песници тек нешто мало. Из даљине и као кроз маглу….
„Волиш ли ме и сад, кажи?“
„Волим те.“
Са позним признањем поклопио се и последњи звук танга у коме даме бирају
свог човека.
Шта је човек?
Људи се растану због неког безначајног разлога и сав живот остану сами.
Разиђу се због неке ситнице, а не знају да је то за вечност, и да је оно што су тако
лакомислено оставили иза себе најбоље од свега што им је судбина дала.
Шта је човек и шта је време, кад један живот, кад два пропала живота, цела
могу да стану у један кафански танго? У три минута окретања око себе и бесмисленог
трупкања по поду.
„Збогом драги мој.“
„Збогом једина моја.“
Шта је човек? Где је његова памет и снага? У чему је његов понос што га Бог
није створио као неразумну звер?
А кад се старац вратио за сто, жена га је погледала оштро и испитивачки.
„Познајем ли госпођу са којом си играо чило, као младић», упитала је и
додала: »А и причали сте као стари познаници?“
Међутим, он јој није одговорио. Хватајући ваздух отворених уста, он је
очајнички претурао по џеповима.
„Ако тражиш нитроглицерин, он је у мојој ташни“, рекла је жена.