Славко Гордић

ФИКЦИОНАЛИЗАЦИЈА ЖИВОТОПИСА
Фрагменти о фрагментима Слободана Мандића

1.
Избор приповедних одломака из позамашног опуса Слободана Мандића, који је сачинио Милан Бјелогрлић, као да указује на прећутну приређивачеву сагласност са тврдњом Чарлса Буковског да је фрагмент данас једина крилата птица! Било да је такво уверење последица ововремене посвудашње журбе у свим правцима, која искључује стрпљење за епску и сваку другу ширину, или је посреди рефлекс нужне одбране пред добро нам знаном општом и, посебно, књижевном хиперпродукцијом (која, по Енценсбергеру, има и размере графозагађења), или је, најпосле, на делу особена потврда адорновске филозофско-поетичке тезе да су целина и тоталитет лаж – остаје нам да у свом духовном миру и немиру озбиљно рачунамо с наведеним осведочењима и њиховим импликацијама.
Али, кад се већ представио као глагољиви цитатоман, допустимо писцу ових забележака још једно, богословски речено, позивање на текст. Ево, елем, и једне помирљиве поуке Бруна Шулца, којом се у плодоносно сагласје доводе део и целина: „Сваки сегмент стварности живи захваљујући томе што има удела у неком смислу.“ Ову реченицу, рецимо и то, Тања Крагујевић узима за мото једне своје песме, чија строфица гласи: „Сегменти / Сирочићи смисла.“ Да сегменти, као и фрагменти, ипак нису пука сирочад, потврђује већ и наслов Тањине збирке (Фрактали, 2022) у којој налазимо наведене стихове. Јер у фракталима, ако је веровати лексикографима, пребива целина. И обрнуто.
2.
Други одељак овог увода, опет у опасној близини рутинерског реторског накашљавања, тицао би се и изразитог аутобиографизма како Мандићеве прозе тако и Бјелогрлићевих приређивачких афинитета. Мада, бар на први поглед, у овом смислу наш писац храбро игра на прекршај, ваља нам се присетити и понеког сродног претходника или сапутника на жанровско-поетичком путу фикционализације аутобиографије – од свеприсутног Хандкеа, до неколико аутора с нашег, постјуго – словенског простора, међу којима су, поред осталих, Славенка Дракулић, Слободан Шнајдер, Милован Данојлић, Јудита Шалго и Мирослав Тохољ. С ону страну правила фикционалног казивања, Мандић се обрео међу ствараоцима чија је прича махом замењена стварним догађајима, а ликови личностима, из чега зацело морају про – истећи законите потешкоће за посленике теоријско-критичких типолошких разврставања – утолико пре што поменути и њима сродни аутори, а поготово сам Мандић, својим ауто-поетичким коментарима као својеврсним отварањем карата хотимично разарају тзв. уметничку илузију. Као да теоретичарима ионако није додијала мука с наслеђеним подвајањем уметничког и неуметничког говора, или, на вишем плану, интуитивног и дискурзивног сазнања!
Са живом аутопоетичком свешћу, која се оглашава на више места у овим фрагментима, Слободан Мандић каткад свој стваралачки пут и избор описује и брани с помешаним осећањима меланхолије и ината, знајући да је за добар део књижевних арбитара оно што он нуди „проза која их не занима, није из виртуелног већ превише из презреног стварног света“. Он, упркос свему и свима, зна шта су његов „капитал“ – сећања, осећања и сазнања: „Ту грађу живота, она маркирана изворишта аутентичне егзистенције, потку сопственог постојања, зашто да не употребиш и у књизи (други морају да их измишљају, о њима из друге руке казују).“
3.
Жанровско-поетичкој ваља додати и ширу, културолошку контекстуализацију Мандићеве егзистенцијалне и стваралачке позиције, понављајући и допуњујући неке раније маргиналије аутора овог записа. Реч је, наиме, о тзв. деметрополизацији наше културе, која се није догодила кад је системски прокламована и вођена, већ се, гле чуда, данас обистињује – непредвиђена и, за клонуле центре негдашње изврсности, можда и непожељна. Како год, било да је посреди узгредан учинак дигиталне револуције, или резултат неке наше лепе специфичности, сведоци смо, посебно у књижевној сфери, стваралачког размаха у тзв. унутрашњости. На трагу прерано преминулих, познатих и општепризнатих прозаиста, Добрила Ненадића из Ариља и Радована Белог Марковића из Лајковца, у овим годинама неколико изразитих песничких индивидуалности обитавају и стварају, упијају и зраче, у малим срединама, које су претпоставили оним већим, несравњиво погоднијим за негу дара и постигнуће ауторске репутације. Поменимо макар двојицу – Томислава Маринковића из Липолиста код Шапца и Рада Танасијевића из Дражевца код Обреновца.
У том сазвежђу је и наш Слободан Мандић. Ни студије у Београду, ни поуздано опште и књижевно образовање, ни новинарско службовање у Зрењанину, нису га одвојили од Сарче, преименоване у Сутјеску неколико година пре његовог рођења. То село, насељено херцеговачким колонистима по одласку подунавских Шваба, његова историја и њени трагови, пишчеви „прадоживљаји“ из панонског детињства и младићки боравци у вољеној Херцеговини, која живи „дахом давних дана“, те „рвање с кризом“ у којој се аутор као човек који трпи и дух који ствара „батргао и обртао“ у свима нам знаном времену, кад „ништа није изостављено, хвала издашном веку“ – то је, телеграфски речено, хронотопско тле и оквир Мандићевих казивања.
4.
Да су два завичаја „потка“ и Мандићевог постојања и његовог литерарног света-и-говора, како оног укупног, у настајању, тако и овог, представљеног у фрагментима, лако је уочљива чињеница. Да завичај, у Мандићевом случају, није само и првенствено утопија срца, утопија коју срце измишља, како би рекао Емил Сиоран, потврдиће свако пажљивије читање – пријемчиво колико за химничан и носталгичан, па и дирљив афективни набој Мандићеве речи толико и за њено „наличје“ (да се окористимо ауторовом лексемом), које, рецимо то ризично упрош – ћеном тврдњом, не поричући истину о осећању припадности као услову и чиниоцу среће, ипак укључује и подједнако укорењену жељу за бекством, па и отпадништвом, што је, попут лајтмотивске понорнице, мање или више дискретно провучен мотив кроз ткање Мандићевог сведочења и (само)пропитивања.
Ипак претеже бодрост и радост у доживљају оба завичаја над сенкама које на њих баца и минуло и садашње време. Драго је лице Баната у сваком часу дана и године, макар његова прашина, „тако фина, сива, мека“, подсећала на „наслаге протраћеног времена и пропуштених прилика“ и макар из прастарих зидова тамошњих кућа при свакој киши непоетично „промирисали у њих набијено блато и плева“. Такође су упечатљиви минијатурни описи из којих удахнемо „банатску измаглицу, сву од тешких мириса слада и пива што над Бегејом лебде“, упијемо засвагда тренутке у којима је „један дан позног лета тонуо у винском руменилу неба“, или се пак затекнемо у часу својеврсне банатске зимске идиле кад се пред мећавом и хујањем ветра „све зауставља и тоне у дебелим зидинама од набоја, у бунди банатске земље“.
А колико је тек заноса, у осећању и исказу, у доживљају Херцеговине, у којој „нам је језик највећа ризница“ а и сам ваздух „густ од наративних слојева и предања“! Ту су појавно и духовно неразлучива целина. Доживљај планине (која је још понеком, од Ничеа до Рајка Нога, синоним духовне висине, снаге и првине) у Мандићевом сведочењу амалгамски сједињује предео, реч и стање духа – јер ту је „и језик тврд и сасвим непосредан: чист и ненатруњен, да се човек од света одмори. Као да предметима и појавама овде још изналазе називе.“ Од кликтаја откривалачке радости повратника „у земљу прича“ могла би се сачинити узбудљива поема. „Све овде другује с небесима. Крошња липе, храст, буква коју ни двојица не могу обујмити.“ Ту је „свака ноћ бистра, под месецом као испод чекића“.

У књижевном и општем времену у којем се, поодавно, дирљиво држи за преживелу естетичку категорију, Слободан Мандић се не устеже да да маха осећањима. У поглављу „Предео невидљивих атрибута“ читамо како је у сусрету са завичајем све у њему „кликтало од радости“, како не може прежалити што заувек није тамо – где долази „само у сну“. Ево исказа у којем као да наш писац уместо спекулативно-филозофског придаје дословно значење тврдњи поменутог француског мислиоца како је носталгија „знак да се вечито осећамо далеко од свога дома“. Исказ је упућен сродницима из старог краја – и овај га читалац доживљава као престоно место животописа:

„Открили сте ми читав један свет, који нестаје и на наше очи пролази: из кога јесам једнако као и ви, и исто тако заувек, ма колико да на први поглед изгледа другачије. Ма где се налазио, овде припадам највише, и другде сам само зато што попуштам налозима околности: што нисам довољно одважан.
У своју одбрану, тек толико: често сам, зато, покушавао да побегнем, сва моја бекства одавде полазе и потичу, овамо смерају. Овамо воде, ово је свет у који непрестано покушавам да се вратим. До тада, тешим се самим његовим постојањем, домом који ме, неповређен мојим неверама и избивањем, као свог укућанина чека. Зна да ћу доћи, где припадам заувек.“
5.
Парадоксално је, бар на први поглед, како писац изричите оријентације на „грађу живота“, уместо на савременицима му дражу фикцију и виртуелни свет, управо у феномену приче и приповедања налази безмало неисцрпну тему промишљања не само блиске му културе усмености него и универзалнијих тајни и питања темпоралности, памћења и поимања истине, као и људске потребе за њеним бескрајним преиначивањем.
Застанимо над неколико међу корицама ове књиге бројних места посвећених овој Мандићевој чаровитој заокупљености. Више зачуђен и задивљен мистеријом причања неголи уверен у могућност њеног разрешења, наш приповедач се пита (кренимо редом, без систематизовања питања и прозрења) „откуд сад то тако да испадне, где се то догађаји изокрену и покваре причу“, како то бива да „прича може сваки час да (…) из понора искрсне под другим именом, да се обрне, и удари другим путем“, нису ли заправо „могућности речи бескрајне“, те се увек „могу наставити новим тумачењима“ и „као бројеви продужавати у бесконачност“. Таква запитаност у једном часу поприма обележје поетске мистике, чијом вољом „нико од нас није само свој“, јер „сви смо у рукама приче“, уз утеху да је „све што нам се догађа само понављање једне у књигу живота давно уписане приче: као да неко над нама бди, да нисмо сами, да свет поуздано траје“. А после десетак страница, ево варијације исте теме, коју овде наводимо уз огрешење о контекст, као и у претходним случајевима: „А онда помислим да је можда и све ово што нам се чини нашим житијем само свакодневно понављање једном већ испричане приче; и док потиштени над њом стрепимо, знајући добро њен исход, можда се неко на све то и нама из бескрајне удаљености тако смеши, иако би могао и да се једва суздржава од грохота.“
Мандићеви поетско-есејистички коментари оног што се њему и његовим земљацима, прецима и живим сродницима догађало и догађа понекад као да кореспондирају с понеким научним уверењем гдекојег књижевног теоретичара – рецимо Емила Штајгера, по коме је епском роду и говору иманентна тежња за бескрајним ширењем, без одређеног циља и свршетка. Или, на суседном проблемском плану, с порукама неког од великих књижевних стваралаца, какав је Вилијам Фокнер, коме време није време док се не може рећи беше, а прошлост није мртва, није чак ни прошла. Тако, фокнеровски, зазвуче Мандићеви искази – „као да је време садашње и добијено зато да би у њему давни часови достигли своју пуну зрелост“, или како су „прича и судбина једно, а само унатраг се запажају заокружене“. Исту меру трагалачке смелости и сугестивности домашују и други Мандићеви налази о односу приче и времена. Рећи ће нам одрешито како „прича нема давно прошло време“, како је њено „целокупно подручје садашњости, све овде и сада“ и како она „није никада завршена“, јер има „способност да се вечито одмотава; и да се увек изнова покрене“. Понеки увид бива и сновидно оностран – као онај у чијем је средишту призор приповедача (свеједно да ли усмењака или писца) који се „рве са причом“, осведочујући се како је садашње време „пука фикција; ни не постоји, прича је све“.
6.
Есејистичке честице уопштавалачких, универзалних исказа у Мандићевом делу актуелизују у естетичко-поетичким разматрањима и данас живу дилему да ли је мисао „нечист“ састојак књижевноуметничког текста или је, напротив, „наша епоха у прози најмаркантније обележена управо интелектуализмом“ (С. Лукић). У Мандићевим фрагментима, како смо видели, аутобиографска нарација неретко има своје поенте у заоштреним и смелим рефлексијама, махом (ауто)поетичким. Њима се, у приближној мери, придружују не мање свежа и оригинална прозрења о егзи стенцијално ширим и општијим загонеткама нашег постојања. Откриће нам, тако, наш писац да се „тек у осами зачиње и одвија наш стварни живот“ и поучити нас „како човек мора настојати да открије оно најдубље ‘ја’ у коме се одвија повест његовог постојања“. Од те врсте су и наша накнадна сазнања о детињству као добу у коме „не постоји осећај про – лазности“, кад „све је ту с нама заувек“, а садашњи тренутак света бива „слика вечности, и њена постојана поставка“, у којој „ништа није повезано с нестанком“. У тако виђеном „добу безазлења“, „канда као и у ста рости, боље се види колико ствари вреде“, посебно оне које називамо малим. Непо дударност се, пак, обзнањује у високим годинама, кад је јаук „супротан дечјем; из њега се не израста нити излази, само дубље запада“. У том смислу је занимљиво и Мандићево „неверовање у свеобухватност последњег тренутка; то је само један од митова“.
Сродна је овој неверици и поменута свест о наличју патријархално-братственичког реда ствари, „читавог једног света, који нестаје и на наше очи пролази“. Опчињен постојбином, где „гусле нису инструмент него стање“, приповедач зна да је у том крају „сваки поступак нечувено озбиљан“. Терор врлине, рекли бисмо. Отуд и његов прошаптај – „као да овде још нико није дошануо како се не треба бојати, треба живети“.
7.
Фрагментарним коментарима фрагмената нужно промичу неке важне, можда основне, особености и вредности Мандићевог досадашњег стварања, па отуд и изостаје оно што би Михајло Пантић назвао „аксиолошким резом“. Да је линија том резу можда већ и зацртана, другде и одлуком других, као да с посебном убедљивошћу потврђују и нека висока признања Мандићу у минулој и текућој години.
А шта би, осим реченог, у одабраним страницама над које смо се наднели могла бити допуна или поткрепљење тим признањима? Можда понајпре подсећање на, никад усиљено, смењивање и сједињавање меланхолије и хумора у слици оба завичаја, с „ликовима који путују из текста у текст“. Од тих ликова, који су заправо по свом ванлитерарном, емпиријском статусу личности, издваја се фигура оца, или Оца (с профилом кафкијанске ауторитарности), у коме, ипак, претеже она наша, добро нам знана црта виолентне склоности спорењу и надгорњавању. Подједнако је незабораван, а толико друкчији, дечјим оком кадрирани благородни чудак Барок, који ће у поратним данима стећи „одавно прижељкивани статус“ слободног човека – „тиме што ће му млин, централа, четири стотине јутара оранице бити одузети“. С тако стеченим „епитетом раскулаченог и бившег“, Барок ће бити упамћен по неочекиваној реакцији: „Најзад ћу имати времена!“
И животопис, и аутопоетика, и потрага за смислом и исходом још једне од толиких сеоба (која наводи на помисао како нам је и удес и дух дијаспоричан), ови су Мандићеви фрагменти – како наговештава и епизода о Бароку – својеврсна збирка дискретних знакова стварности нашег општег, вишедеценијског бивстовања у смењивању, сустизању и парадоксалном понављању друштвених, историјско-системских преокрета. Мада, дакако, преломљени кроз призму личних, породичних и локалних догађања и виђења, ти знаци дочаравају контуре и боју нашег времена, и љутог и смутног, с агресијом и изолацијом споља и неслогом, узајамним гоњењима и „лустрацијама“ изнутра.
Али, кренимо и корак даље. Не спорећи тзв. завичајну књижевност (Heimatli-teratur), уз известан дослух с вазда виталном тредицијом социјално-критичког ангажмана, можда би се у потрази за родним местом Мандићевог дела ваљало загледати и у један скровитији извор и изазов. Помишљамо на магично-ониричку инспирацију – на Кафкином трагу.
На овакву, хотимично вртоглаву тезу наводи овог читаоца један од два „Постскриптума“ међу овим одломцима – онај антологијски, који доживљавамо као чудесно надахнут пастиш последњих страница Процеса.

Септембар, 2022.