Славица Гароња
Стојана Магделинић (1949-2024)
ПЛЕМКИЊА, ПОПУТ СВОЈИХ КЊИЖЕВНИХ ЈУНАКИЊА
Пре десетак година пажњу ми је привукла једна, сасвим на дну новина, кратка
вест – да је на турски преведен и објављен роман Оливера, мени тад потпуно
непознатог имена, Стојане Магделинић. Пошто је била реч о мојој омиљеној
јунакињи средњовековне српске историје, најмлађој кћерки страдалног кнеза Лазара
и сестри деспота Стефана, жени изузетно литерарно подстицајне биографије, о којој сам чак и сама имала намеру да понешто (на)пишем, чланак сам сачувала, са жељом
да негде потражим и прочитам тај роман. Прошло је доста година од те вести, коју
нисам заборавила, али су ме разне пословне и животне околности одвојиле од те
намере да књигу потражим и прочитам – све до комеморативног скупа у Удружењу
књижевника Србије, посвећеног Мирољубу Јоковићу, иначе, мом колеги и
„исписнику“ са студија – кад, ту ми прилази маркантна жена, префињеног лица,
понешто деликатна и одмерена и представља ми се – Стојана Магделинић. Одмах ми
је синула она вест и она књига са упечатљивим корицама, која ме је тако
заинтригирала, а о којој потом у нашој јавности није било ни трага ни гласа. Тада
смо Стоја и ја попиле нашу прву заједничку кафу. Била је, дакле, 2016. година.
Мирољуб Јоковић је био и њен пријатељ и издавач („Рашка школа“), који је сем
Оливере објавио и све њене претходне и потоње романе, а који су ми тад били
потпуно непознати.
Наш следећи сусрет, на Коларцу, био је већ договорен. Након програма, поново
смо се састале, али овога пута она ми је донела и неке своје романе, међу којима је,
наравно, на моју молбу, посебно била истакнута Оливера. Нисам била сигурна (од
силних факултетских обавеза), када ћу их све прочитати, онако спонтано, читалачки,
али Оливеру сам одмах узела у руке. И десило се оно притајено, у потпуности
испуњено читалачко очекивање, да не кажем, одушевљење. Био је то роман достојан
ове дивне и трагичне српске принцезе, у изванредно одабраним мотивима, зналачки
преузетим из историјских чињеница, оваплоћених у прворазредне, литерарне. Да,
била је то универзална прича о женској жртви и потчињености у трагичним
историјским околностима, а опет, са ненаметљивим историјским декором, модерно
исприповедана, са мењањем позиције наратора, и са једном врло битном одликом
сваког исконског талента – читала се без даха! Била је важна и спознаја да је једна
жена из српског средњег века, добила достојан роман у српској књижевности, који
није склизнуо ни у патетику, нити у историографију, нити у досадно поигравање
експериментом.
Започињући као диктирање мемоара писару Николи у београдском граду на
Калемегдану (престоници њеног брата Стефана), Оливера је проговорила сопственим
гласом, након доиста несвакидашњег животног пута у турбулентним историјским
околностима, коју су тек чекала тешка искушења (смрт брата Стефана, одлазак у
Дубровник, потом сестри Јелени Балшић у Бешку, где је по свој прилици и
сахрањена). Пун филмичних сцена и драмских дијалога, и не само као историјски
роман, Оливера је нудила све оно што је тако било потребно, онда и сад, нашој
кинематографији. (Документарни, полуиграни филм Фондације Оливера, настајао
тих година, иако се знало за Стојин роман, нико се није, интересантно, ни обратио
ауторки с понудом за сарадњу, или сценаристичку подлогу за овај филм, стварајући
једно – по свим оценама – сасвим слабо дело). Тако се, сем оне ситне, наведене вести
у дну новина, у нашој књижевној јавности, ништа о овом роману више није чуло.
Био је то роман једног огромног и зрелог талента (Стоја је у то време имала пуних
шездесет година!), и није јој то био првенац! Напротив, он је дошао као врхунац једне
креативне списатељске фазе започете на самом крају 20. а доврхуњене у првим
деценијама 21. века.
Наравно, да сам јој одмах путем мејла изнела своје импресије и утиске, а
пожурила да прочитам и остале њене романе које ми је дала. И свуда се показао тај
уједначени наративни набој и дар, без и једног пада или „ишчашења“. Стојана
Магделинић, рођена Гаровић је пре свега, романописац. Написала је пет романа и
последњу, мемоарску књигу сећања, на своја важна књижевна пријатељства.
Издавачи су јој били „Народна књига“, „Рашка школа“, „Партенон“. Ако бисмо ишли
хронолошким редоследом у њеном, сада већ нажалост, завршеном опусу, те романе
је објављивала следећим редоследом и сваки је доживео по више издања, што значи
да је она имала своју бројну и верну публику: Један могући живот, Београд, 1999
(три издања); Из легенде прстенови, Београд, 2002 (два издања); Доротеа, Београд,
2005 (два издања); Оливера (Београд, 2009, три издања; превод на турски 2011); Текла
вода – један могући живот 2 (Београд, 2017), и последња књига, Текло време с
пријатељима (Београд, 2022).
Пресудна књига за излазак у свет књижевности, била је за Стоју свакако прва
– Један могући живот (1999), у којој је романескно преточила доиста невероватан
животни пут и страдање своје мајке у Другом светском рату (која је стигла као талац
са оцем прво у логор у Албанији, потом на Сицилију), маркирајући и послератну
неправду, у којој главна јунакиња није могла да оствари у социјализму ни најобичније
право на пензију (као жртва фашистичког терора), али су те привилегије обилато
користили они који су отворено сарађивали и радили у служби окупатора, тек пред
рат прелазећи на „победничку страну“. Велики подстицај и охрабрење да ову личну
причу своје мајке преточи у роман, дао јој је (по сведочењу у књизи Текло време….)
академик Славенко Терзић, а одличан пријем овог романа, отворио јој је неслућени
наративни дар и списатељски порив за обраде других тема, сада сасвим изван опсега
блиског историјског времена, одводећи је у дубоки средњи век, где је њена машта
високо надградила бројне, претходно истражене историјске чињенице. Тако следи
њен „циклус“ од три романа инспирисаних српским средњим веком, и треба ли
нагласити, где су главне јунакиње жене, владарке и племкиње, што је такође ређа
валоризација жена као главних јунакиња у досадашњем нашем историјском роману
(Славомир Настасијевић, Добрило Ненадић, и други) – сем недавно објављеног и
награђеног престижном наградом Београдски победник, романа Драге Кекановића –
Приврженост (роман о Катарини Кантакузини Бранковић).
Тако се по временском опсегу (од средњег до 20. века и Другог светског рата), у
невероватној спрези радње у више временских планова, концентрисаних око „предмета
препознавања“, а то је у овом случају, попут народних бајки, један прстен, као први,
појављује њен роман „Из легенди прстенови“ (2002), где се уистину спроводи једна моћна
наративна стратегија пуна рукаваца и драматичних момената „препознавања“, која не
уступа по машти популарним (и екранизованим) блокбастерима „Господар прстенова“ и
„Игра престола“, који су за разлику од овог Стојиног романа, постали већ читава
индустрија са планетарним успехом, док је код нас ово само једна моћна књига, са свим
приказима домета наших богатих историјских наслага, сва са нашег тла, а одштампана
у скромном тиражу и готово непозната књижевној јавности.
Након овог романа следи Стојин роман „Доротеа“ (2005), инспирисан добом
краљице Јелене Анжујске, која се након смрти супруга, краља Уроша, повукла у свој дворац Брвеник, где је основала школу за девојке-племкиње, међу којима се истиче
Доротеа. Са финим проткивањем литерарног предлошка, љубавног списа о Тристану
и Ижоти, иначе, веома популарног у нашој средњовековној књижевности међу
властелом, са бројним преписима, Стоја Магделинић у преплету овог литерарног
предлошка о несрећној љубави, гради кроз својеврсни паралелизам, такође несрећну
љубавну причу својих главних јунака, што је поступак који овај роман уздиже у веома
модеран поступак.
Најзад, врхунац у овом низу представља, свакако, „Оливера“ (2009), круна
Стојине списатељске каријере и литерарне обраде епохе средњег века, са
највидљивијим успехом. По сопственом сведочењу, за овај роман биле су јој потребне
велике припреме, истраживања (оскудних) историјских података о овој најмлађој и
најтрагичнијој кћери кнеза Лазара, али по резултату, тај труд се апсолутно исплатио.
Чини ми се да ће име Стоје Магделинић тек заживети и живеће трајно кроз овај
роман, уколико би се заиста (у оскудици добрих сценаристичких подлога – текстова)
неки продуцент определио да га екранизује, јер мало имамо романа (и филмова) о
нашим женама далеких епоха, а поготово у тренутку трагичног историјског полома
у 15. веку – нестанка српске средњовековне државе и почетка дуговековне османске
окупације, чије су прве жртве биле управо жене – принудним одласком у турске
хареме. Стоја Магделинић нам је романом Оливера даровала једно репрезентативно
штиво о овој историјској личности, које само треба преточити у исто тако достојан
филм. (То је препознао турски продуцент серије „Сулејман Величанствени“, који је
након превода „Оливере“ на турски 2011, Стоји понудио откуп романа за турску ТВ-
серију, што је она, по сопственом сведочењу и без навођења разлога, одбила).
Њен вулкански таленат, који је нарочито излила у ова три историјска романа,
која можемо назвати и својеврсном „женском средњовековном трилогијом“ Стоја
дугује свакако нечему исконском, рекли бисмо, колективно несвесном – понетим из
родног Рожаја, из једног интересантног културног и историјског конгломерата
таложеног вековима на овом простору, снажно прожетим оријентализмом, али и
савременим „суживотом“ Срба и Mуслимана у овом градићу Црне Горе.
Може се приметити да је синтагма у насловима „Текла вода…“, „Текло
време…“ са глаголом протицања, времена-простора, веома моћна и подстицајна у
њеном стваралачком поступку и опусу. Тако се у последњем роману Текла вода –
један могући живот 2, Стоја враћа савременом, послератном добу, и то добу
сопственог одрастања, школовања и младости. И то је драгоцена проза – са
становишта у литератури сачуваног доба раног послератног социјализма, великог
сиромаштва, али и „доба наде“ како би рекла Светлана Велмар-Јанковић. То
непоновљиво време, читаве једне мобилисане енергије омладине у послератној
југословенској изградњи, школовању, иако у јако идеологизованом времену, у тој
масовности и колективизма, чији је савременик и „саучесник“ била и Стоја, а које се
сад прилично подцењује и брише из свести нових генерација, овим романом она даје
прилог да се оно сачува и не заборави. (Тој врсти романа припада и недавно
преведена књига Нађе Тешић, Бунтовница у сенци).
Најзад, и у Стојиној последњој књизи, опет се појавио тај моћни маркер у
насловљавању њених дела, као особене поетике и посебног погледа на свет – њена заветна књига о пријатељима Текло време / с пријатељима, први пут потписан и са
девојачким презименом (Гаровић). С обзиром да сам њен рад на тој књизи већ
пратила, а на неки начин, будући и једна од „јунакиња“ у њој и читала у рукопису,
добро се сећам тренутка када је кроз разговоре о наслову, одлучила да је баш тако
назове и када ми је то јавила. Да, било је то тек тада готово дело, са оним најважнијим
наткриљавањем читавог смисла текста и тако добро погођеним насловом, који је тако
личио на њу и читав њен опус. У њему је она заступила 13 имена књижевних
пријатеља који су њој лично (за)значили у књижевном животу и раду, са којима је
проводила незаборавне и инспиративне тренутке важних за стваралаштво (оних
„слатких разговора“) данас све ређих, исприповеданих литерарно, са поетским
насловима, тако да се не можемо отети утиску да су то уствари, Стојине приповетке.
И мада је реч о стварним личностима, који имају своја права имена, могу у
потпуности да се доживе и као фиктивни. Тако су овде литерарно овековечени:
Славенко Терзић, Драгољуб Драган Мартиновић, Радослав Братић, Вук Милатовић,
Радојка Вукчевић, Мирољуб Јоковић, Милорад Блечић, Заим Аземовић, Сафет
Аталај, Љубиша Рајковић Кожељац, Славица Гароња, Рамиз Хаџибеговић, Исо
Калач…Нема сумње, Стоја ми је то наговештавала, да још неке пријатеље и
пријатељице планира да „тури у књигу“, што нажалост, није стигла. Такође, већ током
писања књиге, неки од ових личности нису више били у животу. Њима се сада
придружила и ауторка ове јединствене књиге, о књижевним савременицима и „духу
епохе“ у првим деценијама 21. века.
Морам признати да сам први пут, после читања ове њене књиге у рукопису (у
мају 2022), са њеном молбом за пријатељске сугестије и поправке, претресла и
сопствену „књижевну биографију“ и дубље промислила о дубини и трајности сваке
људске везе, нарочито уметничког (књижевног) пријатељства, са помишљу: а ко би
били моји „јунаци“, једне овако замишљене и конципиране књиге? О тој оданости,
дубини и трајности многих пријатељстава, којих и када их одржавамо, можда их још
нисмо довољно свесни колико нам значе, у све бржем протоку времена, овом књигом
научила ме је Стоја. У приказу ове књиге (у претпоследњем броју „Књижевних
новина“, јануар-фебруар 2024) који нажалост, нисмо стигле да прокоментаришемо,
писац приказа Драган Мартиновић, надахнуто даје неколико закључака о Стојиној
књизи Текло време с пријатељима, које ћу цитирати:
„Поднаслови казују да је реч о личностима које су својим радом и
доприносима изашле из просечности и анонимности. Придодата карактеризација
њиховим именима указује на поштовање, љубав и топлину са којом ће Стојана о њима
писати, имајући у виду њихове заједничке преокупације и посвећеност раду….Из
документаристичког приказа ауторкиних пријатеља може се сагледати интелектуални
ниво Србије друге половине двадесетог века…Личности су интересантне, разнолике,
јединствене, али им је посвећеност раду, али и пријатељству, заједнички
именитељ…Иако је писање добило и електронски облик, не треба бити песимиста, већ
веровати да ће и даље бити читалачке публике, оне публике која ће желети да у рукама
држи добру књигу попут ове Стојине…“
Оно што је одликовало Стојину личност, и у животу и у књижевности, имало
је нешто од нашег средњовековног племства о којем је највише и писала – у појави, моралном ставу и одмаку од било какве гужве или неког „наметања“ некоме, чега је
пуна савремена књижевна сцена…Она се тога ужасавала. Штавише, у свом раду била
је веома скромна, али и веома задовољна оним што је успела да уради (као мајка троје
деце и дугогодишњи наставник књижевности), но све је пажљиво пратила и умела
увек да каже ону праву оцену и реч, кад год у јавности у вредносном смислу процени
да влада лицемерје (око награда, наметнутих „величина“ итд). јер је била
„самоникла“ и независна од било каквих кругова и интересних сфера. Истовремено,
умела је да цени све оне који су јој пружили руку и подршку у појединим (тешким)
животним тренуцима и књижевном стваралаштву, што је и показала својом
последњом књигом. Наше пријатељство биће обележено ипак једним трајним
спомеником: разговором, који сам с њом обавила и објавила га у „Књижевним
новинама“, употребивши још један од њених такође симболичних наслова за укупну
њену поетику (Литература као један могући живот, јануар-фебруар 2021) – ту је
много завештавајућег о свом стваралаштву, али и о положају жена / стваралаца у
свету књижевности, Стоја изрекла.
Отишла је тихо и достојанствено, моја дивна пријатељица, одличан писац и
велики човек. Наше пријатељство није имало велики број година трајања, али је било
интензивно, искрено и одано. Много ће ми недостајати наши редовни сусрети на
кафи, на омиљеном месту, наши дуги претпоноћни разговори, понекад и са шалом,
однос пун узајамног уважавања, подршке и поштовања. Са аристократском појавом
и отклоном од свакодневних тривијалности, па и на књижевној сцени, била је редак
пример узвишености духа, у којем се није дало ни наслутити са каквом болешћу и
болом се носила. Своју последњу књигу Текло време с пријатељима није стигла ни
да промовише. Стога, топло се надам, да ће њени пријатељи, не само они заступљени
у овој књизи, него и они са бројних заједничких фотографија, испунити њену
неостварену жељу: да се окупе, сада уместо обичне промоције, на једној вечери њој
у част, и на том комеморативном скупу одуже јој се бар на тај начин, у односу на то,
како како је она у својој књизи овековечила нас.
У Београду, 21. мај 2024.