Славица Гароња
„ЛЕТЊА ШКОЛА“
Град од папира
У најновијој, тематски разноврсној књизи приповедака Драгана Лакићевића,
Љубавни регистар, пажњу ми је привукла, и не само зато што се налази на првом
месту у збирци, његова прича „Летња школа“.
Чини ми се да је у њој садржан потенцијал једне велике романескне
приповести о детињству, које јесте „почетак света“ кроз најчистија и најблиставија
запажања јединке „кад смо најбоље видели“ што рече један песник, са свим чулним
спознајама и сензацијама, које у приличној мери, касније избришу образовање,
рационализам и свет Одраслих.
Свет детињства, свет чуда и непатвореност доживљаја и најобичнијих ствари,
је саображен свету песника и зато је, у ствари, много песника са „душом детета“, тј.
што су били већи песници, то су били ближи души детета. Из те перспективе у овој
причи проговара и наш писац, дајући фину генезу оних првих импулса који ће га
определити за превасходно песнички доживљај света, а што ће га потом пратити у
животу и стваралаштву, без престанка.
Са помало једноставним називом „Летња школа“, аутор приповеда о свом
боравку једног лета у сеоској школи, недалеко од родног града, у благородном
женском окриљу баке и тетке, уз предивне пејзаже са протицањем реке Бистрице, у
бескрајном лету без времена, које личи на вечност, бројне игре, управо и нарочито у
летњој (пустој) школи, које буде и распламсавају машту, стварајући оно стање блиско
блаженству, које се појављује само у детињству и касније врло ретко, или само код
уметника – кад остваре дуго ношено дело у себи.
Из ове перспективе, дешава се нешто необично – деца, којима је доста
„званичне“ школе у граду, магнетски привучена необичном ситуацијом (празна школа
на селу, без својих ђака), сваки дан свог летњег распуста проводе у сеоској школској
згради са само две учионице. Буди се машта, мењају се улоге и уопште сав до тада „научени“ ред – и јавља се онај чудесни, првобитни закон не само детињства, већ и
читавог човечанства (тако често заборављан) – игра! Деца почињу да се „играју
школе“, и како каже писац „Све је увек, лепше, кад је кобајаги, а не стварно“.
Надомешћујући у игри и оне ђаке ове сеоске школе који су сад на распусту, по
пашњацима и шумама, где напасају своја стада, замишљајући их, али и опонашајући,
дечак њихово постојање домаштава и мирисима, који су остали иза те деце: уз креду
и сунђер, прашину и паучину, ту је и „осушено пољско цвеће у тегли на прозору,
опанци малих чобана који напасају краве пред полазак у школу, долазећи са
торбацима и ужином – луком и сланином, сиром из каце, јабуком, са школским
свескама и мастилом…“. И како каже писац, свега тога је било и у њиховој градској
школи, али овде се учинило „друкчије, живописније, потребније“. Укратко, на овај,
необавезан начин, схватили су да су са много више воље учили и памтили неке
лекције, које, када су у граду учене за оцену, нису имале такву привлачност и ефекат
трајно сачуваног знања. Дечија машта је потом преузела на себе и улогу одраслих –
пронашавши прашњаве дневнике за прва четири разреда, глумила се учитељица
(пишчева сестра), а они ученике, али сада у једној сасвим другачијој функцији, од оне
„стварне“, и све је било зачудно, попут првих спознаја о теорији позоришта.
Најузбудљивија су била открића ликовних радова имагинарних ученика (које
они неће никад упознати), и може се рећи да је ту у малом приказана и теорија
уметности: у витринама су били цртежи, портрети, слике, фигуре од дрвета и гипса,
пластелина, мозаици…У њима се најбоље сагледавао свет који су ови мали чобанчићи
стварно живели: фигуре животиња и птица, главе стараца, вазе и алатке. И како каже
писац, „највише узбуђује дрво“: гуслице, свирала, мале грабуље, профил народног
хероја на трешњевој плочици, Његош…као и мозаици Косовског боја,
Синђелића…Кроз ове фине минијатуре, писац посредује и време у којем је стасавао
он и његова послератна генерација, рођена педесетих година 20. века.
Ипак најважнији део ове прозе, по мотиву, који би, рекла бих, по своме значају
и значењу могао наткрилити не само ову причу, већ и читаву ову књигу, јесте откриће
тавана и његовог тајанственог света. Сама мистичност мрака, тамнине, остављених,
заборављених ствари, учила, појачавала је дејство дечије маште до неслућених
размера. И управо овде, дечак открива саму суштину постања људског друштва, а
нехотично, можда и читавог свог каснијег животног пута: кроз пронађене макете од
папира, целих насеља, градова и села, са узбудљивим и детаљним навођењем
материјала од којих су они сачињени (не треба заборавити, у веома оскудним
временима), а ипак, сви они су изгледали као стварни!
На великим дрвеним таблама, кућице од картона, облепљене уздуж
преполовљеним врбовим прућем – брвнаре, с крововима од испеглане домаће сламе
– сламњаче. …Прозори са по четири или шест окана, а уместо стакала и завеса били
су изнутра залепљени разнобојни прозирни омоти од бомбона. Кроз њихове шаре
допирала је светлост соба, у ноћи…Унутар кућица биле су жице и мале сијалице…Кад
се припоје жичице, дође светло у све куће тог минијатурног града.
И овде долазимо до сржи ове поетске прозе, која добија своје вишезначно и
универзално обасјање, а може се назвати и скривеном поентом приче. Јер дечак-мали
бог, у узрасту када се маштом може изнова створити свет и то по свом узору и укусу, а то значи и много бољи него што је, иначе, у стварности и човечанству, штавише
када не постоје границе, ни закони димензија, ни простора-времена, доживљава
својеврсну уметничку иницијацију:
Волео бих да и ја направим такав град – град у којем бих волео да живим. Исто
такав, као овај на тавану мале школе…Дуго сам над тим градом био замишљен.
Побегли смо из оне школе у ову школу, из овог града у овај град од картона. У
полутами школског тавана, настављао сам, у машти, оно што су сеоски ђаци већ били
саградили. Сваког дана сам уређивао живот тог малог града: замишљао његове
становнике и путеве, сусрете и сукобе. …Све смо преселили на таван, у куће од
картона и сламе. Заборављали смо стари живот. Навикли на овај, нови. Наш свет је
доиста био ручни рад. А онда смо се пробудили…
Управо у овом пасусу и овој прози, садржана је сва тајна уметности, односно
уметности речи, којом је дечак, тад несвесно кренуо – ка песништву и замишљању
сопствених светова, бољих од стварних, чему остаје веран читавог живота. И зато у
овој прози видим замајац читаве, не само ове књиге, већ и целокупног стваралаштва
Драгана Лакићевића, нарочито у поезији, где се дошло до срећног споја и открића
саме сржи уметности – стварања другачијих, имагинарних светова, различитим
уметничким средствима (ликовним, вајарским, архитектонским, музичким, а у овом
случају речима), па бих ову причу насловила: ГРАД ОД ПАПИРА/КАРТОНА.
Штавише, можда је и читава збирка могла понети тај наслов, као симболични кров
под којим су се нашле и остале успеле приче, иначе, веома другачијих инспирација
и усмерења од ове, а чије је исходиште, чини ми се, управо у овом носивном мотиву
читаве књиге, садржаном у првој приповеци „Летња школа“.