Шћепан Алексић
ПИСМО АЛЕКСИ
Прошло је равно стотину година откако си напустио овај и отпловио у неки
други свијет. Рођен сам двадесет осам година послије, а сада имам петнаестак година више него ти кад си полазио у тај други свијет. Фине године, рећи ће неко, премда сам ја још увијек онај сироти херцеговачки сеоски дјeчак, коме се чини да су сви
други већи и значајнији од њега, једнако као што је и Херцеговина одувијек сматрала да су све остале земље љепше, богатије и пожељније од ње.
Не знам како је у томе другом свијету, гдје си сада ти, али знам како је овамо,
па ти због тога и пишем. А овамо? Овамо је све потпуно другачије него у твоје
вријеме и све исто или још и горе него у твоје доба. Херцеговина ко Херцеговина, што
би се у Херцеговини рекло.
А можда ти ово писмо не бих ни писао да ме мој ратни друг и старјешина,
Недјељко Неђо Попара (у рату се склапају најчвршћа и најпостојанија другарства, па
је тако и нас рат спојио, премда он ни ја нисмо за рата створени и да смо се питали
никад се ни заратило не би) недавно на једном скупу јавно, јасно и гласно не упореди
с тобом, и то нигдје друго него усред Београда, нашег највећег и најдражег града. Неђо
је по чину пуковник, по образовању доктор наука, а по души и осјећају пјесник.
Незаслужено је то поређење, знам ја то добро, бар кад је дјело у питању, али
и заслужено што се тиче судбине, живота и односа према Херцеговини. Никуд нисмо
мрднули из Херцеговине ни ти ни ја, а обојица је у својој писанији дизали у небо, па
је и то разлог више да ти напишем ово писмо и да ти у њему опишем садашњу Херцеговину, коју волим ништа мање него си је ти волио и у чему ти не дам преда се.
Па да почнем, добри мој Алекса, редом о Херцеговини, Херцеговцима и херцеговачким данашњим приликама.
Као што и рекох, овамо је све другачије него што је било у твоје вријеме, прије
сто и више година. Да се вратиш из тог твога свијета, па да прођеш Херцеговином,
не би је препознао. Истина, брда су још увијек камена, од камена је и све остало,
воде су тамо гдје су и прије биле, градови и села на истим оним мјестима и са истим
именима, али је ипак све другачије. Села су се смањила, а градови повећали до непрепознатљивости. Сад да прошеташ твојим Мостаром, не би га препознао. А можда
би у њему и залутао, само кад би се мало више удаљио од зелене љепотице Неретве,
која је и сада иста као и у твоје вријеме. Слично је и са Невесињем, Гацком, Билећом
и Љубињем, а поготово Требињем. А што се херцеговачких села тиче, има их на десетине која више и не постоје. Остало село без људи, па како се онда више може и
звати тим именом. Да не повјерујеш, али је ипак тако.
Што се живота тиче, живи се много боље него у твоје вријеме. Да не
повјерујеш ни ово – неписмених ни гладних у Херцеговини више нема. Истина, има
оних ријетких којима претиче, али и сви остали имају за барем два оброка дневно.
Упркос томе, много мање се ради него у твоје вријеме и много мање зноја тежачког
пролијева. Али која корист од свега тога кад су Херцеговци данас знатно незадовољнији собом и својим животом него у оно твоје доба. И кад многи више кукају и
жале се него онда.
А што се самих Херцеговаца тиче, остали су исти какви су и били. Нису те
послушали нити су „остали овдје“, него се и даље, по својој старој навици и обичају,
селе, тако да данас нема земље без њих и њихових потомака.
Што је најгоре, у Херцеговини се ником ништа не призна, само ако је „остао
овдје“, као што смо ти и ја остали. Тако би и ти, по дјелу које си створио, засигурно
и Нобела завриједио само да си био Американац, Енглез, Нијемац, Француз или
барем Италијан. Или да си бар умио пронаћи пут из Херцеговине у свијет. Сви Херцеговци, који су нешто постигли и остварили, постигли су то и остварили у свијету.
Да су остали овдје били би и остали мали и они и њихово дјело, једнако као што је
мала и Херцеговина. Не призна Херцеговина ништа од онога што је остварено у Хер-
цеговини, сматрајући да се ту ништа не може ни остварити. И не само да не призна
Херцеговина, него ни Херцеговци који су отишли у свијет, па су тамо постали неко
и нешто. Напишем понешто, добри мој Алекса, али у Херцеговини за то најчешће
веле: „Шћепо опет нешто нашаро“. Истина, има ријетких, већином високообразованих људи, који то хвале, али је највише оних који то не желе да читају. Још горе је са
Херцеговцима који су отишли у свијет, па тамо постали неко и нешто. Што да читају
кад унапријед знају да то ништа не вриједи. А како да вриједи кад је писано у Херцеговини и кад га је писао онај ко никуд из камене земље није мрднуо. А шта такав,
који свијета видио није, може знати и написати о свијету.
Ето тако је то, добри мој Алекса, било у твоје вријеме, било па све до данас и
остало. И не само да је остало, већ је још горе него тада, тако да су теби понешто и
признали, а мени не признају ништа.
И није само тако у Херцеговини и са Херцеговцима, кад су наука, књижевност
и култура у питању, него и кад је ријеч о свему осталом. Овдје био један наш Херце-
говац, који је играо фудбал, па му се сви смијали сматрајући га великом незналицом
у том послу. И тако, спрдајући се с њим, дају му и поспрдан надимак Бурек. Али,
срећом његовом, тај је, за разлику од тебе и мене, пронашао пут у свијет, па је тамо
постао главни играч нашег главног клуба „Црвена звезда“. Или један други, неки
Миња, почео да игра кошарку са осамнаест година, па се и њему смијали, сматрајући
га антиталентом, тако да није имао мјеста ни у локалном кошаркашком клубу. А он,
пут под ноге, па у свијет. И тамо у свијету постане главни играч свјетски познатог и
признатог грчког клуба „АЕК“, па га и у репрезентацију БиХ позову. А да је остао у
Херцеговини, не би ни до твог Мостара добацио. И Тесла, који је старином Херцеговац, да је овдје дошао, прогласили би га неурачунљивим и стрпали у лудницу. И
није то тако само са херцеговачким, него и са осталим Србима, којима се одувијек чинило да је туђе, поготово западно, много веће и значајније од нашега. Најпослије смо
се, у двадесетпрвом вијеку, масовно дохватили западних ријечи, па се њима служимо, правећи се паметнији од осталих и успут тврдећи да је наш језик сиромашан и да не
посједује довољно ријечи којима бисмо описали и објаснили оно што смо у својим
мудрим главама смислили. А ти и сам знаш да је српски један од најсочнијих, најбогатијих, најтананијих и најосјећајнијих свјетских језика и да у њему за сваки појам
постоје најмање по двије ријечи или израза, о чему је и велики Гете писао. Али шта
ћеш, хоће многи Србин да је паметнији од осталих, а не зна српски, па му рођени
језик мора бити и преслаб и нејак и недовољно свјетски.
Ти Алекса прође инекако и добаци поприлично, истина много мање и краће него
што би да си у свијет отишао, а ја се копрцам и копрцаћу се док сам жив у херцеговачком камењару, у који сам се засадио и из кога ми не дају да се ишчупам. А можда је
то и због тога што си ти тамо, а ја још увијек овамо, а у Херцеговини је свак много
скупљи мртав него жив. И свак, док је год жив, нема право на много шта, поготово на
успјех. Тако ће и за мене и ово моје писмо сигурно рећи: „Оно нашло да се пореди с
Алексом. Ономо Оно“. И још ако се заврши на томе, него се бојим да ће рећи како сам
коначно полудио, па пишем писмо човјеку који је умро прије сто година.
Упркос свему, нигдје Херцеговине. Нигдје овога нашега сунца и бистрог плавог неба, нигдје ове ширевине, која се нуди погледу. Одлазио сам барем ту до Београда,
Новог Сада, Сарајева и Загреба, ако не гдје друго, па се у то и увјерио. И нигдје Херцеговаца. Кад одем у Београд или Нови Сад, скоро да на улици могу препознати сваког Херцеговца или херцеговачког првог потомка, премда га раније никад нисам видио,
а кад још и проговори, промашаја нема. На неким свадбама којима сам присуствовао,
па се помијешали Херцеговци и они други, свак ко очи има могао је одмах да уочи разлику. Није да смо ми ни љепши, ни паметнији, ни много бољи од других (додуше, јесмо
у просјеку виши и кршнији) али се ипак у понечем издвајамо. Што би се у Херцеговини
рекло, некако смо сјенити. То су се оно херцеговачко сунце, бистро небо и камен усадили у очи и лица херцеговачке дјеце, па отуда исијавају новим сјајем.
Ето, Херцеговци су такви, али не само ми источни, него и они други и трећи.
И не само да се Херцеговац може препознати у Београду и Новом Саду, него и у Сарајеву и Загребу. И у свим тим градовима су на цијени и међу главним. Нема их
једино у Бањалуци, али мораће их бити и тамо ако Бањалука намјерава да и даље
буде главна, јер како уопште може постојати нешто главно без нас Херцеговаца.
Да ти је сад проћи кроз херцеговачке градове, па видјети ову херцеговачку
младост. Младићи су виђени и пристали исто као оно ти кад си млад био, а ја са слика
и из херцеговачких прича знам какав си био. А дјевојке, по стасу и љепоти, нимало
не заостају за твојим – Емином, Анком и Зорком, само што данас у Херцеговини таквих има на стотине. А да ти је само знати како је та наша херцеговачка младост паметна, па и вриједна. Кад овдје окончају средњу школу, отимају се за њих факултети
у Београду, Новом Саду, Сарајеву и Загребу.
И како човјек онда да не воли такву земљу и те људе, поготово кад је то све његово и он дио тога свега. И како и зашто да их остави. Упркос свему, како?
Све си ово ти, драги Алекса, добро знао, па си зато кроз стих и завапио:
„Остајте овдје“. И све то ја данас, кад се све промијенило и све опет остало исто
какво је и било, знам још и боље и све оне твоје муке доживљавам и преживљавам.
Због тога сам ти ово писмо и написао, тражећи утјеху у њему и твом животу.