Ана Поповић Бодрожа
„КАО НЕКАД И САД“ – ЗОРАН ГРАОВАЦ
„У дубини зиме, напокон сам научио да у себи имам непобедиво лето.”
Алберт Ками
“Где год да идете, без обзира на време, увек понесите своје сопствено сунце.”
Ентони д’Анђело
“Ова тишина ноћу на Тахитију још је чуднија од осталог. Она постоји само овде,
без иједног зова птице да наруши починак… чини ми де да сав тај метеж у Европи више
не постоји… како је вечерас ноћ лепа!“
Пол Гоген у писму Мети Гоген, из дневника “Ноа Ноа”
Својих четрдесет година рада проф. Зоран Граовац, обележио је ретроспективном изложбом „Као некад и сад“ у Галерији Куће легата (мај 2025) – правим
празником пиктуралних вредности слике, када је реч о третману боје и светлости.
Овај уметник је познат као зналац монументалног зидног сликарства (чији је предавач
на Факултету ликовних уметности, заједно са предметом цртање и сликање), мозаика,
мурала, а такође се бави цртежом, графичарским техникама и експерименталним
радовима од ручно рађеног папира и пулпе („папје маше“).
Његов омиљени вид експресије, међутим, можда је управо сликарство приказано на овој изложби, на ивици (још увек) реалног мотива и великих апстрактних
композиција, „вртлога“ који пулсирају својим унутрашњим животом, иницирају покрет. Граовац о свом сликарству говори као о предаху, рефлексијама насталим из
унутрашње нужности, потребе да искаже лични доживљај окружења. Управо тај
треперави, радосни свет дугиних боја ‒ комплементарних, неонских, „психоделичних“ и свих осталих – водоскоци беле, светложуте светлости чије искре заслепљују
око, изазивају вертиго, откривају сву његову посебност и уметничку суштину. Постигнута атмосфера истражује одбљесак спољашњег у унутрашњем, и обрнуто.
Необична ведрина, преплављујући трансфер позитивне енергије, говоре о искреном
дивљењу лепоти живота и разумевању њених изворишта.
Као доминантну тему изложбе Граовац бира предео, онај који почива на
стварности, али и онај други, унутрашњи, „имагинарни предео“. Свој уметнички
дијалог води са далеким узорима попут „Плавог јахача“ и немачких експресиониста;
у младости, на својим тамнијим сликама, са Гогеновим сликарством; касније, све
више се окрећући студирању и представљању светлости, са највећим проучаваоцима
и познаваоцима светлосних зрака попут Монеа и Сера. Приступ поентилизму овог
потоњег, Граовац „пропушта“ кроз призму постмодерне. Третманом пулсације боје,
Граовац заправо показује и свој важан домаћи уметнички корен који лежи у „жестоком“ београдском сликарству осамдесетих, „Новој слици“ и свим другим узбудљивим дешавањима те епохе.
У овом сочном, „расном“ сликарству, у коме су боје тек нешто разблажене
(понекад непрерађене, „из тубе“), а потези киста и шпатуле снажни и видљиви,
назиру се и кружни трагови додира прстију. Можда су баш ти трагови – лични печат
аутора – нека врста отисака срца.