Саша Кнежевић
СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН, ЗОРО!
Оних грозних избјегличких поратних година један наш сарајевски комшија је
изненада оставио жену и двоје дјеце пребјегавши са неком проститутком из Украјине
у Русију. Цијели стари комшилук се окупио вођен намишљу да се помогне несрећној
жени и њеној дјеци. У касаби, у коју су побјегли од избјеглиштва, тражила се чиста –
чица у основној школи. Симултано смо, са више страна, као жути мрави, при текли
свом саплеменику у невољи и она је примљена на тај тежак, жалобно плаћен, али
државни посао. Непосредно пред корону је отишла у пензију, а ја сам се тих мргодних
дана затекао у истој касаби као принудна медицинска сестра поред болесне мајке.
Како она није имала интернет, а наставни процес не трпи да трпи, досјетио сам се да
га у школи засигурно имају, да је школа празна и да би ми то било идеално мјесто са
кога бих могао радити из даљине.
Кад сам први пут након много година ушао у сабласно празан хол школе,
прављене према природном прираштају из златног доба самоуправног социјализма,
учинило ми се да се налазим у ботаничкој башти. Сви ходници, зборница и канцеларије биле су испуњене мањим, већим и великим саксијама. Школа није била
празна. Дежурна чистачица ми је рекла да га је Рада (могао сам можда слагати да се
зове Зора) годинама пресађивала и расађивала, а онда је ту пасију пренијела и на
остале запослене. Са сваког излета, екскурзије, ходочашћа запослени су доносили
пелцере које су њене вриједне руке претвориле у то чудо.
– Видите мој професоре шта једна златна жена за двадесет година може
направит!
Свако поистовјећење са Новом зором је намјерно и тенденциозно. Љепота је
заразна болест. Многе нас је Радослав Братић заразио њоме. Отпоран је то и тврдокоран вирус који не попушта. Не да се шејтан! А Братић је знао на шта смо
слаби, на оно што је наше и зато и јесте направио часопис који је наш.
Нова зора тако постаде наша заједничка дводеценијска баштина, очевина коју
нам ниједан злотвор не може одузети, сехара лијепих ријечи, задужбина литерарних
покушаја и промуцаја нејаких, али истовремено и храм најљепших верси српског
пјесништва. У Новој зори никада није било великих и малих саксија, све су одувијек
биле расположиве за сјеме из кога ће израсти неки нови пјесници за читанке, јер је и
Нова зора била и јесте читанка којој данас морамо честитати рођендан зрелости, али
кад испушемо свијећице и попијемо шампањац на нама је, као њеним баштеницима,
да је причувамо, очувамо и сачувамо.