Саша Кнежевић

И БУРЕК ЈЕ ПИТА

Миле Меморија је гласно испуштао душу док се пењао уз Бардакчије. Није туда прошао цијелих четрдесет и нешто година, али на Бардакчијама се није имало шта промијенити. Можда су од онда једном или двапут овај асфалт залили, линија на њему никад није ни било. Стао је поред неке расклимане ограде размишљајући о томе како је ово брдо својеврсни пургаторијум за плућне болеснике и да онај који се уз њега не може испети ионако не заврјеђује лијечење. Био је поносан на себе што није подлегао изазову и у пиљари на станици купио сок и банане уз које би му овај успон вјероватно постао неизводив. Рачунао је да пред сваком болницом мора бити она продавничица у којој су цијене на лондонском нивоу, али је воће увијек свјеже, јер сироти народ вазда узима за болесника, докторе, сестре, портире. Неко керче протури њушку кроз ограду олизавши му длан којим се бјеше подбочио. Глупави ћукица какве данас госпоје шетају на сребреним ланцима. Погледаше се на трен, а онда Миле настави ка болници.
Миле у родни град није свраћао четрдесет година. Он се одавно није осјећао Сарајлијом или макар рођеним Сарајлијом. И кад је био рат држао се по страни од свега. Имао је среће да су му родитељи неку годину раније доселили код њега у Руму. Продали стан у Храсном и купили кућицу у Руми за срећно одрастање његове дјеце. Заувијек им је захвалан на томе. Све је ишло по реду у његовом животу док му Јања техничарка није направила профил на Фејзбуку. Из најдубљих помрчина његовог заборава почели су се јављати неки старци тврдећи да су с њим ишли у основну или у гимназију. Он никада никога од њих није прихватао за пријатеља сматрајући то тривијом за коју није могао наћи оправдање. Прије три године убацили су га у неку групу поводом припреме за обиљежавање четрдесет година матуре.
Миле Меморија никада није отишао на тај бал вампира, али је ревносно пратио новости које су у њу пристизале, најчешће их само прелетивши. Једино је пажњу посвећивао импровизованим и правим читуљама поводом смрти некога од својих исписника. И није му било свеједно. А онда прије три дана је видио објаву неке бабе у болничком кревету и гомилу порука са срцима и ријечима подршке, „Сено, лавице, издржи!“ Био је можда већ касно, али он пронађе неку Алму из друге клупе крај прозора и упита је, „Је ли то наша Сена?“. Азра је писала и писала и писала. Миле је заспао у један, а ујутру је прочитао остатак порука. Отишао је до ординације, одрадио све заказане интервенције и на крају рекао Јањи да га неће бити неколико дана.
Прошетао је до аутобуске станице и купио карту за Сарајево. Аутобус је наилазио у поноћ. Кћерки је само послао поруку, „Неће ме бити у граду неколико дана“. Од када живи сам знао је тако побјећи од свега на неколико дана. Обично би отишао у Симину колибу на пецање или би одлетио за Осло или Гетеборг. Скандинавија је била подједнако лијепа и скупа и он је знатно уживао у обје чињенице. Када је једном, давно некад, на Копаонику имао прилику да службено спава са неком курвом, он је само питао која је најскупља и исплатило се. Миле Меморија је вјеровао да ужива у животу.
Меморија су га звали само у гимназији, просто је знао све што се тицало прошлости. Желио је да студира археологију, антропологију, тако нешто, а то се могло студирати само у Београду. Кад је кренуо на пријемни једноставно је изашао из аутобуса код Руме и ту за три дана потрошио све новце с којима га је мајка послала на пут. Вратио се кући и на јесен отишао у војску, у Пулу, морнарица, осамнаест мјесеци. Знао је да му је то стари средио, „Да се опамети“. На заклетву му је свратила стрина Зорка на шверцерској тури за Трст. Писма му је слала само Сена. Другарица из одјељења. Друга клупа до прозора. Миле јој је одговарао. Сљедећег љета му је јавила да долази у Новиград на неки омладински камп, „Хоћеш ли и ти са мном?“. Он је био узоран омладинац, кандидат за члана Партије, озбиљан кандидат. Пријавио се надлежним и онда је из неке команде стигла депеша да ће бити делегат војне поште 4599/13.
Вољели су се тих петнаест ноћи, у шатору, на плажи, у рибарским баркама, у канцеларији дежурног и у једном винограду. Сена га није испратила до касарне, он је њу испратио на воз. У октобру му је јавила да се удаје. Није се усудила да га дочека из војске. Он је сљедеће године уписао Стоматологију у Београду, завршио је, запослио се у Руми, оженио се, изродио дјецу и постао деда. И сад је Сена завршила у болници на Подхрастовима. Алма се нада, али њена кћерка каже да су јој шансе мале. Миле је без пола душе дошао до капије.
„Џаба ти је паша, да си ми из ока испо не могу те пустити“, портир је био неумољив. Миле је назвао Алму, оставила му је број, њена кћерка је ту докторица. Кћерка је дивна, али она је у годинама у којима је он запамтио Алмину мајку. Миле је био збуњен, гдје је нестало вријеме у коме се све то одиграло? Држао је кесу са бананама, соком и Топсом у руци. Алмина кћерка је такође носила кесу. Из кесе је извадила бијели мантил, ону велику кљунолику маску и капицу, „Кесу оставите Мирси“. Алмина кћерка је знала све, чак га је узела под руку и повела према згради.
„Ви сте много мање остарили од моје мајке, од свих њених пријатеља изгледате много млађе. Хоћу да кажем, ма знате већ, то Вам сигурно сви говоре. Десет минута, знам колико сте се намучили, али схватите да сам прекршила све процедуре…“, рекла му је то на вратима собе издијељене зеленим засторима. Са слике је знао да Сена лежи под прозором. Чекала га је.
„Извини, јеби га. Гола сам, мора да сам се ноћас опет упишала“.
Цијелу ноћ је размишљао о томе како ће зауставити сузе, а она је то ријешила једном реченицом.
„Не бој се, не носим ја иначе махраму, ову су ми привезали максу за тебе“.
Миле је дисао дубоко, толико дубоко да му би непријатно што међу овим људима, што пред Сеном која се бори за сваки прамичак ваздуха дише као парип пред оплодњу.
„Донио сам ти банана и сок од ананаса и Топс. Откад нисам видео Топс, али ова Алмина…“. Сенина рамена су била гола, на њима је било тек нешто изблиједиле коже и да је смио да је додирне не би се усудио.
„Боље цигару да си ми донио“. Закашљала се, ужасно се закашљала и Миле је очекивао да се појави сестра, помислио је да јој сам стави маску на лице, али је онда престала.
„Скини маску да те видим, ајде не глуми ми доктора. Лијеп си, још увијек си најљепши мушкарац којег сам имала. До сад“. Миле инстинктивно прихвати игру. „Види, ја ти могу купити бурека или неке пите, мало си смршала, заправо, премршава си за мој укус“.
„Чини ти се. Не би вјеровао како ме сисе још увијек служе. Вирни слободно“. И Миле би пружио руку и заврнуо би тај чаршав да није био таква кукавица. Миле је одувијек био кукавица. Зато га је онда и оставила. Рекла му је, „Ајде да се вјенчамо, пунољетни смо. Ево ту има и нека црква. Ја ћу тебе вољети цијелог живота послије овога, мени је свеједно, али ти, спаси се“.
„Мислио сам, звао сам неке људе, још данас би те могли пребацити за Београд, хеликоптером, набавио сам хеликоптер за тебе…“ Учинило му се да се насмијала. Сена је сама ставила маску на лице повукавши неколико големих мјерица ваздуха.
„Јебо те Београд, знаш! Да умрем у Београду. Једном сам умрла у твојим рукама и мени је доста.Аибурек је пита…“, Сена се закашљала тихо и болно и рамена јој се увише у јастук. Неко га повуче за руку и тек са врата је преко рамена видио како јој стављају маску и шта све не.
На капији му је Мирсо понудио кесу, он само рече нека и изађе. Није се захвалио Алминој ћери, али биће прилике. Умјесто да крене низбрдо ка граду, ка аутобусу, ка Руми, или барем према аеродрому с којег би могао побјећи у Гетеборг, окренуо је уз неку уличицу крај старг муслиманског гробља прошараног нишанима новијег датума и стао. Послије неколико корака схвати да се гуши под маском, скину је и сједе на подзид. Једна лијепа жена под шамијом га упита да ли је добро, он се само насмијеши. Миле Меморија је огромном брзином путовао у сопствену прошлост. И таман кад је стигао негдје до просидбе своје бивше супруге нешто му заигра у џепу. Завукао је длан, био је знојав као и оног дана у Карађорђеву. Миле је одувијек био кукавица.
Телефон му је вибрирао на длану. Била је то Алма. Само њој се морао јавити. Рече му да узме такси и да одмах дође у неки кафић, заборавио је који, да ће и она за минут, спрема се, кћерка јој је рекла да изгледа одлично, да сви у болници причају о његовом подвигу… Кад је схватила да је не слуша нареди му да стоји крај капије и уђе у први такси који наиђе, она ће га позвати. А Миле је стигао до перона пулског колодвора, давне осамдесете и плакао је за Сенином руком која је престајала да му маше. Устаде и врати се пред капију, Миле Меморија је увијек слушао жене. Мирсо му махну, али кад је хтио да му узврати такси закочи пред њим. Ушао је у неко шарено возило.
„Докле, паша?“
„Јел’ може до Пуле, ал` да ме возиш у рикверц?“
„Може, паша, све може само ако не морамо ауто-путем, ухапсиле би нас ујке и још прогласили будалама“.