Саша Кнежевић
ЛУТКЕ СЕ НЕ ЧУВАЈУ У ИЗЛОГУ
На факултет ме послао кад је мој старији брат након дипломирања постављен
за директора једине фабрике у родном нам мјесту. Добро, није баш одмах постао
генерални, али до краја мојих студија ће и то бити. Он се прихватио обавезе да
финансира моје школовање и на станичици ми је тутнуо у џеп гучицу паретина. С
обзиром на то да ми је платио карту до Сарајева, што му никада нећу опростити, кад
сам на кољену поравнао оне новчанице остануло ми је за двије кутије „зете“ и једну
кафу, без ракије, ако се успут зауставимо крај какве крчме. Срећом тада нисам
дуванио. Посебна срећа је била у томе што сам имао мајку и тетку Зору које су цијели
свој новчани иметак, кријући једна од друге, убациле у бошчу која се сад труцкала
изнад моје главе. Породични куфер брат је задржао за успомену на десетогодишње
злопаћење по Београду. Ја што сам зарађивао у шуми, плату је узимао мој ћаћа
враћајући дугове које је чинио мој брат, а нешто би и сам попио, мада никад сам. У
новембру сам узимао двадесет и трећу и да је среће могао сам до тада бити и друга
година права, јер сам послат да студирам право, пошто смо већ заимали једног
економисту у кући.
Како је почетак мојег студирања првенствено зависио од братовљевог
завршетка његовог ја сам за судбином кренуо с јесени, јер увијек има тих пријемних
рокова, а ја сам био скоро па одличан у основној и понајбољи у средњој, што је ипак
за неки респект. На Праву, наравно, није било мјеста и Боро ме одведе на
Филозофски. Ни ту није нешто било мјеста сем на филозофији, руском… Доста,
доста, велим ја другарици иза стакла. Сеоска библиотека располагала је огромним
фондом совјетских наслова на руском. И као ђак, а понајприје као шумски радник,
ових година измеђ’ два зла, прочитао сам их све, пјесме и по два пута. С обзиром да
је моје знање руског било онакво какво ми је за јаку четворку могла испоручити нека
Смиља Србијанка био сам принуђен да ради бољег разумијевања садржаја у својој
глави, искључиво за властите потребе, сатворим један посебан језик, који сам, не
хајући за познате предлошке из историје српског језика, назвао лесорубски.
На пријемном сам прочитао неки текст, а потом га и превео на лесорубском.
Гдје сте учили руски?, запита ме цвикераш, Махом у шуми, одговорим дрчно, Види
се, проџемрга цвикераш показавши ми руком да му се губим с очију. Појма тад нисам
имао да се треба мјесец дана чекати да почну та предавања која у својим епским
епифанијама мој брат никада није помињао, препустивши дично примат херојским
двобојима које је са обијесним професорима водио на испитима и јесењиновским
биткама по замамним крчмама Душановца.
Да се враћам кући није имало смисла, а и нико ми не би вјеровао, јер је мој брат
за оних десет година наврно тек три пута, а и ништа ми није фалило у студентској
изби мог кума Боре. То заиста није била студентска соба, него нека сутеренска
просторија коју му је привремено издао друг Војно, архидомар студентских домова
на Бјелавама, у замјену за физички рад на изградњи његове куће на једној од
сусједних чука које су се и даље сматрале градом и другим ситним шврецерским
работама. Колико су добру и плодотворну сарадњу развили показује и чињеница да
су у моју част у собу унијели горњи кревет са правим душеком, постељином и два
сива ћебета. За моје три године шумског прегалаштва нисам видио ни душек ни
јастук, а камоли постељину. Бијелу.
Станарину сам плаћао тиме што бих повремено тркнуо у оближњу продавницу
звану гранап да куму Бори и његовим пајтосима с покера купим цигара, лозу „13.
јул“, два хљеба и саламу, једном и чоколаду, за другарицу из мензе не би ли нам
понекад убацила и парче сланине у пасуљ. Бонове за мензу нам је обезбиједио Војно
у замјену за празну собу кад је у вешерају радила нека, нека његова. Рука руку мије,
говорио је док је сладострасно загледао у њену задњицу која се спуштала на кумов
лежај. Сви ти моји одласци у гранап били су послијеподневни док ми једном није
зафалило жилета, а баш сам требао да одем на прво предавање. И онда се десило.
Гранап ко гранап, и гужва ко гужва, и ред ко да и није ред, и ја чекам и онда
угледам њу. Звала сеМејра. Чуо сам да је тако зову. Дај Мејро пола љеба, ал` га немој
руком фатат, рече малчице прегласно возач четрнеске који је свратио по доручак.
А Мејра, ух! У плавом мантилу, малчице превеликом, видио сам је само од малог
стомака на горе. Слабо се шта могло видјети, али се свашта дало наслутити, а коса
врана, очи, очи онако нацртане како их је цртала Смиља Србијанка док се није удала
у варош. И све би то ја некако преживио да јој не угледах руке. Бијеле, бијеле, бијеле
као млијеко кад процури из брезе, бијеле као неки медник тамо код нас за који се
причало да га је сам владика Данило метно као границу према турском вилајету, на
једном брду које се звало Бијели камен. Бијеле као рушевине цркве у нашем селу.
Можда и не би биле тако бијеле да оне нокте није намазала у црвено. Можда ми је
баш то црвено дошло главе.
И тако, дођем на ред, гледа ме Мејра, не препознаје ме, наравно, гледа ме и
напола љутито пропишти, Изволите. Ја бих цијелу смјену гледао у те очи да се могло,
а онда да се бар зеру приберем спустим поглед, гдје ћете очи да не би гледале, па
бјеж’наниже стигоше јој до руке, а она ко да је знала, а знала је није ћорава, па извуче
испод пулта и другу у којој је малоприје држала кабаш који је сјекла некој хануми и
ја покушах да се ухватим за нешто чврсто. Трајало је то, вјечност или двије. Друже,
изволите, и ја покушах да вратим поглед, али се не да и протихнем, Јел` могу да вам
помиришем руку, другарице? Мејра, као да је то најнормалнија ствар на свијету, као
да то чини сваки дан, као да јој је то у опису посла, подигне ону руку, лијеву, и ја
умрем.
Три седмице сам лежао у болници Подхрастови, пола километра повише
гранапа. Плућна емболија, рекоше љекари. Боро је рекао да они немају појма, али му
се свиђало да ме посјећује редовно очијукајући са сестрама, чистачицама и осталим
женским персоналом. Све милоште што би ми понио подијелио би прије него ли је и стигао до мене. Лафчина је Боро, у најбољим годинама. Мојим нисмо јављали, а и
шта да им јављам и како. Јесам смршао, али сам се и опоравио. На факултет нисам
ишао. Нисам имао шта ни научити. Све што ме интересовало, било је иза пулта.
Живот се враћ’о у нормалу, само што ме више нису слали по цигаре. Новембар је
био хладан, а ја нисам имао капута. Четрнаестог новембра Боро ми је донио капут,
изношен, али господски. Очито кројен или прекројен за неког веома мршавог човјека,
само мени је одговарао. Е сад можеш у гранап, само обећај да ћеш се вратити!
Отишао сам по ништа, отишао сам да се не вратим. Тако сам бар желио да буде.
Било је јутро и гранап је био пун. С транзистора је цвилила нека досадна
музика, као да ме је и он жалио. Како ме угледао преко туђих глава шефу се чисто
смркну. Ко воли видјети мртваца у зони своје одговорности. И кад сам дошао на ред
он се покушао испријечити између Мејре и мене, између судбине и осуђеника.
Изволите, у њеном гласу осјетих дрхтај, знате оно кад вам баш није свеједно пред
чијим се срцем налазите. Да ли бих могао, овдје сам мало застао, а она је напунила
плућа ваздухом као да га и до тада тамо није било превише, помирисати вашу руку?
Мејра се нагнула преко пулта, тако се натрћила да су се шефу зазелениле беоњаче, У
два ми се завршава смјена.
Овдје бих требао написати И тако су (смо) срећно живјели до краја живота!
Јесте, љубио сам те руке, гријао их у својим џеповима, грицкао јој заноктице,
мрсиле су моју косу, кувале су питу за мене, за нашу дјецу коју је на њима нинала,
ама нисам био једини. Јесам ли знао – нисам, је ли ме кум Боро упозорио рекавши
Лутка се… – јесте, је ли тетка Зора рекла Није ово за наше куће – јесте, је ли ми мајка
кукала кад сам се уселио код њених – јесте, али мајка је мајка. Срећом, зарати се.
Дјецу сам склонио код мојих, нашу дјецу, нашу добру и лијепу дјецу. Ја сам био
тлачен по локалним казаматима, јер нисам желио да признам. Шта, било шта. И онда
сеМејра досјетила да сам боловао од плућне емболије, да никад нисам служио војску
због велике диоптрије, да сам иначе био неспособан и пустили су ме, размијенили.
Вратио сам се у родно село да умрем, сахрањујући успут ревносно све своје у једну
гробницу довољно велику да и мене некад ту смјесте. Из затворене школе сам
покупио преостале совјетске књиге на руском и пренио их у наш напуштени амбар,
дјеца су отишла за својим животима, а Мејра? Можда ју је убио залутали метак,
можда се удала, можда је умрла, можда је остарила, можда су јој руке забаљавиле, а
можда, можда сам ја све ово прочитао у некој причи совјетских писаца расутих по
свим подовима соба моје оронуле породичне куће и јутрос напокон смогао храбрости
да је преведем са лесорубског?