Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Ранко Рисојевић

ТРИ КРАТКЕ ПРИЧЕ

1. КАФА С ПАУЧИЦОМ

Висoко подигнутих руку, голих до лактова тако да се истицала њихова мршавост и шабравост, ишла је према прозору, или на балкон ако је било лијепо вријеме. У рукама је држала крпу за брисање прашине. У крпи је био паук кога је проналазила, увијек на истим мјестима, у купатилу или спаваћој соби. Притискала је лагано, да га, не дај Боже, не угуши. Гледао сам је у чуду.

– Зашто га не убијеш? Видиш да се увијек враћа? – поучавао сам је мушки као
да сам стручњак за пауке.
– Шта ми знамо о пауцима – одговарала је на свој начин.
– Шта ми знамо о било чему, осим да се паук убраја у кућне инсекте, шта ли,
и да га треба као и друге за људе штетне инсекте убити.
– Убити!? Мрзим ту страшну ријеч. Осим тога, каже се да у кућном пауку живи
дух предака.
– Празновјерица. Једна од многих. Уосталом, ко би то могао знати?
– Баш зато, боље је да се тога придржавам, него да мислим како је то глупост
и празновјерица, што ти чиниш. И теби слични, за које је све што ми жене радимо
глупост.
– Сад ту уводиш џендер подјелу, као да нема мушкараца празновјерних.
– Ипак смо ми жене у већини, није ли тако?
– Пусти сад то. Паук сигурно преноси неку болест. Као и сви инсекти. Зато се
уништава. Гамад је гамад, шта се ту има филозофирати.
– Нисам у то сигурна. Ја га склањам. Није народ баш неписмен у свему.
– Остављам ти на вољу. Ти по своме, ја по своме.

Колико је времена прошло од тада, не знам. Ње више нема. Отишла је с овог свијета, из овог живота. Преселила се у неки други простор и стан.
Ноћу, када тетурам према тоалету, осјетим паучину која ми се хвата за главу, нарочито за ћелу изнад чела. Покушавам да је скинем, али никада нисам сигуран да ли сам успио. Међу прстима ништа не осјећам. Повремено, кад крпом чистим пра – ши ну, што избјегавам, остављам спремачици да она уради тај посао, повремено, кажем, пронађем понеког паука, пустим воду над кадом и он отекне у сливник. Обично је то ситан паук с бескрајно дугим ногама. Вода га сасвим изобличи, скупи му ноге које више нису тако моћне, готово елегантне, какве су обично. Баш ме те ноге фасцинирају.
Однедавно, видим тог паука кад сједим на клозетској шкољки. Исплео је мрежу испод помичних пластичних ладица покретног ормарића, с доње стране, одакле изађе и мирује тако, готово непомично, као да ме гледа. У прво вријеме, хтио сам да га убијем, да га наднесем над каду и пустим с водом, али сам, одједном, одустао. Тако испада да се гледамо свако јутро, док сједим и соколим лијена цријева да ураде што им је дужност. Гледам паука и његове дуге ноге. И она је имала дуге ноге које су освајале мушкарце, бар док је била млада.
Шта мисли тај паук док тако стоји и гледа ме? Да ли ме уопште гледа? Ако су у пауцима душе предака, ко је у овом пауку? Овај стан, у коме смо ми први станари, не памти друге претке, осим нас, ње, мене и наше дјеце. Ње више нема, па би било, по њеној теорији, логично, да је баш у овом пауку њен дух.
Гледа моју голотињу, и шта још? Паук или она? Обоје, можда. Гледа и надгледа? Провјерава. Зашто би то уопште чинила? Шта она има с овим свијетом, чак и ако мене чека, тамо? Она је отишла а ми смо остављени да се сналазимо како можемо и умијемо. Да, добро, и то је истина, али, шта је оно још рекла? Да су то душе наших предака које нас штите. Тако, некако. Али, она није мој предак и зашто би мене штитила! Било би логично да се појави тамо гдје су сада наша дјеца, а не овдје, гдје попут монаха усамљенички живим.
Ипак, ипак, ово већ постаје разговор с пауком а не са њом. А када се до тога дође, онда је свеједно да ли је дух у њему или није. Јер, почео сам о њему да мислим и када нисам у тоалету. Ноћу, рецимо, кад не могу да спавам. Питам се, ако бих отишао сада у купатило и упалио свјетло, да ли би паук изашао испод пластичних ладица? Знам да њему не треба свјетлост сијалице. Зато тако радо и ради ноћу. Кад све спава осим оних који не маре за ноћ и дан.
Знам да има један и у спаваћој соби, негдје око ноћног ормарића, или испод кревета, баш до узглавља. Понекад имам утисак да ми прелази преко руке испружене испод покривача. Засврбе ме прсти, као да је кожу нешто надражило. Мрав или паук? Можда има још неких инсеката. Шта ако су нечије душе и у њима?
Да, овај у купатилу је одлучан да ми се што више приближи. Руб његове мреже је све ближи клозетској шкољки. Ту, на средини, подрхтавајући на дугим ногама, стоји и гледа према мени. Не видим му очи, али осјећам да ме гледа. Ако ми је у почетку било непријатно од тог погледа и уопште присуства, више није. Сада ми то изгледа сасвим нормално и пожељно. Као да је ријеч о неком дружењу, шта ли.Можда бих могао с њим и кафу да попијем. Тако лијепо, он нека стоји ту гдје јесте, знам да ће прићи још ближе, скроз до шкољке, а ја ћу сасвим удобно сједити на поклопцу и пити кафу. Он ваљда зна шта да пије.
Он или она? Можда би ипак било прихватљивије да говорим она, паучица. Моја другарица у самоћи, овдје, на светом мјесту тијела, готово храму тјелесних функција, сједимо, нијеми, самотни, и гледамо се. Она своју мрежу распростире даље, ево је сада на педаљ од мојих кољена, само је питање дана када ће и њих освојити.
Десило се то и брже него што сам очекивао. Као нешто потпуно природно, закачила се за моје лијево кољено, својим дугим ногама прешла на њега, сада је на тацни, једном ногом додирује тањирић кафене шољице. Ту стоји и мирује. Узбуђен сам преко сваке мјере. Шта да радим? Ово је већ превише интимно, мени потпуно непознато, али некако готово прижељкивано. Очекивао сам или желио, вјероватно обоје. Сада је ту. Мирујем иако у себи дрхтим. Ако бих се помјерио, можда би отишла. Али, шта да радим са нитима, невидљивим, које је исплела до мога кољена? Како њих да покидам? Боље је да се не мичем. Зар имам неку другу обавезу, од ове, овдје, новостворене везе?
Мрак нас је обухватио брже него што сам очекивао. Пао сам у сан, отишао, на ону страну одакле сам, кад се разданило, ако се разданило, јер више нисам свијет гледао истим очима, видио човјека који непокретан сједи на клозетској шкољци, као да је то скафандер из кога је власник отишао. Крај мене је она, паучица, сада потпуно другачија него што је била јуче. И тако ће даље бити, ваљда, до краја нечега мени сасвим непознатог.

2. МАМА

Дошла је кући сва изгубљена. Ствари које је донијела са собом оставила je уз врата и отишла у дневну собу, хладну као фрижидер, али она то није осјећала. Ништа са себе није скинула, само се спустила, склизнула, пала једноставно на фотељу и гледала према телевизору који мјесецима није укључила. Они кратки периоди када је било струје одлазили су на грозничаве послове у купатилу. Али сада, није видјела ни тај телевизор према коме је гледала, него у одразу са екрана себе, згрчену у фотељи, као врећу коју је неко донио и ту бацио, одбацио, као непотребну. Баш као врећу.
Питала се што га нема, гдје се задржао? Сада, кад јој је највише потребан, њега нема. Сједи ли негдје у кафани са друштвом, или бог зна гдје је, није имала појма и то је углавном није ни занимало, сада јој је био потребан, зато се питала. Сада? То сада траје већ другу годину, како је рат, како је син отишао прво на одслужење војног рока, потом у једницу, негдје у позадини, како су јој говорили, мада она никада није била сигурна да је тако.
Шта је било тог дана? Шта се то десило што се није дешавало сваког дана ове двије године, у којима је ишла у школу, предавала ђацима математику и враћала се кући да види мужа и да чује шта је са сином. Њен интерес свео се на то питање, на то обавјештење које јој је он доносио. Или би се син појавио, зором, пробудивши их лупањем на врата. Тада се једино будила из обамрлости.
Крај ње је пролазила колона војних камиона у којима су били војници. Чула је јасно да је један викнуо: Мама! Погледала је тамо и учинило јој се да види свог сина, али све је то потрајало само трен један и изгубило се. Био је то посљедњи камион у колони. Послије њега, све празно и сабласно мирно.
Чула је кључ у вратима. Ушао је и ћутао. Зашто ћути? Сигурно је чуо о премјештају и не усуђује се да јој то каже?
Зашто ћутиш? питала га је.
Добио сам позив из Војног одсјека да се сутра јавим у јединицу.
У трену, као да ју је неко маљем ударио иза врата. Ипак, прво је хтјела да зна шта је са сином.

Знаш ли гдје је Марко?
Мислим да је тамо гдје је и био.
Зар није отишао на други положај, у другу јединицу?
Не, он је ПВО, они су у позадини и нема друге јединице.
Ја мислим да је прошао у камиону са другим војницима и да ме је звао.
Немогуће. То ти се причинило.
Није ми се причинило, викнуо је: Мама!

То се неко нашалио са тобом. Свидјела си му се, а војник као војник, да прозове женско, макар и старије. А све старије су маме.

Ћутала је, осјећајући да се грије, тек сада, али превише, да ће се презнојити.
Ако ти одеш, ја не знам шта ћу са собом. Мислим да ћу умријети за два дана.
Што би можда било и најбоље за мене. Напросто, не могу више.

3. НЕГДЈЕ

Нисам ни одлазио ни враћао сe, да бих знао гдје сам. Нисам имао потребе да о томе размишљам, да именујем ово мјесто. Оно има свој назив, али то име ми ништа не значи, јер нисам странствовао. Када би ме неко упитао гдје сам, не бих му могао да кажем. С правом математичари траже да се користи Декартов систем, онда је лако да се оријентишемо, у односу на координатни почетак, па се каже да је тачка лијево или десно, али без тих појмова, само са плусом и минусом. Два броја, све се зна. Не вјерујем сликама које ми се подастиру еда бих видио нешто тамо далеко, сувише удаљено од овога овдје. Којешта! Може бити дан хода, а може бити и с друге стране наше планине. Јер ми смо овдје у котлини, окружени планинама, ушушкани, нема ту ни великих вјетрова који руше куће, нема ни претјераних киша, ни топлоте, само зими зна бити хладно. Неки кажу да је на сјеверу хладније. Може бити, али мени то ништа не значи па не морам ни да вјерујем њиховом исказу. Поготово што знам да већина тих који то тврде нису били на сјеверу. Наводно, тако пише у књигама. Као да се у књигама не може написати и сасвим супротно, па ником ништа. Неки кажу да су видјели велике градове, наводећи њихова имена, али ја знам да то уопште није важно, та имена која ништа не значе. Имају и људи који то говоре своја имена, па шта би она могла да значе било коме изван овог града у коме живе? Боље да их и не спомињу нигдје другдје, па и овдје понекад се чине сувишним, чим изађу из куће. Именовање било чега неће то спасити од осипања и пропасти. Једном, наравно. Као да је важно када ће се то десити! Десиће се, знамо, не треба да нам то неко објашњава, или да нас томе подучава. Дјеца иду у школу коју сам и ја завршио, али не могу да понудим иједан убједљив разлог да се тако ради и даље. Све то знање, овдје нема значаја. Можда би неко могао да дода још једну ријеч, наизглед ситну, да више нема значаја. Као да је некада имало? Да се не споримо, прихватимо да ријеч више довољно говори о томе. Као што чист ваздух говори о незагађености атмосфере. Раније је била загађенија, чак толико да је понекад власт препоручивала да се не излази из кућа. Понекад, наравно, али не одмах, у вријеме када су та загађења почела. Више их нема, све је стало, нико не ложи ватру која је доносила смрад, сумпор и пепео.Могли бисмо бити задовољни, али, ето, нисмо. Овдје нема задовољних људи. Кажу да их тамо негдје има и да они који су на вријеме отишли пишу о томе – задовољни су, чак и срећни што су отишли. Зашто бих им вјеровао? Као што ми њихова имена ништа не значе, још мање ми значи то што они тврде. Све остало је неважно. А можда и ово.