Свако му мјесто изгледа исто,
Био је ту, некад, вратио се сада,
Мада то сада не значи неко вријеме,
Дан, његов дио, мјесец и година,
Склупчан у себи, сатјеран у ћошак,
Нечега што је у њему, присно,
Бар до овог трена, када би написао –
Све сам обавио, ништа нисам урадио,
Осјећам тежину што се спушта
У мене, гдје јесам, бар још мало,
Прије него што ћу, шта ћу, како,
Ако не разликујем било шта,
Од било чега, док сунце нестаје,
Сваки пут исто, остави ме
Одвојеног, испражњеног,
Усред нечега што више није нешто,
Испражњено једнако, као ја,
У ком то времену, кога и чега!

ПРАСКОЗОРЈЕ

Да ли је заиста јутро, или тек долази,
У тишини, наднесен над бијели екран
С намјером да га испуним овим редовима,
Слушам вријеме, мада не знам одакле
Тај хук стиже, с које стране, осваја ме,
Је ли то шум пјесме, у времену, између,
Увијек између нечега, сасвим себично,
Одгурнувши остало, да се изгуби
Док јутро овдје настаје, слово по слово,
Како куца невидљиви сат, невидљиво вријеме,
Претварајући мрак у јутро, магловито,
С оне стране прозора, или само моје стрепње,
Да га неће бити, да ће се све свести у шта,
У глас претворен у слова, у њихову свету
Свјетлост, јутарње обасјање, чисту радост,
Што се опет јавила, изнутра и извана.

НЕПОСТОЈЕЋА КУЋА МОЈЕ МАЈКЕ

„Кућо, скуту ливаде, о свјетлости вечерња“
Рилке

Ту нема куће само прича мојег ујака о кући,
Док сједимо на клупици под грожћем,
Које претрајава своје посљедње дане,
Ту гдје сједимо, био је улаз, врата,
Каква су могла да буду та врата
Кроз која пролази само ујаково сјећање,
Гдје скреће, на шта наилази,
Све је то можда пространо, можда и није,
Чује он још звук сингерице своје сестре Драгице,
Која једва да дохвата широко педало, да би
Покренула иглу што очекује рад, прошивање,
Пази прсте, буди опрезна, знаћеш ти то,
Када рата више не буде, с друге стране Уне,
Коју лијепо видимо нас двојица, испод лозе,
На пола пута је нова кућа, али то склепано нешто,
Ово је кућа, ово сјећање, около висока трава
Коју би ваљало косити, нико то не чини,
Доље, испод шумарка је извор, напуни лончић
Да осјетиш како твоја мајка пије хладну воду,
Сва ознојена од подневне жеге, сингер машине,
Чега још овдје, око куће које више нема,
Мада је видим, у мом сну, али сасвим изнутра,
Тако затворену, да се из ње не може изаћи,
А требало би, наоколо је рат, смрт и заборав,
Куће, мајке, ујака, погледа на вјечну Уну.

СЛУШАЈ МЕ

Све зависи од тога,
Да смогнеш снаге,
Ти си на реду, баш сада,
Да се не распадне низ,
Ко ће га повезати,
Не, све зависи од тога,
Да пустиш у себе дах
Који доноси ријечи,
Иначе, страх ме је,
Ништа неће остати,
Ту и тамо, изгубљене,
Као неколико слова,
Чији се смисао губи,
Без везива, без пажње,
Коју сам имао, јесам,
Да ти ово пренесем,
Плашим се, дрхтим,
Не слушаш ме,
Готово је, расипа се,
Свјетлост цури с неба,
Не задржава се,
Понегдје још неко
Негдје у осами,
Говори нешто,
Нема коме, нема коме!

ПОСЈЕТА

Сасвим неочекивано, дошао сам у посјету
Себи, ономе што се тако посматра, мада
Не видим узајамност, ко је кога посјетио,
Зашто, баш данас, када је лијепо вријеме,
Могао сам да одлутам негдје, на свој начин,
Можда и не излазећи из куће, само тако,
Посветити се неким предметима, писмима,
Рецимо, не баш фотографијама, не успоменама,
Само што би то било понављање онога јуче,
Прекјуче, археолошки налази, тајна писма,
Знам ли нешто о тим свјетовима, клинастом
Писму, све тако док ме памћење не изда,
Па се вратим погледу кроз прозор, онда ипак
Изласаку на улицу, празну или испуњену
Возилима, свијетом, мачкама и псима,
Све до Врбаса, прећи на другу страну,
Не освртати се, мост је дивота ума,
Само нисам баш морао ни да пређем,
Знам да се вратити треба, знам да сам
Одједном наумио да погледам у себе,
Да себе посјетим, да видим шта је са мном,
Без великих одлука, да се дружимо,
Крајње је вријеме, одлутао сам у свијет,
Све ми је постало прече од себе, самотног,
Остављеног покрај прозора, како да се
Прибере, кад је као рачунање на прсте,
Ово сабирам, ово одузимам, готово,
Мораш да прихватиш, да узмеш, нисам
Ти досадио, не мршти се, истрпи ме,
Остаћеш сам, чак и без мене оваког.

БАНИЈА

На празним кућама црне заставе,
Већ изблиједјеле, вјетар их каиша,
Улазећи и излазећи из тамних очију
Ослијепјелих рушевина, устрашен и он
Хоће ли пронаћи излаз из свијета духова,
Није то његов оркестар, зидови давно урушени,
Не, бјежи вјетар, као и дјевојчица са бабом,
Што је само по гробљима вода, прича
Нешто дјевојчици или себи, поздравља и
Отпоздравља својим дневним духовима,
Ту гдје вјетар слободно свира, далеко,
Вјечнаја памјат свима што су самотни,
Легли уморни, заборавили да се пробуде,
Слушају гласове, сјећају се легија римских
Што су поуздане путеве просјекли,
Све остало, све послије, само је краткотрајно,
Ево, нешто велико се под земљом, дубоко
Окреће, не може да мирује, земља се отвара,
Покривач онима којих нема, покривач причи
Коју баба испреда док је дјевојчица слуша
Памтећи само неке ријечи, нека имена
Што се попут мрава својим путем крећу –
Легије уништења, између приче и заборава.

АЗБУКА, ОТЕЧЕСТВО

Елки Њаголовој, нашој сестри

Савршено је свако слово, ми му дајемо смисао,
Скупљени по избору, да бранимо човјека у језику,
Без разлике, јер је наш брат и отац и мајка нам.
Самотан на бријегу с кога гледа у маглене облаке,
Очију већ сузних, над пространством љепоте и туге.
Све је он, сваки блиски и далеки човјек је он,
Осјећа његов дах, његову крв у своме срцу,
Већ од рођења, већ од прве ријечи коју освоји,
Баш од тебе, кад му рече, да памти оца.
Све што се рађа, све што ниче у пространству,
Има поријекло и своје име, једини душин штит,
Даровалац језика, чедо смисла, међу браћом,
Међу сестрама, радосним, тужним, вјечним,
У Божијем поретку, на свакој Земљиној тачки
Гдје се рађа нада и вјера у слова – чудо васељене,
Азбука смисла што нас издиже у анђеоске висине.