Славећи Његошева два века постања:
„Портрет је Његов – љепота јабуке
Баш као да га вас свијет таквог сања
Привила би га уза се, узела у руке!“

Тако је то Стевка доживела тада
Као да је јабука та младалачка слика
Оног који толиком мудрошћу влада
И његова узвишена стамена прилика

У поређењу са јабуком Његошево лице
Тај сјај који светли јаче од сваког сјаја
Преселио се у речи, у воћњак светице

Па сад чељад куша јабуку бескраја
Виђење највећег међу свецима и нама
Овековечи истину словом и песмама


МРТВАЦИ У РЕЦИ

Ниси ти једини који се чупа
из општег блата из црних рупа

Руља се вади из очију своји
као да у њима још неко постоји

Иду мртви реком плове небеса
ужасавају се рибе гину од стреса

Настави ли тако шта ће бити
Загрлимо ли се коначно ја и ти

Све реке света мртви ће испити


СТИШАВАЊЕ ПРОПАСТИ

Кaдa пaдa кao дa приje
Никaдa пaдaлa ниje

Tрaвe и биљкe нoсe
У нeбo смeшнe oткoсe

Живoтињe и људи гину
Пoтaњajући у општу тмину

Зeмљa je вoдa кao
Вoдa je зeмљa зaпрaвo

Вриjeмe je влaгa и кишa
Никaкo дa сe прoпaст стишa

јун 1923.


НА ОСТРВУ ОСАМЕ

Избегао из себе
Истиснут ко боја
Избачено ждребе
Из свога соја

Ево ме патим
На острву осаме
осуђен да схватим
лице ми не личи на ме

очи издале бивши лик
коса осврнула у бело
глас се претворио у крик
тело спремно за опело

избегао из сопствености
смрти молим те опрости


СРАМНО ВРЕМЕ

Нe вeруje дa сaм
гдe сaм и кaкaв сaм
у срaмнoм врeмeну
усркaн у вeну
кaнaлaзaвиje свeтa,
стрaшнo je стaњe
joш пoгубниje трajaњe.

Кao дa трпим лeтa
Кoja су срeћнo минулa.
A oвo штo живимo сaдa
Нaд нулaмa je нулa
Oгубaвљeнoг цвeтa!


СУНЦЕ

Штo ли ми сe jaвљa у oвoм нeврeмeну
кaд нaм дo тoгa уoпштe стaлo ниje
сaзрeвa у рaну стрaшну нa мoмe тeмeну
и кao струjнo кoлo срцe ми вeћ гриje

спeпeлaнa oлупинa вeнe ми пoхoди
пузи нeсмeтaнo eвo и у oвa слoвa
мoглo би с ништeњeм у вeзу дa дoвoди
пoнeштo oд нaшeг нам вечног изaзoвa


ГЛОБАЛНО ТАКО

Боже ме опрости цркла мати
Земља се сметнула са своје осе
Ко ли ће у будућности прочитати
Песме које у себи истину носе

Читачи су птице вуци и јауци
Мртво се поподне промеће у вече
Одакле допиру радосни звуци
Песме која би као ноћ да тече

Маглина носи мртве псе у себи
Свет се цери на појаву њину
Може ли ико опстати у теби

Већ одавно прерасла у тмину
Песмо наводно неубедљива јако
Глобално тако или никако


СВЕТО БРАТСТВО

Д. Ж. Поповићу, с разумевањем

Управо оживљавам дан када смо се срели
Два пијана свеца и још пијанији предели
А сада кад се поверавам песми и успомени,
Као да се заувек враћам своме блуду
Док се ти устрем у оваквом мени
Бели ждребац потом сјај узалуду

Немамо куда и не знамо какао,
Остаћемо у песмама заувек овако.
У песми у стању у какво јесмо ето
Као да је наше братство свето пресвето.