Када је тог јутра Филип Гороња принио жилет лијевој страни лица, а откад је почео да се брије увијек је кретао од десне стране, предосјећао је да би по нечему дан могао да се разликује од свих дотадашњих, да би он могао да се истргне из сивила које је око њега, можда још у младости, омотало мрежу из које није успијевао да се искобеља. Није се млитаво предавао животној бујици, то никако! Трудио се, Бог и његова Милосава свједоци су колико се трудио да одлучно гази кроз живот, али је живот некако бјежао од њега, склањао се у страну, пропуштао га да слободно пролази, па му се чинило да стално бојажљиво гази неком празнином која му се јавља само одјеком његових несигурних корака. Ничег за што би запео, ни камена на путу да посрне као човјек, него се нијемо провлачи кроз неке окрајке живота које су му оставили они што одлучно крче шипражје недаћа испред себе и отварају пут који их води до узвишења одакле га посматрају као мрава што према свом мравињаку, у коме су сви јачи и важнији од њега, мукотрпно тегли случајно пронађено пшенично зрно. Колико је само пута пожелио да макар некоме засмета и да га тај гурне, па да му он опсује све по списку, али су се пред њим сви склањали или га једноставно нису примјећивали, препуштајући га његовом сивилу.

Често је овако, с пјеном на лицу, дуго стајао испред огледала и питао се да ли се икад ико упитао ко је Филип Гороња, је ли постављен на мјесто које му припада, треба ли му шта, заслужује ли да му пруже руку и успну га на степеник више или мора цијелог живота остати доље у подножју док други охоло пролазе крај њега, па често за њих дограђују степенице, да би могли и даље да се успињу. Никада се није лактао, али јест настојао да својим радом скрене пажњу на себе. Није узмицао, али га јесу заобилазили, као пужа голаћа у башти, не зато што жале да га згазе, него да не упрљају обућу. Никада се нико није жалио на његов рад. Напротив, хвалили су га, али су сматрали да се баш то од њега очекује, па зато не завређује нарочито истицање. Онима који су били спори или немарни, па би у посљедњем тренутку предали извјештај о полугодишњем или годишњем пословању, упућивали су похвале, ваљда зато што су мислили да уопште неће завршити свој посао а, ето, завршили су га, а њега би само потапшали по рамену када би први предао извјештај, и још га задуживали да другима помогне.

Чим је завршио економску школу добио је посао у књиговодству Земљорадничке задруге „Будућност“. Више се радовао што је скромна ђачка менза замијењена богатијом задружном кухињом него што ће примати плату. Смјестили су га у стијешњену мемљиву просторију задружног дома, затрпану регистраторима и кутијама са документацијом. Мали климав сто, тврда дрвена столица, књиге с мноштвом колона које је ваљало брижљиво испуњавати, примање и књижење дневних пазара и свих исплата сељацима за њихове производе, исписивање цифара које су личиле на разљућени рој осица које је ваљало некако довести у ред, и све то по десетак сати дневно при шкртој свјетлости која је улазила кроз уски високи прозор или долазила од шкиљаве сијалице – то је био живот који је замијенио његове тегобне школске дане.

Када је задруга ушла у састав Пољопривредног комбината „Развитак“, премјештен је у град, у канцеларију у којој је радило десетак књиговођа. Додијељена му је собица у заједничкој стамбеној згради, набавио је кревет, постељину, сто и столицу, касније је купио и сиво одијело од крутог габардена, ципеле, бијелу кошуљу и тамноплаву уску кравату са свезаним чвором из кога су излазила два крака ластике с копчом, да би се могле спојити испод крагне и, што му је представљало посебну радост, решо и неколико судова, па је могао сам себи спремати јело. Чинило му се да га више она сива мрежа не стеже тако снажно као раније, а можда је сасвим нестала када је упознао црномањасту Милосаву, приучену писарицу на дјеловодном протоколу. Убрзо су се вјенчали и она је у његову собицу, осим нешто суђа, прибора за чишћење и гардеробе, донијела и ведрину пред којом се повлачила Филипова тјескоба.

Његова рука са жилетом међу прстима мировала је испод лијевог зулуфа а мисли су текле, заједно са танким цурком воде из одврнуте славине над умиваоником.

Град је нудио нове могућности, па су Милосава и Филип, она у економској, он у вишој економско-комерцијалној школи, учењу подређивали ријетке одласке у биоскоп и на игранке. Све се свело на канцеларијски рад до раних поподневних сати, затим на спремање ручка, одласка на предавања у вечерњим сатима и учења до касно у ноћ. Само су недјељом одлазили на кафу или колаче, још чешће у шетње по парку. Милосава је завршила економску и премјештена на радно мјесто салдо контисте у књиговодству, а Филип је уписао трећу годину економског факултета. Када је добио факултетску диплому, премјештен је у финансијску службу, на мјесто референта. Додијељен им је и једнособан стан, исти овај у коме сада пред огледалом у купатилу држи жилет испред лијеве стране лица.

Опет сто у углу, опет онај облак сивила у којем се, као мува у пауковој мрежа, копрца и зноји. Други су постајали шефови и директори сектора, уваљивали се у фотеље, а он је остајао чврсто везан за своју референтску столицу. Пролазили су крај њега, заобилазили га, пењали се уз степенице, освајали висине, а он је чамио у подножју, заокупљен туробним мислима што му жеља да се школовањем успне макар на први степеник степеништа којим су други грабили није дозволила да с Милосавом стекне сина или кћерку. Није да она није хтјела; хтјела је, али је увијек било: чекај да положи још овај испит, да у његов индекс упишу још једну оцјену, па онда да она заврши школу, а он факултет, да би јој кад роди у свему могао бити при руци, и тако…

– И тако до пензије – шапну сам себи и коначно повуче жилет по већ спласнулој пјени лијеве стране лица.

– Мислиш ли ти данас излазити из купатила? – трже га супругин глас.

Јест да је, мимо устаљене навике, јутрос жилет прво принио лијевој страни лица, јест да му се на тренутак учинило да би то могао бити наговјештај неког догађаја, али шта би се њему, човјеку крај кога је живот пролазио као људи крај кравље балеге на прашњавом сеоском путу, шта би му се у том сивилу могло догодити?

Ништа! Баш ништа, као што му се никада ништа изван устаљене колотечине није догађало!

– Е, хоће!

Милосава се тргла када је, избријан и намирисан, с тим повиком ушао у кухињу, гдје је припремала доручак.

– Шта хоће? – погледала га је зачуђено, јер никад раније није видјела такав засљепљујући сјај у његовим очима.

– Догађај! Чека нас узбудљив догађај.

– Шта би се нама могло догађати? Нисмо ми на то навикли.

– Спремај се, идемо на излет!

С његовог лица, док је устима приносио виљушку с кајганом, нестајала је крпица по крпица мрзовоље с којом се јутрос пробудио.

У дотрајалом аутомобилу, који посљедњих година региструју само да би могли одлазити у седмичне набавке кућних потрепштина, резервоар је увијек био пун. У годинама су, обоје се ближе седамдесетој, никада се не зна када ће затребати да неко од њих оног другог одвезе у хитну помоћ.

Био је почетак сунчаног септембра, лишће на дрвећу мјестимично је почело да жути, кукурузна стабла махала су помало сасушеним сребрнастим листовима, а по покошеним ливадама, дјетелиништима и стрништима избила је млада трава, зелена и њежна као прољећна. Шумарци, поточићи, распјеване птице, гнијезда ушорених сеоских кућа крај пута и по брежуљцима – све је то и од раније било ту и мамило, али њих двоје се поодавно зачаурило у своју самоћу и нису знали колико љепоте окружује сивило њиховог града.

Зауставили су се поред повеће зграде испред које је само путоказ исписан усијаним жељезом на јеловој дасци казивао да је то мотел. Тек када су изишли из аутомобила, видјели су да се на дворишној страни налази пространа тераса са неколико столова под сунцобранима, а нешто даље од терасе, у хладовини разгранатог храста, два дрвена стола са клупама од истих дасака. Дочекао их је Филипов вршњак, низак, проћелав, дебељушкаст човјек који се много знојио и платненом салветом стално брисао лице, власник тога што би се прије могло назвати друмским свратиштем него мотелом. Смјестио их је за сто у хладовини и одгегао да им припреми кафе. Док је улазио у зграду, Филип је изнад врата, на потамњелој табли, прочитао: Мотел Код старог храста, вл. Илија Матић.

– Баш је лијепо и мирно овдје – рекао је супрузи која је претурала по ташни да нађе папирне марамице и обрише знојно лице. – Нећемо се покајати што смо дошли.

– Обећао си некакав узбудљив догађај, а шта би нам се овдје могло догодити? – пецнула га је Милосава.

– Извукли смо се бар на неколико сати из сивила. Сами себе смо утамничили у онај суморни стан, а види каква би љепота могла чешће да нас окружује.

Одједном је с Филиповог лица нестао и посљедњи траг мрзовоље. Предложио је да преноће у мотелу, јер никада за толико година брака нису нигдје другдје провели ноћ осим у своме стану. На љетовања нису ишли, у почетку јер им је новац био потребан за школовање, а касније једноставно нису имали жељу да путују и мијењају навике које су их оковале невидљивим негвама. Изненадио се када је Милосава то прихватила. Кад су испили кафу договорили су се са Илијом да их сачека касни ручак или рана вечера, навикли су тако, не воле да пред ноћ оптерећују желудац, и кренули у шетњу ливадом крај потока из кога кроз густо шипражје није допирао жубор, па нису знали има ли у њему воде или је пресахла.

Заморени шетњом и опијени ваздухом пуним мириса зреле траве и пољског цвијећа, нису ни примијетили колико је жилаво месо извађено из замрзивача, на брзину открављено, с вана препечено а изнутра мјестимично сасвим сирово, и колико је неукосан кромприр прерано извађен из рерне. Мора сам о свему да брине, па и да припрема оброке за ријетке госте, рече им Илија. Не исплати му се запошљавати конобаре и кувара, откад је изграђен ауто-пут упоредо с овим крај његовог мотела, овамо мало ко свраћа, догоди се да током цијелог дана сврати тек неколико мјештана на ракију и пиво. Супруга је због тога прије коју годину пала у дубоку депресију, па јој не може повјерити никакав посао.

Филип и Милосава дуго су послије ручка за столом под храстом испијали кафу, пиво и сок и тек када се сунце почело завлачити у крошње дрвећа на западној страни, Илија их је одвео до собе с погледом на другу страну дворишта. Била је скромно уређена, брачни кревет, два ормарића, двокрилни ормар у углу, мали сто са столицом и табуреом крај њега, синтетичка стаза од улазних врата до прозора и крпаре с обје стране кревета на коме су на јастуцима стајала по два пешкира скромних димензија. Све баш по њиховој мјери, као и у њиховом стану, само нешто новије; ко зна како би се снашли у неком луксузнијем апартману у какав никада нису крочили.

Стали су крај прозора и посматрали околину. На лијевој страни тог, могло би се рећи економског дворишта, налазио се кокошињац с петнаестак кокошки и пијетлом, плетеном жицом одвојен од травњака. У десном углу била је кућица, вјероватно грађена за чување баштенског алата. На двориште се настављала башта засијана и засађена разним поврћем, с понеким високим стаблом кукуруза, такође одвојена плетеном жицом. Иза дворишта није било других кућа већ се погледу нудило неколико пољана, испресијецаних шумарцима, а нешто даље низ брегова. Изнад оног највишег, како се чинило, на тренутак је застало сунце, румено као жеравица прекривена тањушним слојем пепела.

Милосаву и Филипа трже изненадно кокодакање и погледаше према кокошињцу испред кога се сва живина сјатила у један угао, а остали дио ограђеног простора препустила једној грахорастој кокошки која је мирно стајала и пијетлу који је, црвене кријесте и ресица испод врата, укрућених и опружених крила што су стругала по земљи, кружио око ње. Кад год би покушао да је кљуном ухвати за кријесту, она би се брзо измакла па опет стала и гледала у њега као да је жељела да га изазове да учини то што је наумио, али да ће прије тога морати мало да се помучи. Трудила се да покаже као да њој није стало до тога што он хоће, а његова жеља утискивала му је све више руменила у кријесту. Игра није дуго трајала, кока се спустила на земљу, пијетао је ухватио кљуном за кријесту, хитро се попео на њу, дрхтао задњим дијелом тијела неколико секунди, скочио и почео да шета двориштем високо уздигнуте главе, као да је обавио неко херојско дјело, а кока је устала, протресла крилима, огласила се некаквим веселим ракољењем и придружила јату.

– Хм – промрмљао је Филип, помало збуњен, као да се, без жеље да то чини, нашао у недоличној ситуацији посматрајући нешто што му не пристаје.

– Хм – поновила је Милосава, на чије лице је прешло мало руменила с пијетлове кријесте. – Одох да се истуширам.

Филип је још неко вријеме посматрао шумарке и њиве озарене руменилом сунца које је доњим дијелом већ дотакло врх брдашца, а када се окренуо, угледао је, кроз отворена врата купатила, Милосаву која је излазила из туш кабине, гола, какву је одавно није видио. Капи на њеним, не сувише опуштеним грудима, искриле су као бисери случајно потргане огрлице, а када се мало помакао, крај њега се, кроз прозор, пробио један сунчев зрачак и запалио смеђкасти троугласти шумарак у Милосавином међуножју, пријетећи да сажеже танане нити свјеже шумске маховине, у коју се извргао онај шумарак.

Има ту још ватре, шапну му неко, да ли онај пијетао или сунце чији се само још један окрајак видио изнад бријега. Да ли је она мрежа сивила разлог што јој у посљедње двије или три године уопште не прилази?

Да не би дозволио да га спута још једна мрежа, она какву знају саткати мисли и тако успорити човјеков корак, брзо је с кревета зграбио пешкир, ускочио у купатило и почео да брише Милосаву, милујући јој успут врат, леђа, груди, бутине, међуножје. Не говорећи ништа, извео је из купатила и главом показао на кревет, па почео брзо да скида са себе одјећу.

Све се догађало као у некаквом бунилу, личили су на некога ко обнавља давно научену па већ помало заборављену лекцију, трудили се да задрже у себи сваки могући крик или други глас, али се ипак без грча препуштали наслади која је из њих црпила снагу да би је одмах затим, удвостручену или утростручену враћала у њихова тијела.

– Ето, ипак се нешто догодило – рекао је, десетак минута касније, када је прошло то за шта није знао да ли се баш њима или неком другом догађало, можда оном пијетлу и кокошки испред кокошињца, и задихан отишао у купатило.

Када се вратио, Милосава је, раширених руку и ногу, прекривена лаганим чаршавом, спавала с неком сјенком невиности и задовољства на зарумењелом лицу.

Обукао је одјећу коју је малочас скинуо са себе, јер ништа друго нису понијeли, нису намјеравали остати на спавању, и, изненђен снагом која му се вратила, пожелио да прије спавања мало прошета. У холу, иза малог пулта који је вјероватно представљао рецепцију, умјесто Илије, сједила је и читала неку књигу жена знатно млађа од њега. Видјевши збуњеност на његовом лицу, рече да је газдина супруга. Он по цијели дан ради, а онда цијелу ноћ спава, тамо у оној зградици у дворишту, не жели да га било ко узнемирава, а она овдје сједи до пред поноћ, ако би случајно неко наишао, али ријетко када ко свраћа. А депрсија? Муж је рекао да је пала у дубоку депресију и да ништа не ради. Она?! Боже сачувај! Здрава је као дрен. Можда је њега притисла депресија коју њој приписује. Супруга је заспала, а он пожелио мало да прошета, рече јој. Да, ноћ је пријатно свјежа, одврати она. Ако жели, скуваће кафу и изнијети под храст, да мало поразговарају, жељна је разговора, гости ријетко долазе, а Илија… Ех, о чему би с њим могло да се разговара?

Касније му је, уз кафу, све чешће под мјесечином тражећи својом његову руку, испричала да јој је први муж радио у Њемачкој и изградио ову кућу с намјером да је уреди за мотел. Нажалост, погинуо је у саобраћајној несрећи када је покупио своје документе и најнужније ствари, опростио се од Штутгарта и кренуо да се више не враћа. И, судбина је хтјела да се заиста не врати, али ни да жив стигне у своје село. Њој је послије тога био потребан неко ко би остварио његове замисли, а богами и мушкарац, рекла је и стисла га јаче за руку, па се ту нашао Илија, већ неколико година удовац, истина старији од ње, али предузимљив. Нажалост, та предузимљивост кратко је трајала, мушкост још краће. Посао је добро кренуо, али кад је изграђен ауто-пут, живот у овом селу је сасвим замро. То је Илију бацило у депрерсију и, ваљда зато, почео је све рјеђе да јој прилази. Њој је требао мушкарац, нека се Филип не љути што то понавља, па је на мужа наваљивала, а он побјегао у онај дворишни кућерак, да се спаси. Зна живот да буде окрутан, бар је према њој такав био и остао.

Нагло је заћутала, узела га за руку и одвела у собу у приземљу. Ни једно ни друго више ништа нису рекли, као да чине нешто што се подразумијева и на што не треба трошити ријечи.

Када се вратио у собу већ је била дубока ноћ. Милосаву је затекао у истом положају, само је сада, преко чаршава, била прекривена и копреном чврстог сна. Поново се истуширао и наг завукао у кревет. Два сасвим непланирана догађаја, није ли то много? Није! Осјећа у себи неку дивљи снагу која је годинама била спутана, па се сада истргла из тјескобе и раздире му тијело.

Руком је напипао Милосавино међуножје и она се промешкољила.

– Би ли?

– Зар си полудио! Доста је било, не само за данас него за цијелу ову годину, можда и до краја живота.

Повукао се на своју страну кревета.

Јутро је већ било отперјало и посљедње прамичке таме из углова собе када је Милосава устала и отворила прозор. Мрштила се док је облачила одјећу коју је на себи носила цијели претходни дан и размишљала како ће, ако још икада крену на излет, спаковати у коферче оно најнужнија, затребало или не затребало. Пришла је кревету, али кад је видјела како Филип мирно спава, прекривен чаршавом и по глави, одлучила је да га не буди. Сишла је и Илију замолила да под храст донесе кафу када сиђе и њен муж.

Дуго је чекала, а када је сунце почело да показује да се септембар лако не предаје и да ће још бити врелих дана, попела се у собу да пробуди Филипа. Спавао је у истом положају у коме га је оставила. Мало ће га продрмати, али кад га је ухватила за руку која је вирила испод покривача, тргла се и одскочила један корак. Зар је могуће да је ноћ била толико свјежа па му је рука тако хладна?

Скупила је снаге – а не зна зашто јој је одједном понестала, као да су је јучерашњи догађаји исцрпили као суша влагу из земље – и поново пришла кревету. Палцем и кажипрстом ухватила је крај прекривача и подигла га.

Равнодушан поглед Филипових широм отворених стакластих очију зарио јој се у браду.

Зар су му очи биле тако велике и тако зелене?

С том мишљу стрчала је низ степенице.