Ранко Павловић
ЗАДЕСНА СМРТ БИВШЕГ ВЛАСНИКА ХОТЕЛА PALACE
Година је шездесет осма. Студентски протести запалили Европу, пламен те
ватре проширио се и Југославијом, најзапаљивије ватриште нашао на Београдском
универзитету. Обраћајући се побуњеним студентима, Јосип Броз Тито понудио и
оставку, ако то од њега буду захтијевали. Народ забринут за своју државу у чије
чврсте темеље више вјерује свијет него Југословени сами.
У том метежу, који још није био усмјерен у јасном правцу, нико није примијетио госпођу у зрелим годинама, уредне фризуре у којој је свака влас дисциплинована лаком за косу, обучену по најновијој европској моди, усправног држања
и погледа усмјереног само у правцу којим се креће, која је, ушавши у хотел Palace у
граду Б. у пратњи таксисте који је носио неколико кофера, пришла рецепцији, пружила пасош и затражила кључ собе број 107 на првом спрату, резервисане телефонски
прије неколико дана. Рецепционару Ратку Малешу погледом је показала на кофере
које је таксиста оставио крај њених ногу и кренула уз степениште не осврћући се ни
на једну страну, као да се пењала у поткровље властите куће.
Послије два сата телефоном је позвала рецепционара и рекла (није га замолила) да јој у хотелском ресторану резервише сто за којим ће бити сама и да је на
столу, у кристалној вази, дочека букет јаркоцрвених ружа, она ће све платити. Сишла
је сат касније у свијетлосивом костиму сашивеном од танког твида, припијеном уз
витко тијело, чија је сукња прекривала горњу половину кољена, а растворени ревери
костима показивали да још има чврсте груди нероткиње. Конобару, који је пришао с
дотад неупотребљаваном памучном салветом, да јој измакне и примакне столицу да
сједне, рекла је да јој донесе ликер од менте, а за ручак да припреме салату са бифтеком и туфахију. Послије ручка попиће чашу вранца расхлађеног на шеснаест степени. По говору конобар је закључио да није из ових крајева, можда је странкиња
која је научила његов језик.
У кухињи је настала права стрка праћена паником, јер овдје дотад никада нико
откад ради ово особље није поручио салату са бифтеком. Бифтек су имали, али како
се припрема и служи у салати, па још каквој салати, то нико није знао. Узалуд су
прелиставали штампане приручне куваре. На крају се неко сјетио да има пријатеља
у кухињи једног дубровачког хотела високе категорије, па га је позвао. На блокче крај
телефонског апарата грозничаво је записивао, а касније славодобитно диктирао
својим колегама:
– Кришке старог хљеба исјећи на коцкице и запећи кратко у рерни. Бифтек
пропржити на најјачој ватри, врло кратко и са једне и друге стране, баш онако како ми чинимо, и исјећи на тање тракице. Зелену салату опрати и уситнити, додати мало
руколе и половине неколико комада чери парадајза, па прелити преливом од
смијешаних јогурта, сенфа и мало мајонеза. На дно чиније ставити салату, прелити
половином прелива, па поређати тракице бифтека, преко којих ставити коцкице
хљеба, прелити остатком прелива и посути ренданим пармезаном.
Госпођа је конобару рекла да је ручак био врло укусан, вино по мјери расхлађено и дала неуобичајено високу напојницу.
И за вечером, када је појела само банану и три кајсије, сједила је сама за столом. Шефа сале је замолила да тако остане док буде боравила у хотелу, а засад не зна
колико дана ће остати.
Постарији господин (на улици, у канцеларијама, фабрикама и кафанама сви су
били другови, а само су у хотелу били господа) Лука Проле, који је од ране младости,
са својим друштвом проводио вечери у кафани или ресторану хотела Palace, након
што је дуже ћутке посматрао новопристиглу гошћу, тихо је рекао:
– Људи, ово је Госпођа Хелга! Она наша враголаста Хелга, само је сада старија
четири деценије.
Хелга Херман у Б. је први пут стигла оне године када се у граду славила десето годишњица пада Аустроугарске монархије и успостављања нове државе Јужних
Словена. За грађане је одмах постала Госпођа Хелга, то су јој били име и презиме, а
оно право презиме нико није памтио. Лиферант букових, храстових и борових
трупаца из босанских шума у државицу која је остала од некад моћног царства, Емил
Вранчић, негдашњи бечки студент, ускоро је са сјеверних страна донио и причу о
Хелги, баш онакву какву пословни мушкарци и доконе госпође у Б. воле и непрестано
је мијењају и допричавају.
Хелга је рођена у једном загорском градићу, студирала је германске језике на
Универзитету у Бечу и по завршетку студија одмах се удала за индустријалца Јозефа
Хермана, који је успио да сачува очево богатство и послије слома Монархије набавио
нове машине па наставио да производи осиромашеној држави пријеко потребне про-
зоре и врата свих врста од здравог и тврдог босанског дрвета. Није имала среће, јер је
Јозеф, због свакодневног обиласка производних погона, од неког обољелог радника
непажњом примио клицу туберкулозе и сви напори најбољих бечких љекара да му
врате здравље остали су без успјеха. Хелга је након његове сахране продала фабрику,
за добијени новац купила злато и придружила му генерацијама скупљане и чуване
породичне златнике велике номиналне вриједности, коване углавном у чувеној бечкој
ковници Münze Österreich, међу којима је било највише великих злат ника Франц Јозеф.
Када је мужу подигла споменик, наредивши да на њега уклешу и њено име с годином
рођења, сву златнину спаковала је у кофер који се ни по чему осим по величини и
тежини није разликовао од оних са гардеробом, и упутила се у Б.
Нико није знао зашто је изабрала баш овај град. Неки су нагађали да је у
његовој касарни неколико година боравио њен отац, фелдмаршал-лајтнант Јосип
Немец, још док је био потпуковник, који је службовао по разним гарнизонима Мо –
нархије, али породицу никад није исељавао из малог загорског града у коме је имао
велико имање и кућу сличну средњовјековном дворцу. Кћерки је, смјештеној у
најлуксузнијем бечком интернату за младе даме, слао гравире града уз описе, како је писао, чаробне ријеке која га је половила, а чије обале су спајали складно грађени
дрвени мостови. Писао је о џамији високог минарета коју је градио чувени турски
паша босанског поријекла и о катедрали Римокатоличке цркве, те о томе које се њих
двије гледају преко чаршијског језгра, пуног дућана и занатских радњи. Није могао
нахвалити укус сира и пива које производе безрјечни монаси самостана смјештеног
мало подаље од сјеверне периферије града.
Други су опет говорили да је Хелга фијакером стигла на бечку жељезничку
станицу и на благајни затражила карту до најљепшег града на југу повезаног жељезничком пругом, па јој је затечени благајник, послије разговора са шефом станице,
написао и наплатио карту до Б. и пожелио срећан и удобан дуг пут у спаваћим колима
која ће понудити сву удобност лијепој и племенитој младој госпођи. Трећи су били
сигурни да људским бићем управља судбина, па је тако и Госпођу Хелгу, не питајући
је за жеље и пристанак, њена судбина довела у Б. Колико људи, толико прича о истом
догађају, па све што се исприча и чује може бити жива истина или пуко нагађање.
Било како било, млада Госпођа Хелга је једног јутра стигла у Б. оне године
када је подивљала Темза носила све пред собом у Лондону и насељима низводно, о
чему је читала у бечким дневним новинама Neue Freie Presse које су је дочекале у
купеу спаваћих кола. У хотелу Palace затражила је највећу и најљепшу собу и смјестила се у њу. Била је то соба број 107, на првом спрату, с погледом на рјечицу која
је протицала крај двију џамија, али јој је нека црква прије турског доба дала име, и
на мјесну пијацу која је од јутра до вечери била пуна оних који су куповали или само
разгледали шта се продаје. Позвала је власника хотела, младог Милана Градинића,
рекла да ће вјероватно остати дуго, дала му новац и наредила (ни тада није молила)
да се промијене танке завјесе на прозорима и преко њих поставе нове брокатне, затим
да се унесу једна софа, столић, табуре, два дубока ормара, витриница за пиће и сет
кристалних чаша, те да се у једном углу намјесте када и умиваоник и ограде стилизованим параваном. Још је рекла да јој позове управника банке прије него што дођу
мајстори да преуређују и намјештају собу.
Сат касније стигао је банкар Сувајџић, младолик црномањаст човјек, широких
рамена и јаких мишића, негдашњи београдски студент. Без сувишног увода погледом
му је показала на најмањи кофер и рекла да је води у просторију своје банке са
сефовима. Гледали су их како прелазе улицу, она уздигнутог чела, он погурен због
великог терета у десној руци. Када су ушли у банку, замолио је Госпођу Хелгу да га
сачека у холу, а он отишао у своју канцеларију на спрату, да узме кључеве. Који часак
касније сишли су у подрумску просторију са сефовима и Сувајџић је, као што је то
увијек чинио, закључао врата. Тамо су остали нешто дуже од сата, а када су изишли,
службеници су примијетили да је он презнојен и раздрљен, а она рашчупана.
Од тада је једном мјесечно одлазила до сефа, никада више са власником банке
него са задуженим службеником, и кратко остајала, тек толико да узме неки златник
и уновчи га код златара Данијела Перлеза. Јест становништво током Великог рата
осиромашило, говорио је, али ни код најсиромашнијих нема вјеридбе без прстења,
нити кумовања на крштењу без макар најмањег дуката за кумче.
Госпођа Хелга је јутарњу кафу пила на хотелској тераси, послије тога шетала
пијацом и центром града, а понекад би, уз неку женску ревију на њемачком или француском, најчешће са часописом Elle, које је донијела са собом, сјела на неку
клупу у хладовини у централном градском парку. Ручала би увијек сат и по послије
поднева, према јеловнику који је другог дана по доласку предала шефу кухиње, да би
се могле набавити намирнице којих нема у кухињском магацину. Вечерала је рано,
увијек када су гости ресторана били посвећени слушању радијског дневника, на
једном од тада ријетких радио-пријемника у граду, увијек нешто лако, поховани сир,
препечени хљеб са џемом од кајсија или јагода са чајем од хибискуса, чинијицу
пудинга с укусом ванилије, воћну салату. Послије би дуго сједила уз чашу црног вина.
Жене су је посматрале радознало, примјећујући и најситнији модни детаљ на
њеној гардероби, а мушкарци су обарали поглед кад би се срели са жаром у њеним
очима. Сваке друге или треће вечери изабрала би једног лијепо обученог средовјечног
мушкарца и нетремице га посматрала све док се њихови погледи не би свезали у
чврст, неразмрсив чвор. Узалуд је уловљени покушавао да се отме, она је у погледу
имала неку чудесну снагу која га је везала омчом које се није могао ослободити, већ
је, као хипнотисан, устајао и безгласно кретао за њом док је излазила из ресторана и
степеницама се пењала на први спрат.
Мијењала је мушкарце као што неуредне жене мијењају интимно рубље, никад
дан за даном, и никад у собу није одводила истог мушкарца. Жене су почеле да се
буне, али када су схватиле да она њихове мужеве узима само за једну ноћ, тачније,
за сат-два једне ноћи, и да су они послије тога неупоредиво бољи у кревету, као да су
код Госпође Хелге изучили неку нову сексуалну вјештину, прихватиле су то као
неминовност. Ако су некада аге и бегови могли кад год пожеле да узму неку жену
или дјевојку у њиховом крају, зашто и она не би могла тако да узима и наше мужеве,
говориле су жене у Б. на сједељкама, више озбиљно него у шали. Када је, послије
три мјесеца, узела из банковног сефа своју златнину и отишла, Лука Проле је говорио
да се не може сјетити ниједног угледнијег грађанина средњих година кога Госпођа
Хелга није провела кроз собу број 107 Palace хотела у Б.
– А тебе? – питали су га.
– Шта мене? – загонетно се смјешкао. – Зар сам ја посљедњи у овом граду?
Шта мени фали?
Када се поново појавила, опет у послијератном времену, али сада послије
Другог свјетског рата, у град Б., идеолошки окренут према истоку, стидљиво су улазили манири западног свијета. Старо друштво опет се окупљало у хотелу Palace, али
су теме разговора биле битно другачије и добро се пазило шта ће ко рећи, јер свуда
је било оних који су, наоко незаинтересовани, добро слушали о чему се говори. Зато
су у хотелском друштву, како су мјештани звали групицу интелектуалаца која се
окупљала сваке вечери за истим столом у хотелском ресторану, углавном настојали
да се шале, а њихов смијех дјеловао је сасвим безазлено. Такви не бистре политику,
били су увјерени задужени за прислушкивање.
– Не, она није била курва – говорио је свом друштву Лука Проле, не скидајући
поглед са Госпође Хелге када се послије четири деценије поново појавила у Б. –
Вјерујте ми. Она је нешто као, као… сексуални колекционар.
Пригушени смијех пријатеља за столом натјерао га је да буде жустрији у
тумачењу свог мишљења.
– Видите, постоје колекционари који скупљају стране и домаће новчанице из
разних периода, затим пасионирани сакупљачи поштанских марака из цијелог свијета, па сакупљачи старих новина и часописа…
– … а Госпођа Хелга је… – прекинуо га је неко.
– … а Госпођа Хелга је колекционар, како да кажем, она је колекционар… ма не
могу то изрећи, већ знате шта мислим.
Пригушен смијех за столом претворио се у грохот и разлио салом.
Седмог дана боравка Госпођа Хелга позвала је у своју собу рецепционара
Малеша, некако је у њега имала највеће повјерење, и упитала га да ли је још жив
негдашњи власник хотела Palace Милан Градинић и да ли навраћа у хотел.
– Жив је и доброг је здравља, Богу хвала, али откад је нова власт национализовала хотел, није прекорачио праг свог бившег иметка – одговорио је рецепционар. – Не иде ни у нови хотел, изграђен на другом крају града. Најчешће са
друштвом сједи у кафани Зора, гдје у једном сепареу играју преферанс у ситну пару.
Ја му често набављам козји сир и сурутку с имања једног свог рођака, јер му је
сувоњава супруга нешто болежљива, па је од неког чуо да би јој више могли помоћи
козји сир и сурутка, него лијекови које препоручују љекари.
Госпођа Хелга дубоко је уздахнула.
– Само теби ћу рећи праву истину – почела је да одмотава клупко у коме се
крио одговор на знатижељу многих грађана Б. – Овамо сам поново дошла послије
четрдесет година да бих видјела њега. Зато те молим – наставила је пружајући
рецепционару крупну новчаницу – кажи му да сам га замолила да сутра увече дође у
моју собу. И обећај да ће овај разговор остати само међу нама.
Сутрадан увече живахни Милан Градинић, трудећи се да га нико не препозна
испод на чело набијеног шешира, прекршио је давно дат завјет самом себи, и напросто се сјурио у хотелски хол, завјеренички се осмијехнуо рецепционару и кренуо
уза степенице. Добро је знао у коју ће собу, јер га је Госпођа Хелга, оне давне године,
много пута позивала да је посјети, али је тада сматрао да би био велики гријех да
превари своју пажљиву, умиљату супругу.
Рецепционар је, преморен, мало дремнуо, мислио је да га је ухватио само
кратак сан, али кад је видио да гости напуштају кафану и ресторан, знао је да је дуго
спавао. Било му је жао што није видио када се из хотела извлачио његов бивши
власник Милан Градинић. Уосталом, баш тада се завршавала његова смјена и имаће
цијелу ноћ за миран сан.
Сутрадан ујутро Госпођа Хелга сама је снијела два кофера, оставила их крај
рецепције, младом рецепционару, који је ноћас смијенио Малеша, рекла је да
припреми рачун и позове такси и вратила се по преостали кофер. Сишла је послије
пет минута, вратила кључ, платила и опет дала позамашну напојницу. Рецепционар
је рекао да такси чека, она га је замолила (коначно је некога нешто замолила) да
изнесе кофере, сјела у такси и упутила се према жељезничкој станици. Нико је никад
више није видио у Б..
Негдје око сат прије поднева, када је собарица ушла да поспреми собу број
107, зачуо се њен продоран врисак. Сви који су били у близини потрчали су да виде
шта се догодило. Затекли су на поду згрченог голог Милана Градинића, коже бљеђе од гашеног креча. Мртвозорник је након краћег прегледа констатовао смрт. Мада на
тијелу није било никаквих трагова насиља, инспектор Катинић наредио је да се обави
обдукција.
Послије два дана из Завода за судску медицину стигао је налаз у коме је писало
да је Милана Градинића снашла задесна, заправо природна смрт. Због великог
узбуђења издало га срце, понављао је знатижељнима рецепционар Малеш.
