Ранко Крстајић
ПРВА ПЕСМА ЗА ОЛЕНУ
Само је њена утроба врела
Слутила моју моћ
И месец крвави
Расечен на пола
Док је лагано
Клизио у ноћ
Њене су усне
Биле ко жишка
На рубу очног вида
У сузи дрхтале су звезде
Занемеле од стида
И цео свет је био тачка
У срцу Млечног пута
Ко моја душа расплинута
Претворена у цвет маслачка
Претворена у цвет маслачка
РИБА
Умртвила се
Између стена
Претвара са да спава
Скупља сунчеве зраке
Испод крљушти
Чекају је
Отворено море
Ћутање
И залутала удица
СИРЕН
По цео дан
Излежава се на сунцу
Руга се дубинама мора
И мами рибаре
Кад дођу
Претвориће се
У девојку
ИГРА
Чим сам сео за сто
Почела је
Да ми досађује
Прво је слетела
На моје руке
Па онда на нос и чело
ПТИЦА
Слетела је
На бодљикаву жицу
Напуштеног логора
Протезала је
Рањена крила
И перје умрљано крвљу
Спремала се
Да запева
ДЕВОЈКА И ВИЛИН КОЊИЦ
Јутрос
На обали
Док се сунчала
Слетео јој вилин коњиц
На колено
Није остао дуго
Само је треперио
Својим свиленим крилима
Начас се умирио
И одлетео
Кажу
Да живи
Само један дан
Узалуд сам покушавао
Да је отерам
На тренутак би се умирила
Па опет почињала своју игру
Као да ме зачикава
Онда је упала
У тањир вреле супе
Правила је неправилне кругове
Безуспешно покушавајући
Да узлети
Најзад се сасвим умирила
Више ми није досађивала
