Ранко Крстајић
СЛОВО НА УРУЧЕЊУ НАГРАДЕ „СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ“
Часни оци, уважени градоначелниче,
поштована господо,
драги моји Херцеговци и Херцеговке!
Велика ми је част, и задовољство, што се вечерас налазим овде, међу вама, на
овој свечаности у славу великана наше књижевности, Светозара Ћоровића. Надам
се да ћете ми опростити што за ову прилику нисам припремио дужи говор, јер за тако
нешто немам довољно искуства. Желео сам пре свега да избегнем општа места и
клишее, плашећи се да не будем превише патетичан и досадан.
Вест да сам добио ово велико признање веома ме је обрадовала, али ипак не
толико колико би се очекивало, јер ми године не дозвољавају да се превише радујем,
а још мање да се гордим, јер, као што знате, гордост је „цар зла свакојега“, а опет, без
гордости и таштине, нема ни велике радости.
Мени су, некако, од почетка мог стваралаштва, биле блиске оне мудре речи из
Библије: „… А када сагледах све што сам урадио, све што су створиле руке моје, гле,
све бјеше таштина и мука духу. И нема користи под сунцем.“
Ми данас живимо у врло тешким и смутним временима, када је уметност
„последња рупа на крајњој свирали“; то ви у Републици српској, а нарочито наша
браћа на Косову, најбоље знате.
Живимо у времену када се спаљују Достојевски, Толстој, Чехов, Булгаков; када
се у Америци из школских програма избацује и Шекспир, јер, наводно, злочести
Ромео узнемирава малолетну Јулију.
И да не набрајам даље. Јер нема даље. Јер не може бити даље.
Зато се, бар мени, намеће неизбежно питање: зашто ја онда уопште пишем?
Одговоре на ово, и слична питања дали су пре мене многи уметници, дакако
паметнији од мене. Ја ћу за ову прилику навести само два.
Фокнер је једном приликом рекао да је уметност „срце на врху игле“. Е, па
управо зато! Ја желим да будем баш ТО срце.
Други одговор дао је чувени песник Марк Стренд и познатој песми Одржа –
вање целине ствари, где каже:
У пољу
ја сам одсуство
поља.
То је
увек случај;
где год да сам
ја сам оно што недостаје.
Кад ходам
раздељујем ваздух.
И увек
ваздух се креће унутра
да попуни просторе
где је било моје тело.
Сви имамо разлога
за кретање.
Ја се крећем
да одржавам
ствари целим.
Па ето, и ја пишем – да одржавам ствари целим.
Поштована господо, дозвилите ми на крају да се захвалим, пре свега Српској
књижевној задрузи, и Драгану Лакићевићу, што су објавили ову моју књигу. Као што
знате, СКЗ је један од ретких светионика у нашој књижевној помрчини.
Захваљујем се и овим умним људима у жирију, који су препознали и наградили
неке вредности у мојој књизи. Верујем да нису много погрешили.
Такође се захваљујем и дивној госпођи Габријели Братић, која је такође
заслужна што је ово престижно признање припало управо мојој маленкости.
Захваљујем се организатору ових свечаности, и ове вечри, који упорно одолевају бројним проблемима и недаћама и прослављају име великог Светозара Ћоровића.
Посебно се захваљујем вама, који сте дошли вечерас, јер без вас, све би ово
било бесмислено.
Дозволите ми, на крају, да изразим једно жаљење и једно запажање.
Жао ми је што вечерас са нама нису, мада дубоко верујем да јесу, Радослав
Братић и Никола Асановић, који су били душа ових свечаности.
За ово мало мојих година, „а имаш их Богами лијепих“, како би рекао један мој
стари Дурмиторац, био сам на многим књижевним сусретима и књижевним
вечерима, што мојим, што мојих уважених колега и колегиница, широм бивше
Југославије, а нажалост понајмање у мојој Црној Гори, али нигде људи, тако широке
душе и отвореног срца не дочекују књижевнике као ви овде, у Херцеговини.
И зато вам посебно хвала. Волео бих кад би се бар мало на вас угледали и моји
Жабљачани.
Још једном, хвала вам свима, од срца!
(Слово добитника награде „Светозар Ћоровић“, Билећа, 22. септембра 2023)