Ранко Крстајић

ЗИНГАРЕЛА

Прво што сам видео, пошто сам се некако извукао из смрсканог аутомобила, готово закуцао у бетонски стуб поред пута, била су светла неког ресторана, или клуба, са друге стране улице. За дивно чудо, прошао сам без већих повреда, готово без огреботине. Бар тако ми се тада учинило. Ништа ме није болело; осећао сам само несносну жеђ и неку мучнину у стомаку. Чаша воде, пива, или било чега, добро би ми дошла, помислио сам и упутио се према светлима ресторана.

„Бродска касина“, писало је изнад врата, а на прљавом масном стаклу испод био је залепљен комад хартије на којем је писало: Непозванима улаз строго забрањен. Иако сам био „непозван“, ушао сам и скљокао се за први сто до врата. Горњи део просторије био је јако осветљен, а доњи, где сам ја сео, био је у полумраку. У том горњем делу, испред самог шанка, неколико столова беше спојено а око њих беше се окупило двадесетак људи који су нешто прослављали. Тако ми се намах учинило. Чим сам сео за сто, сећам се, сви су ме запањено гледали

– Једну криглу пива! – викнуо сам што сам могао јаче, али нисам баш сигуран да су ме, тамо горе, чули јер ми је глас слаб и немоћан. Они су ме и даље гледали запањено. Владао је мук.

Конобарица која је убрзо донела криглу пива била је изузетно лепа, и млада, готово дете. Руке су јој дрхтале, а прелепе очи пуне страха.

– Откуда ви овде? – једва је прошапутала. – Морате одмах да одеде. Одмах… Попио сам пиво наискап, али нисам утолио жеђ. Зато сам наручио још једно. Нисам био свестан ситуације у којој сам се налазио.

Конобарица је опет донела пиво, ставила криглу на сто и једну пресавијену цедуљицу испод ње. Заустила је нешто да ми каже али је пресекао неки дубоки мушки глас одозго. – Зингарела, шта радиш ти тамо!?

– Одмах долазим! 

– рекла је конобарица, а онда се шапатом обратила мени: 

– Бежите човече, шта чекате? 

– Идем, идем, само да позовем такси… 

– рекао сам вадећи мобилни телефон из џепа.

– Ма какав телефон, човече. Бежите… – поновила је престрављеним гласом. Нисам стигао да попијем ни пола пива из кригле, кад угледах како један од оних људи, прљав и незграпан, устаде, од стола, узе флашу киселе воде, или вина, разби је о сто и са грлом од флаше у руци пође према мени. У очима му се видела мржња и бес.

Тек тада сам схватио шта се дешава и обузе ме страх. Устао сам, узео онуцедуљицу и потрчао према вратима. Али било је касно. Нека људска прилака је већ стајала тамо и чекала ме раширених руку, чучећи, као да хвата какву звер. Онда сам осетио снажан ударац отпозади и изгубио свест.

Не знам како сам доспео кући; не знак колико сати, дана и ноћи сам спавао. Не сећам се ничег, али кад сам се пробудио, јастук испод моје главе био је натопљен крвљу.

– О, пробудио се наш швалер – чуо сам однекуд непознати мушки глас. – Већ два дана спаваш као заклан. Нисам хтео да те будим, док сам не устанеш – рекао је непознати мушкарац који је седео у фотељи поред мог кревета.

Тек кад се насмешио препознао сам га. Био је то мој стари друг из детињства који се давно одселио у Америку. После смо чули неке непроверене гласине да је умро, да је, заправо, погинуо на неком броду, шта ли. Сада сам га гледао како седи у фотељи, жив и здрав, али нисам могао да се сетим како се зове.

– Значи, ти си ме донео овамо? – упитао сам пружајући му руку. – А чули смо да си погинуо на неком броду, у Америци…

– Ја, ја… и то случајно. Нашао сам те насред улице како бауљаш четвороношке, као пас… Лице ти је било крваво па те нисам одмах препознао. Али, имао си среће. Осим те повреде на челу, прошао си без огреботине… И кола сам ти одвукао у сервис, али мала је вајда; мораћеш да купиш нова…

Онда је скувао кафу, усуо је у две већ припремљене шољице и рекао: 

– Хајде сад, натенане, испричај ми како си се нашао тамо? 

– Где тамо? – упитао сам га зачуђено. – 

Па… тамо, на улици, у прашини… – промрсио је он збуњено.

Испричао сам му тада све чега сам се сећао, све до наситнијих детаља. Он се све време смешкао цинично, вртећи главом као да ми не верује.

– Видим да ми не верујеш – рекао сам. – Мислиш да лажем? 

– Ма не, не, него нешто размишљам… Вероватно си ти све то сањао. Не знам…

Спавао си два дана и две ноћи – рекао је он некако чудно, замишљено. – Мада, истина, била је тамо негде, где сам те нашао нека касина, неки клуб затвореног типа, или тако нешто – додао је, као да се присећа – али то је било давно, веома давно… Пре два – десетак година… Чини ми се…

– Ето видиш! Сад је све јасно! – ускликнуо сам ја. 

– Не. Ништа није јасно. Та кантина је изгорела пре двадесет година за време неке прославе, неког рођендана, шта ли… Неко је намерно закључао врата споља, а пошто су на прозорима биле решетке, изгорели су сви који су се затекли тамо… Сви до једног…

– Ко је могао да закључа врата? И зашто? – прекинуо сам га ја.

– Не знам. Из љубоморе и освете, ваљда. Причало се свашта, али сам све заборавио. Било је то давно…

Једно време ћутали смо обојица. Он је због нечег био врло узнемирен а ја сам покушавао да се поново сетим свега што ми се догодило и да одгонетнем да ли је то заиста био сан.

– А како би било да одемо тамо, да проверимо? – упитао сам опрезно.

– Нема потребе. Шта да проверимо? Да ли је зрагиште још тамо? Ма ајде…

– Да, и да потражимо мој мобилни телефон који ми је остао на столици…

– Ма ко зна где си ти изгубио мобилни. Највероватније ти је остао у ауту. Боље да га потражимо тамо…

– Не, не… Сасвим сам сигуран да је остао тамо. знам да сам га оставио на столици кад сам хтео да позовем такси…

Мој друг је због нечег одуговлачио и покушавао да ме одговори. На крају је попустио, и ми пођосмо. Возио је неки стари модел „опела“, неку старудију какву одавно нисам виђао на ншим друмовима.

– Овај ме још никада није изневерио – рекао је изненада мој друг, као да је погодио моју мисао. – Не бих га заменио ни за један други аутомобил на свету – додао је театрално. Још увек нисам могао да се сетим како се зове.

После дуже вожње стигли смо испред „Бродске касине“, или оног што је остало од ње после катастрофанлог пожара. Паркирао је испред самог улаза иако су места за паркунг била са обе стране, недалеко од улаза. Погледао ме је озарено, као да је хтео да каже: Ето, видиш? Врата зграде, са дебелим зарђалим решеткама нису била закључана и ми уђосмо у велику мрачну просторију у којој се још увек осећао мирис паљевине. У врху просторије, испред некадашњег шанка, неколико столова бе ше спојено али на њима не беше ни флаша, ни тањира; ничег што би наговештавало да је ту, пре некојико дана, било неко славље.

На првом столу до врата беше полуиспијена кригла пива, а на једној од четири столице мој мобилни телефон. Узео сам га и показао другу. Он је само слегнуо раменима и подигао обрве. Глумио је изненађење, у то сам био сигуран.

– Ми се… Прича се да се они овде окупљају једном годишње да прославе неки празник, дан оснивања неког удружења, ваљда… Али то су, разуме се, све саме бесмислице – рекао је изненада мој друг.

– А ово!? – упитао сам га вадећи из џепа згужвану цедуљицу коју ми је оставила лепа конобарица. – Да ли ти ово име нешто значи?

Зингарела, писало је на цедуљици; број телефона и адреса, Авенија ружа бр. 19. – Не! – рекао је он одсечно, чини ми се, пре него што је и погледао цедуљицу. Знао сам да лаже.

– Е па, добро, сад ћемо да је позовемо! – рекао сам, не знам зашто, победо – носно. Али, нажалост, батерија мог мобилног телефона била се испразнила. Није било никаквог сигнала. Готово на силу узео сам његов телефон. „Број који сте бирали није у функцији“, чуо сам ледени глас аутомата; прво на српском, па онда на енглеском језику.

– Онда идемо тамо, на ову адресу – рекао сам заповеднички и упутио се према оној шклопоцији од његовог аута. Био сам у некој врсти транса. Он је ишао за мном послушно, као дете.

Авенија ружа била је на сасвим другом делу града. Била је то мала уска на чијем је крају почињало Ново градско гробље. Број 19 била је заправо парцела на којој се налазила надгробна плоча од црног мермера, зарасла у коров и траву. На плочи је писало: Зингарела. Само то, само име, без презимена, године рођења и смрти. На плочи беше неколико свежих црвених ружа.

Стајали смо запањени. Заправо, само ја; он је глумио изненађење и збуњеност. Ни један, ни други, нисмо знали шта да кажемо. Нисмо се усуђивали.

– Чуде ме само ове свеже руже – прошапутао сам најзад ја, више за себе него да би ме он чуо. – Неко је, очигледно још није заборавио…

– Добро, идемо сад кући! – наредио сам ја, чинило ми се да имам право на то – а сутра ћемо поразговарати о свему…

– Не. Одвешћу те сада кући, а ја идем на пут. Ујутру испловљавамо… – рекао је он уздишући и потапшао ме по рамену. У очима му беше нека неизмерна туга.

– Е, па, други пут пазите како возите. Овога пута имали сте много среће, али… – рекао је доктор пружајући ми отпусну листу. – А за ту повреду на челу не брините, брзо ће зарасти, али ће, бојим се, остати мали ожиљак – додао је.

– Шта мари, такве ожиљке имају само велики швалери – рекла је медицинска сестра смешећи се кокетно.

– Е да, умало заборавих да вам кажем – рекао је доктор устајући да ме испрати.

– Све време док сте били у коми, долазила је једна лепотица, нека Зингарела, чини ми се, и распитивала се за ваше здравље. Богами, таква лепота ретко се рађа… Као да није са овог света…