Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Ранко Крстајић

НАДА

А онда сам схватио да је он, заправо жртва своје опсесије и да му више нико не може помоћи, и било ми га је жао. Плашио сам се да ће га опет одвести на лечење и да ће, можда, завршити на психијатрији. Он је приметио моју забринутост, али се правио да то не види. Само би ме понекад потапшао по рамену говорећи: „Не брини стари мој, све ће бити уреду. Потребно је само време“, али то време, на које је он мислио, полако је истицало; ако је уопште и постојало. Тражећи истину, он је заправо бежао од истине, у снове, у илузију, у огледало. За њега као да више није постојала садашњост, нити прошлост, коју је покушавао да заборави, већ само нека неизвесна будућност, коју је више призивао, него што јој се надао, или веровао у њу. Изгледало ми је као да се плаши да му се прошлост, коју је оставио далеко иза себе, опет не врати, па је журио да што пре победне у огледало; да се тако спаси, као да га нека чаробна будућност мами из ду- бине огледала. Оно што га је највише мучило, није била та његова опсесија сама по себи, него уверење да га нешто спречава у томе да ту опсесију и оствари.
И према Олени се беше охладио. У његовој љубави према Олени није више било страсти, а љубав, ако нема страсти, није љубав, него нешто друго. А она га је, мученица, безнадежно волела и није хтела да прихвати сурову чињеницу: да ће га ускоро изгубити. Увек сам се питао зашто га она толико воли и сетио сам се оне Па- скалове мисли да срце има свoје разлоге за које разум не зна. Тако некако. Знао сам да Олена, ма колико да га је волела, неће моћи да се сасвим прилагоди Мариновим захтевима јер је она живот посматрала другим очима и није могла да га прати. Нисам могао ни ја, који сам га познавао више од икога. И сама је осећала да њему треба нека другачија жена, и кунем вам се, да је знала неку такву, сама би му је довела. Зато је у последње време изигравала више неку болничарку, него вереницу, или љубавницу. Увек је била ту негде, у близини, у сенци, спремна да прискочи у помоћ, ако затреба. Једноставно, она није била од оних жена које брзо одустају.
За разлику од мене, који сам све време био у некој врсти шока, Олена је стално покушавала нешто да учини, али су сви ти покушаји пропадали, као морски таласи који се разбијају о стене. На крају је пронашла неку другарицу из детињства која је сада радила као психолог у некој социјалној установи. Али да Марин не би нешто по- сумњао, планирала је да и мене уведе у ту причу. Требало је да се прво та њена дру- гарица, Олга, и ја зближимо па да онда сви заједно, кроз дружење, нешто урадимо. Разуме се, све је то било врло смешно и наивно, али вредело је покушати.
Но, и без обзира што је Марин одмах прозрео нашу игру, тај Оленин очајнички покушај пропао је већ на самом старту. Још док је прилазила столу, где смо је Oлена и ја чекали, Олга је одмах, ни данас не знам зашто, испољила према мени неку изне- нађујућу нетрпељивост. Кад ме је Олена представила, невољно ми је пружила руку, са задршком, мерећи ме од главе до пете, али не да би на мене оставила утисак, него да би ме понизила. Гледала ме је некако искоса и некако с висине, и рекла: „Олга“. Изговорила је своје име исувише пркосно, као неку лозинку која мени, наравно, ништа није значила. Рука јој је била знојава и хладна.
Иако је била, али само издалека, на известан начин прилично лепушкаста, Олга ми се није свидела; а ни ја њој, то је било очигледно. Била је изразито мршава, готово штркљаста, као девојчица која је брзо порасла, па се то још више косило са њеним озбиљним и дрчним држањем. Покушавала је да глуми веселу девојку али очи су јој због нечег биле веома тужне, али пожудног погледа. Преко брижљиво напудерисаног лица често су јој падали праменови плаве распуштене косе које је уклањала извежбаним трзајима главе. Те црте њеног лица, иако доста правилне, биле су недовољно изразите да би их човек запамтио. Свиделе су ми се једино њене груди које су, с обзиром на Олгину ситну грађу биле мало веће па су упорно пркосиле нешто мањем брусхалтеру. Ако је у њој и било неке еротике, она се није обраћала мушкарцима, бар не оним сексуалним поривима какве мушкарци осећају. Међутим, сваки део њене одеће био је пажљиво одабран, ни најмањи детаљ није био случајан. Вероватно јој је њен изглед и утисак који је остављала на друге, значио више него код већине жена које сам познавао.
Оленина другарица, вероватно због мене, испочетка није била много говорљива, али у начину на који је покушавала да ме игнорише, осећала се више нака намера него одраз неке искрене емоције. Према две-три примeдбе које је изговорила показивале су да је била оштроумнија него што је изгледало. Како је време одмицало, почела је да говори више, али све неке туђе фразе које је изговарала тако убедљиво као да их је управо сада измислила. Обраћала ми се увек с усиљеном учтивошћу и неком чудном лепоречљивошћу иза које је прикривала своју тобожњу незаинтересованост. Било је јасно да јој није забавно, као што се претварала. Све време нас двоје смо се узајамно проматрали, као из заседе, али смо ипак једно другом остали недокучива загонетка. Слабо ми је ишло од руке да је заинтересујем и да што боље извршим Оленин задатак. Олена је то приметила и постало јој је смешно колико се ја узалудно трудим око нечега што је постало бесмислено. А и Олга ме све више посматрала пажљиво и не знам зашто љутито, као да ме вреба, као да ми пружа прилику да и ја сам схватим колико је мој труд узалудан, али није могла да одоли жељи да се направи важна и да ме гледа с висине. И што је мој труд био узалуднији, ја сам се све више трудио, јер сам добровољно пристао да се „жртвујем“.
Кад је дошао Марин, свима нам је лакнуло, мада смо све троје знали да сад долази оно најтеже. Још с врата, подижући обрве, Марин ми је дао неки знак који нисам разумео, али кад је сасвим пришао столу, и кад ме потапшао по рамену, схватио сам шта жели. Он је на овај састанак дошао само да не разочара Олену, па је сад од мене очекивао помоћ, да нађем начин да се што пре извучемо.
Пре него што је сео поред Олене, Марин срдачно пружи руку Олги, устежући се мало, као обично, али с оним неизбежним једваприметним надмоћним погледом некога ко „све зна много боље“.
– А чиме се ви бавите? – упита мрзовољно Марин, мада је знао, да некако прекине непријатно ћутање и започне разговор.
– Олга је позната психолошкиња – одговори Олена, пошто Олги због нечег беше запела реч у грлу.
– А тако – рече Марин незаинтересовано. – Чудно. Пре бих очекивао да је нешто везано за уметност. Историја уметности, на пример… – додаде с оним његовим карактеристичним осмехом.
– А зашто? – упита Олга накрививши мало главу. Није била сигурна да ли је то био комплимент или прекор. Двоумила се да ли да се захвали или увреди.
– Зато што психологија није наука, мада многи тврде да јесте – одговори Марин мирно, испод гласа.
– Не разумем – рече ипак помало увређена Олга подижући несвесно једну обрву. На лицу јој се појави она посебна врсте несигурности, присутна само код особа које нису биле навикле да буду у центру пажње.
– Кад би психологија била наука, онда би за сваког човека био потребан по један психолог, јер су сви људи на кугли земаљској посебне личности и тешко да се могу свести на неки заједнички именилац – издеклемова Марин равнодушно.
– То је донекле тачно, али ипак има и много сличности које…
– Да, али недовољно за неко озбиљније научно разматрање – прекиде је Марин, мада то није био његов обичај. Очигледно да је Олга већ почела да га нервира.
– А шта ћемо онда са Јунгом, и Фројдом? – умеша се у разговор и Олена. Она је у последње време много читала и користила је сваку прилику да истакне своје знање, али се Марин само намршти на те њене речи и немарно одмахну руком, као да тера муву.
– То је нешто мало драгачије – покуша Марин да ублажи своје речи. – Но да не улазимо сада у расправу око тога. То би нас могло далеко одвести, а можда сада није најбоља прилика за то.
После тога, једно време сви смо остали без речи. Приметио сам како се Маринов поглед беше зауставио на Олгиним грудима и то ме изненади. Ни то није личило на њега. Мислим да је то урадио намерно да би јој дао до знања да не прелази границу за коју није била дорасла. За разлику од Олге, која тога није била свесна, Олени је одмах све постало јасно. Међутим, на њеном лицу беше видно разочарење али и још нешто неодређено, нешто што ме је веома забринуло. Иако је све време ћутала, приметио сам да јој се не свиђа моје учешће у разговору. Стиснутих усана, подижући повремено обрве, беспомоћно је слегала раменима очекујући да се деси неко чудо. Било је више него очигледно да ни ја ни Олга нисмо испунили њена очекивања. Ја сам учинио све што сам могао а Олга је сасвим подбацила, мада се и она трудила колико је могла. Питања која је постављала Марину, а да не буде наметљива, није постављала отворено и јасно него је увек почињала некако изокола, с неким осмехом лажног тријумфа, као да је сама избегла неку замку коју је хтела другом да постави, а опет, све речи је изговарала превише опрезно, као човек који се боји да га не оптуже за какву клевету, па је све оно што је хтела да каже увек остајало некако недоречено. Говорила је некако неповезано и несигурно, и сама осећајући да нема контролу над својим речима и да говори све оно што није хтела, и што не би требало, али је упорно настављала даље. И мени би с времена на време упутила понеки осмех којим ме није поздрављала, већ као да прећутно одобрава моје присуство.
Марин је у почетку мирно слушао све што је Олга говорила. Ниједном није покушао да је прекине, мада се видело да му је непријатно и да је отпочетка видео куда све то води. Онда је престао да је слуша; само је пажљиво пратио покрете њених прстију, а она, као да се плашила управо тога, стално је крила руке у крилу, испод стола. Добро се видело да су му њене опаске и примедбе биле досадне. Изгледао је као неки незаинтересовани посматрач који се ту случајно задесио, па само из пристојности не жели да оде. Олга је и сама увиђала колико је све то бесмислено па се често силом смејала. Наравно, тај смех је био само маска иза које се крила њена несигурност. На крају је прибегла последњем адуту који је била припремила: извадила је из торбице огледалце, да тобош поправи шминку, али га после није вратила назад, него га је немарно оставила на столу. Учинила је то веома вешто, онако како то само жене умеју да ураде.
Марин се правио да није прозрео њену замку, али кад је приметио видно разочарење на Олгином лицу, изненада рече:
– Могу ли да погледам то ваше огледалце?
Знао сам да сада почиње да се игра.
– Наравно, наравно – ускликну Олга а лице јој се одједном озари неком готово дечијом радошћу.
– Штета, ново је – рече Марин помало подругљиво. – И памћење му је, наравно, кратко. Требало би да га користите чешће и ваш одраз у њему биће све лепши и лепши.
Олга се мало збуни. Није знала шта да одговори па је само почела да трепће. Није, заправо, знала шта Марин очекује од ње, да на то каже, па није рекла ништа. Била је видно збуњена и, пошто је видела да је Марин то приметио, и да га то чак за- бавља, била је опет спремна да се увреди. Али се брзо прибрала. Марин мирно на- стави:
– У овако новим огледалима људи у почетку изгледају нереално, помало извештачено, али кад прође изесно време онда почињу полако да се привикавају на праву суштину и сами себи изгледају лепше, али онда настају други проблеми… – ту Марин застаде; није био сигуран да ли да настави или не. Олга је пажљиво слушала његове речи чији смисао није разумела. Нервозно је кршила руке и често се нагињала уназад, као да јој је било неудобно на столици.
– Наставите, наставите, слушам вас – рекла је одушевљено Олга. Само што није запљескала рукама, као дете кад му поклањају чоколаду. Морам признати да ми се свидео начин на који је слушала. Изгледала је као добра глумица која невешто игра улогу у лошој представи.
– Већина људи бежи од истине и не види добро оно што му огледало показује па, или се заваравају лажном визијом себе самог, или мењају огледало. Сви ми гледамо различито и оно што видимо, видимо другачије..
– А ви? – прекиде га Олга нестрпљиво, покушавајући да се врати на оно што је малочас започела. Понадала се да „ствари“ коначно долазе на њен терен. Несвесно је погледала у Олену, као да тражи подршку и одобравање у њеним очима.
Марин направи мало дужу паузу и цинично се осмехну, са неком насладом, као да ужива у тој двосмислености у којој Олга ништа није могла да наслути.
– Мени је, право да вам кажем, свеједно. Ја суштину ствари тражим негде другде. Али то је нека друга прича. О томе ћемо други пут.
Олга се неочекивано гласно насмеја, да тиме прикрије своју нелагодност а не зато што је нешто заиста било смешно. Затим нагло помери столицу. Очигледно није јој пријало што је разговор скренуо у правцу који није очекивала. Олена устаде од стола и пође у тоалет. У њеним очима видех молбу, готово преклињање да нешто учи- ним и тако ме стави у дилему, да ли да помогнем њој или Марину.
– Можда би најбоље било да ми нешто заложимо? – рече Марин кад се Олена вратила и прекиде непријатну тишину. – Овде имају добра јела..
– Ја не могу. Морам да однесем неки чланак у редакцију – рекох ја настојећи да Марину пружим шансу да се извуче из ове мучне ситуације.
– Па добро. Да оставимо онда то за неку другу прилику. И ја имам неке обавезе – рече Марин ширећи руке и подижући рамена. Приметих да ми очима даје неки знак, који ја не схватих у први мах, али кад се насмшио схватих да ја треба први да устанем.
– Онда, неком другом приликом – рекох ја посве сигуран да ми Олена неће замерити и несигурно, као какав ђачић и устадох од стола. Али сам се преварио. Погледала ме је неким залеђеним осмехом на уснама и беспомоћно слегнула раменима. Срце ме је заболело.
– Биће ми право задовољство – рекла је Олга и не погледавши ме. Шта је мис- лила о мени могу само да замислим.
Марин је заостао за мном тренутак, да се поздрави. Како је то извео нисам видео, али кад ме је сустигао код врата, приметих да је видно нерасположен. Најблаже речено, нерасположен.
(Одломак из романа у рукопису С оне стране огледала)