Светозар Ћоровић (1875–1919)
Радован Вучковић
ПРЕОБРАЖАЈИ И ДОСТИГНУЋА ПРОЗЕ
СВЕТОЗАРА ЋОРОВИЋА
Портретистичка техника
Ћоровић је најуспешнији као приповедач кад портретише личности, тј. у
приповеткама нефабуларне структуре. Без обзира да ли је говорио у првом или трећем
лицу, или био учесник у њој или не, аутор-приповедач толико је неутралан у причи
да његов положај и приповедачка перспектива нису од суштинског значаја. Ћоровић
је усредсређен на лик као објекат реалности, који се у делу претвара у приповедачки
докуменат. Не изненађује стога што већина Ћоровићевих приповедака, написаних
почетком XX века, већ у наслову садржи име, презиме или надимак, назнаку занима-
ња личности коју портретише. Бројност и квалитет једног дела тих портретистичких
приповедака сугерише да се говори о Ћоровићу као мајстору портрета који је у том
погледу претходио В. Петровићу, И. Секулић, И. Андрићу – писцима, дакле, који су
га непосредно настављали и имали су могућности да дело мостарског приповедача
доживе из близине и у времену његовог пуног успона.
Пишући портретистачке приповетке и романе на основу узора у стварном животу,
а не на темељу обликоване фабуле, како је то чинио махом деведесетих година, Ћоровић
је ограничавао празан ход нарације, условљавао је њен ток интензитетом доживљаја или
поремећајем у души јунака, изазваним дејством контузоване стварности, служећи се при
том, као и дурги приповедачи његовог нараштаја, сазнањима психологије и психијатрије
почеткомXXвека и ибзеновским критичким методом. Тако су те приповетке психолошки
мотивисане, а у њима је успешно сликан унутрашњи лик и спољашњи портрет. Оне су
обрасци модерне психолошке анализе која је могла да инспирише доцније приповедаче.
Ћоровић у њима превладава властите наративне стереотипе на тај начин што причање
подређује материји узетој из стварности, те су и решења варијабилна. Најчешће су то
разнолики ликови мајстора, занатлија, трговаца, бегова из мостарске чаршије које је
Ћоровић могао и лично познавати.
Разуме се, ослања се Ћоровић на анегдоту у хумористичким портретима у
неким причама (Како се МулаМехмед оженио, Радост Омера Грбе, Хаџи-Пипун,
Два старца, Два мајстора, Мајстор Обрен, Бећирагин пут, Ракија, Хоџа Салих,
Поп Тандркало). Анегдота је ту у функцији приказивања лика, чији је трагикомични
положај условљен нескладом између душевних предиспозиција и спољашње стварности која режира неочекиване заплете (Како се Мула-Мехмед оженио, Радост
Омера Грбе, Хоџа Салих). Или из сукоба противности, кад је реч о две личности (Два
мајстора, Два старца). Или енергијом снажне личности која је у стању да сама
режира трагикомичан заплет (Хаџи-Пипун, Бећир-агин пут, Поп Тандркало, Мајстор
Обрен). У свим овим примерима личност је у првом плану, а заплет тек помаже да
се она на акцион начин карактерише, да се што успелије образложи деловање
стварности на креирање трагикомичних стања и да се уведу реални мотиви за
објашњење психичких процеса у личностима.
У нехумористички урађеним портретима Ћоровић поступа слично, али ту су
повод за продубљену анализу душевних потреса јунака социјални или историјски
разлози. Најуспешнији су зато портрети (што претходе у свему Андрићевим)
пропалих муслиманских ага и бегова пред које ново, аустријско време ставља
нерешиве материјалне и моралне проблеме, те су им често реакције чудне и
непримерне њиховом друштвеном статусу или су претеране у одбрани нечега што је
осуђено на пропаст (Хафизефендија, Махмут-бег, Авдага, Ибрахим-бегов ћошак).
Некад је то понашање, поготово кад постане јавно, кад се пренесе у чаршију, у
нескладу са уобичајеним паланачким редом, демонстративно у испољавању
манијакалне пасије. Те су личности чудаци, чак нешто као гротескне градске луде
(Хакија, Халилова кајда), без обзира на господствене манире некадашње
аристократије (Хафиз-ефендија).
Социјални и морални разлози обликовања таквих физиономија препознатљиви
су и у приповеткама изван овог круга, тј. у онима у којима је реч о личностима из
хришћанске средине. Тако у приповеци Стари механџија (1904), чију је схему
Андрић поновио у роману На Дрини ћуприја, говорећи старој Заријиној механи и о
Лотикином хотелу, Шћепан Садразан, кога су »сматрали за ‘чудна’ човјека«, власник
некад најугледније кафане, мора да пропадне у тренутку кад му се као конкурент
појави у локалу суседне и новоизграђене зграде окретна и лепа Швабица, што му
одвуче не само угледне и друге госте него и сина јединца Луку. Психолошка
драматичност у причи и напетост у души акционо портретисаног јунака, директна су
последица промена што модернизацијом јавнога живота и продором нове културе
понашања из Аустро-Угарске. У две приче о женама (Тата и Синџа) историјске
мотиве обликовања и понашања личности замењују социјални. У Синџи (1912) су
породичне несугласице и сиромаштво узрок девојчиног краха. У Тати (1910) је
обрнуто: богата, каприциозна девојка жели, иако недовољно атрактивна и одвећ
млада, да преузме момка од супарнице која је сиромашнија и физички привлачнија.
Кад јој то не успе, она га се поносно, уз јак душевни напор, одриче кад би могла да
га добије отплаћујући му дугове.
Ћоровић, попут доцнијих модерних приповедача, узима социјалне и историјске разлоге само као повод за драму личности, а њен даљи ток мотивише
субјективним чиниоцима који сами собом делују. За илустрацију може се узети једна
од најбољих Ћоровићевих приповедака Марков инад (1907). Бакал Марко Бутулић
растрешено слуша расправу на суду, у којој сиромах, са бројном децом, треба да буде
осуђен на смрт за убиство. Марко механички даје сагласност и потписује одлуку о
смртној казни, заузет мислима о себи, о времену које је непотребно изгубио, о шегрту што једе прекомерно док је он одсутан. Води, заправо, прави унутрашњи монолог,
редак у књижевности тога времена, што се врти око једне баналности: да ће
испребијати шегрта кад га затекне како лакомо једе (деси се да је овај спавао). У тој
летаргији самоговора он је равнодушно одслушао читање смртне пресуде и тек
дошавши кући, из реакција и алузија суседа, из, како му се чини, мучких прекора
жене, он спознаје свој положај и савест проради упркос томе што свакоме доказује
како је био у праву. Врхунац његова мука достиже у моменту кад дозна да је и виши
суд потврдио пресуду (а није је поништио, како је очекивао). Савест му претвара биће
у жариште патње и он иде на исповед попу, говорећи му да је ружно учинио и да је
крв људска пала на његову главу. После тога Марко је »све мршавији, слабији,
забринутији«, а доказује људима »да је онога зликовца требало још једном објесити«.
Сукоб између јавног дела и интимног осећања непосредност у експресији
личних жеља посредством унутрашњег монолога, антрополошки радикализам, чист
и функционалан приповедачки облик, без иједне сувишности – све су то одлике
модерне психолошке прозе у Ћоровићевој причи Марков инад. А Ћоровић је творац
више таквих приповедака, у којима изнутра портретише лик, откривајући напете
механизме човековог бића који се затежу и прскају у критичном моменту. Ћоровића,
за разлику од В. Петровића, И. Андрића, мање занима статички спољашњи изглед
личности, а више динамички покрети и промене у њој. Тако је у познатој причи
Ибрахим-бегов ћошак (1903) јунак овако представљен: »Ишао је својим ситним
кораком носећи на рамену велику, шипкову метлу, којом чисти чаршију, и дугачке
мердевине, по којима се пење да утрне варошке фењере. Одијело на њему подерано,
па дроњци висе и куцкају га по кољенима«. Описи делова одеће, знаци пропалог
господства, замењују детаљан приказ јунакове физичке личности, а све остало
сведено је на покрете и радње. Али Ћоровић сваки брижљивије урађен лик слика са
унутрашње стране, кад је механизам из потиснутих жеља и амбиција стављен у
покрет и прети да експлодира и изазове катастрофу. У причи Авдага (1907) јунак се
уздиже од сиромаха, ханџије, кога су сви вређали, до газде и власника што зида
велике куће, с чије висине може осветнички да погледа изнад свих осталих (»Својом
главом и својом муком ево радим големо нешто, што ме уздигло изнад читава свита«).
У том настојању да се докаже, он пада с грађевине и гине.
У најбољим приповеткама, превазилазећи властите стереотипе и ограничења,
Ћоровић је писао модерну психолошку прозу, отварајући пут другим и бољим
писцима после себе. И ту је он, као и у друштвеном роману, у чијем је центру обично
једна личност, и у хумористичким и сатиричким одломцима, или у решењима
мозаичке композиције за исказ колективног бића касабе, ударио темеље на којима ће
други зидати зграде. Специфичности портретистичке технике, разноликост
композиције, као и бројни ликови газда, трговаца, ситних дућанџија, пропалих бегова
и ага, самосвесних или покорних паланачких будала, просјака, оријенталних
љубавника и севдалија, чине Ћоровићево дело и данас интереснтним, а књижевно-
историјски и врло значајним.
(Из есеја “Преображаји и достигнућа прозе Светозара Ћоровића“ у књизи Од
Ћоровића до Ћопића, НИШРО „Ослобођење“, Сарајево, 1989)