Радослав Братић

ПИСАЦ И ПОЛИТИКА

   Писац је монах и усамљеник измакнут од сваког мноштва и колектива. Он је изван политике, јер политика није његова тема, није његов језик нити његова грађа. Сувише је трошна, и за дневну употребу. Али када наиђу тешка и опасна времена, када се политика умеша у пишчев живот и у живот његових јунака, када политика почне да их нагриза и да им мења састав крви, да од њих прави лешеве – тада писцу и његовом јунаку не преостаје ништа друго него да пруже отпор и проговоре о свету око себе. Није важно колика је цена, није важно што могу бити изманипулисани.
   Политика је увек вештачка нада, а књижевност, како каже Селимовић, „натпе – вано безнађе“. Политика је талог, муљ, баруштина. Она има један говор за јавност, а други скривени и тајни, онај којим се шапуће, којим се говори у четири ока. Она има тајне и јавне архиве. Отуда толико кривотворства, толико фалсификата. Зато бивши чувари тајних архива данас пишу толике мемоаре, исповести – олакшавају душу.
   Језик политике је уходана фраза, матрица, мртво ткиво. Он одвраћа, убија, страши својом празнином. Језик политике заудара на убуђалост, на плесан. Он мани – пулише масама, он је удварачки, он је директан, јер увек прети – смаком света или нуди лажне шећерлеме. Он је као вирус, доноси главобољу и прехладу
  А заправо увек прави ореол, венац узвишености власти – слави њен учинак. У том језику крију се свакојаки шарлатани, мафијаши, незналице и свима је исти циљ – манипулисати масама
Када се на улицама толиких градова проспе огромна енергија, снага и одлучност, када се ваљају масе наоружане новим оруђима – пиштаљкама, трубама, бубњевима, клепетушама – политика постаје безначајна и збуњена.

   Кажу то је нова појава – незапамћени сукоб хумора, вицева и смеха са пендрецима. Никада пендреци нису били беспомоћнији нити су производили мање
страха, а смех једини побеђује страх и чини га ништавним. Подсмехом се руше и
најтврђе куле и највеће бастиље. Никада толико очеви нису били немоћни пред својом
децом и деде пред унуцима

    То је судар говора из прошлих времена са новим веком, судар два језика који се не разумеју, судар верника и ослобођене генерације.
    Сто година самоће је вечна тема и за све просторе, а пуковнику, сваком, на крају нема ко да пише. А толико су му писали, штанцовали и умножавали писма и телеграме подршке.
    Кетманство је тема која се распала на улицама крајем овог века и дојучерашњи гоничи постадоше гоњени, а кукавице постадоше храбре.
    Додуше, Срби воле да забораве на своје, а да олако присвоје туђе, али не смеју заборавити на оне који су их сатанизовали пола деценије, који су их заградили бодљикавом жицом усред Европе.
    Не смеју заборавити на оне који су бомбама засипали Србе преко Дрине. Не смеју заборавити на оне који су забранили увоз лекова и хране, а све у име демократије, у име њихове правде.
    Не смеју заборавити на оне који су захтевали да се бомбардују Београд и Србија, њихов народи да ће те бомбе пасти и на њихове главе.
    Нама нико не може помоћи ако сами себи не помогнемо.
    Српска православна црква, а с њом и многи умни људи, најпостојанија и најважнија установа нашег народа, „најоштрије осуђује фалсификовање народних гласова и гушење слобода, политичких и верских. историје, издала западне српске крајине, довела нацију и државу до потпуног слома, а народ до просјачког штапа.
    Завадила нас са целим светом, а сада покушава да нас међусобно завади и закрви“.Српска православна црква, а с њом и многи умни људи, најпостојанија и најважнија установа нашег народа, „најоштрије осуђује фалсификовање народних гласова и гушење слобода, политичких и верских.
    Дужност је сваког часног човека да се у време бешчашћа огласи.
    Није важно да ли је леви или десни, како му је име и каквог је убеђења. Француска 7 је часни део историје отпора. Овде су се дизали гласови против сваког деспотизма и тираније и када је било много теже него данас. У ово време лажи, мафијаша и лудака, у време лоповлука, обмана, проституције – у време понижења, беде, глади, у време када штампа, радио и телевизија искривљују, прећуткују, намештају – револуција је страшан чин, јер тражи крв. Али ово није револуција, ово је караван смеха.
    Јадан је сваки политичар и државник који свој народ назива петом колоном. Јадан је политичар који памет ове земље – студенте назива профашистима и шачицом заведене деце.
Студенти су увек у праву и онда када траже немогуће. Јадни су професори који нису на страни својих студената. Јадни су сви политичари који личне интересе стављају изнад народних, изнад државних интереса – као што су јадни они Срби који траже да им Америка и Немачка уведу демократију.
    Београдске улице и тргови других градова, данас су најслободнији делови Балкана. Њихови гласови су највећа поема о слободи и демократији. То више не може поништити ниједна полиција, ниједна комисија, ниједна влада, ниједан суд.
    Највећи учинак ових масовних зборова јесте у томе што се језик прочистио, што је језик постао сатиричан, комичан, што се распознаје шта је лаж а шта истина, ма кар за тренутак,
    Што реч промене постаје садржајна и реална и што већина људи почиње мислити својом главом, ослобођени страха – да не може власт променити цео народ него, народ може сменити власт. Вратити покрадене гласове народу испунити студентске захтеве, штампу, радио и телевизију учинити доступнима сваком човеку, свакој странци и почети радити, почети стварати.
    И зато, на крају, и ја пиштим и у души и на овој справи у знак негодовања против крађе на изборима – да се смене и казне кривци. У знак подршке мирним студентима и њиховим захтевима, молим се Богу да не буду изманипулисани од странака и Запада и јевтино потрошени.
    И фудбалске судије морају се забринути – јер пиштаљка је постала митска справа, добила ореол правде, борбе за истину. Њен звук опомиње и све се више шири.
(Са протестне вечери у Удружењу књижевника Србије, 15. јануара 1998, објављено у књизи: Радослав Братић, Писац и документ, Рашка школа, Београд, 2000)