У подножје стрмих, каменитих стена
Слетео је лабуд раширених крила.
Бели је ту лабуд од давних времена
Уз благослов моћних и свевишњих сила.

У недра је своја прихватио свеца
Па је сада налик свечевоме дворцу,
Коме хрле верна духовна му деца
Да принесу срца небескоме Творцу.

А једног ће дана узлетети птица
Ношена ка Богу са вером и надом,
До рајских ће она доћи степеница
Заједно са свецем и његовим стадом.

“О пресветли Боже, ево твога стада!”
Рећи ће тад светац док се клања Богу,
“Обећање своје испуних ја сада,
Што га теби дадох у светом Острогу!”

А миломе Богу то ће бити срећа
Која речима ce описати не да,
Јер небеском Оцу радост је највећа
Када му се врате изгубљена чеда.