Радомир Андрић
СРАСЛОСТ СА СВЕТОМ МЕТОХИЈЕ
И СЛИКАМА ЗАВИЧАЈНИМ
(Читалачки запис уз поезију Голуба Јашовића)
Колико је језик благодат и неисцрпан у самосвојним изворима, у ономе што га
чини препознатљивим у песмотворству и проницању у затајно семе оплођено
вековитим сазвучјем и лексичким посебностима, одувек је заокупљало теоретичаре
књижевности и разнолике читаоце, који сваки по мери свога разумевања, може
пронаћи суштаство исказа. Отуд је и тумачење песме нешто несводиво на само један
став и поглед условљен низом чињеница, које песничку реч идентификују на основу
мисаоних структура (логичних или метафизичких, емотивних и одуховљених) у
самом језику којим нам песник саопштава свој доживљај стварности… Још ако знамо,
да је имагинација у чинодејствујућој функцији изузетно присутна и незаменљива,
све то утиснуто у слику времена постаје сложено и не пристаје на било коју
непроменљиву дефиницију.
Ових неколико реченица записујем читајући стихове Голуба Јашовића у
песничким књигама: „Нешто као осмех“ (2017, у коауторству са Славицом
Јовановић), „Под Пакленом песма“ (2018) и „Чемернице“ (2021). Издавачи ових
књига су: књижевно друштво Косова и Метохије – Косовска Митровица, Удружење
књижевника Србије – Београд, Удружење писаца Крагујевца, Свет књиге – Београд
и Књижевно друштво Косова и Метохије – Косовска Митровица… А поред ових
књига, објављене су: „Док смо гризли камен“, „Смртчевито опстајање“, „На Хвосну
кост“, „У сенци Проклетија“, „На Бистрици пир“, „Заветнице“ и две књиге кратке
прозе. Голуб Јашовић је и аутор неколико студија и монографија из своје уже научне
филолошке области и проучавања савременог српског језика. Овај читалачки запис
се односи углавном на поезију, потеклу из завичајног тајанства, са призвуком
родољубивог згласја и лирског варничења у некој врсти посветница љубави и уопште
судњим путевима ка бдењима над изворима мироточним…
Шта бисмо узели као доминантно обележје песничког проговора Голуба
Јашовића, није лако одредити, али у контексту већ исказаног или само наслућиваног,
то је сраслост са светом Метохије и сликама сачуваним испод очних капака – са
сликама светлосним из духовних честара; истовремено осенчених митским млазом
и слободарним одсјајем из косовско-метохијске заветне читанке, која се пред њим
отвара не само са значењем историје вековите, већ и са садржајима болним и
самоспознајним, колико јуче толико и данас, у неизвесним датостима. Знак
једнакости између завичајних гора испод Чакора и метохијске доживљености итекако
је на језику и у виделу овог песмотвора нешто судбинско и сродничко. То су симболи
непролазни у својој епској утемељености, колико и лирским одјецима тужбалица и кажа зачетих у осамним чобанским тренуцима: на пропланцима шума чаровитих или
у чардацима небоземним.
Запитаности се множе а одговора је мало. Тако у песми „Зашто“ казује нам да:
„Само у мом/ Завичају/ Из Црне воде/ Отиче/ Бела Бистрица/ Зашто/ Само око Црне
пећине/ Паклени Проклетијама/ Безизворје бело/ Зашто/ Само у мојој/ Метохији/
Исток од запада/ Тече/ Зашто“.
И још много зашто у недоглед, у неисказ, у окамењен зауст који се претвара у
јеку са смрче, у ромор са стене – из бездна, гле: „Пријатељи моји/ Очима туђим/ Као
својим/ Без зеница/ С муком/ Упиру поглед/ Иштући зраке/ По обронцима/
Свемрака…“
Стихови се зачињу и светлуцају „на окућју/раскућеном“, у кругу етичком,
унутар опорих метафора и шкртореких зазива – углавном молитвених. Утолико,
притајену патетику надилазиестетичка сублимација из неочекиване перспективе, без
обзира на привидно понављање непоновљивог, на смисаоно претакање испод муклог
самогласа, који подсећа на садржаје страве супротстављене натпеву, на хоризонту
расвитном у самосвести. Суштински, шта је било и шта је изгубило животодајну
ведрину, Голуб Јашовић назире трагичну располућеност сопственог бивства, оног
усмереног ка јасновидном исходишту и оног обезнађеног изнад опустошеног
простора у очима детињим. Тај ход између жеља и наслућене празнине иза
затамњеног застора није уравнотежен и надасве је подређен дехуманизованој
стварности. На то указује аутобиографски запис: „Бришући/ Врховодно/ Сузовању/
Славолуке појах/ Миру нуђах/ Све што/ Не иска ми/ Ужежељен жезлом/ Праисконим/
Крварио собом/ Хотимице/ Скончав/ На ништишту“. Речи се ломе и поново
успостављју компактност у стиху, захваљујући алитерацијама и асонанцама, какве
налазимо у средњовековном песмотворењу, уз повремене вокале са својствима
спонтане мелодије без исфорсираног римовања уз додатак инверзије и претварања
именица у атрибуте, а све заједно у глаголска уобличења…
Таквих примера имамо у стиховима песме „Аутобиографија“ и налазимо још
у песмама: „Богородици хвостанској“, „Гробље ми покопано“, „Док смо гризли
камен“, „Завичају“, „Опростићу вам“, „Сета“, „Осами у мимоходу“, „Ужежељена
мисао“, „Воскомастицима“, „На Хвосну кост“, „Умилни стих“, „Црна пештер на
црној води“…Све ове, поменуте песме, аи оне, непоменуте – носе снажан песников
сензибилитет и емотивне посланице, првенствено љубави – и извору свеколике
обновитељске енергије. О томе сам својевремено казивао поводом књиге „Нешто као
осмех“, коју су пламсајем са самотворне свеће обасјали заједно Славица Јовановић
и Голуб Јашовић. Једно у другом и опет посебно се опоетизују непатетичним и
пригушеним зазивима нечег исконски највишег и племенитог у недовршивој
граматици осећања. Овај удвојени песнички глас, без обзира на самосвојна
изворишта, омогућио је поезији откровења не само најузвишенијег осећања,
сажимајући чежње и слутњесвељубавног узнесења на ширем самоспознајном
видиковцу, у сагледавању магнетизма истовремено својственог најдубљим слојевима
архетипског и универзалног – заправо, на преиспитивању националне, колективне –
коначно индивидуалне слободе, када је реч о интими, снатрењима и перспективама
живота удвоје.
Песничка књига „Нешто као осмех“, сублимише поетичке домашаје досадаш-
њих животних и књижевних преокупација Славице Јовановић и Голуба Јашовића.
Тај стваралачки чин је уз обједињавајућу енергију и непатворену кристализацију
метафора саморађајућих између ефемерног и исконског проговора стекао захвално
оплођење у контексту ововременог освојеног певања, које на благодатан начин
омогућује језику да се ослободи надреалног загонетања и препуштања личној
исповедности. За Славицу су: љубав и поезија незаменљиви у осмишљавању
постојеће егзистенције. У том часу, за њу „можда време ипак брже прође док тии не
дођеш“ или је све подређено веровању да „сутра ће поново бити лето/зато што ми
треба да се састанемо….“, а за Голуба, то је препознавање оног дуго очекиваног
благодарја и емотивне пуноће, када му се чини: „Све је око нас свето/ И освештано/
Па уз врисак праскозорја/ Запретено/ У прве/ Стихове песме…“- у саму жижу
обновљиве и спасоносне светлости.
Ишчитавањем, досадашње поезије Голуба Јашовића, и не само поезије, већ
његових кажа и записа, читалац може да запази извесне варијације и преусмеравања
у нове и другачије стихове, у принављање стихова са смисаоним и мелодијски чујним
исказом – пре свега, без буквалних значења и неуједначене песничке структура.
Поред стихова, сазданих у развијеној форми, налазимо и кратке медитативне строфе
(од неколико стихова) ретко римованих, више наративних и реминисцентних. О томе
су писали многи књижевни критичари, рецензенти и коментатори његових књига.
Поменућемо, између осталих: Даницу Андрејевић, Славицу Јовановић, Ану Дудаш,
Милицу Бакрач, Златију Радовановић, Зорана Павловића, Александра Б. Лаковића,
Новицу Соврлића, Предрага Јашовића, Радмилу Обрадовић и низ других који су
указивали на истраживања ономастике – углавном, научне области, којом се Голуб
Јашовић бави. Сви они деле мишљење, да је овај професор и песник, увелико
обогатио српску књижевност – поготову ону стварану на Косову и Метохији.
Свакако, овај читалачки запис не претендује да обухвати свеколика обележја
тог песничког самогласа – више је тражио путоказ до једне особене књижевне речи
и дарова, какве само може аутентичан језик да нам понуди. Утолико, о Голубу
Јашовићу може се аналитичније писати и говорити уз више делатних приступа и
теоријски устврђених елемената.