Радмило Пекић
НАГРАДA„ВЛАДИМИРЋОРОВИЋ“БОГУМИЛУХРАБАКУ
Српски историограф академик Богумил Храбак рођен је 11. јануара 1927.
године у Бечкереку, данашњи Зрењанин.1 Отац Богумила Храбака звао се Бохумил и
био је Чех, по занимању војни музичар, а мајка Даница дјевојачки Шупут Српкиња
из Лике. Основну школу и гимназију похађао је у родном мјесту и Сенти. Још као
деветогодишњи дјечак, 1936. години објавио је у часопису „Југословенче“ причу под
називом „Игра с мачком“. Октобру 1944. године, у 17 години живота мобилисан је у
партизане, а демобилисан децембра 1945. године у Брчком. Након полагања матуре,
1946. године један семестар студирао је филозофију која није испунила његова
очекивања. Идући семестар преписао се на одсјек за историју, да би потом отишао на
дванестодневну екскурзију у Дубровник, гдје је у знаменитом архиву вјежбао ла
тинску палеографију. Током љетног распуста, умјесто на пругу Брчко-Бановићи, под
менторством професора Јорја Тадића и Васе Чубриловића упућен је на истраживање
у Дубровачки архив. За његова тадашња студентска истраживања, професор Ј. Тадић
истицао је да су нивоа докторских дисертација на неким страним Универзитетима.
До дипломирања је радио као књижничар у библиотеци Семинара за
националну историју. На историјској групи био је студент генерације. Дипломирао је
фебруара 1951. године средњом оцјеном 9,90, а потом је биран за асистента на одсјеку
за историју Филозофском факултету у Београду, код истакнутог Васе Чубриловића,
гдје је радио до 1957. године. На Филозофском факултету у Београду децембра 1954
пријавио је докторску дисертацију и за двије године је завршио. Међутим, из
политичких разлога докторат није бранио у Београду. Докторирао је 13. новембра
1957. године на Филозофском факултету у Сарајеву са тезом Дубровачки извоз
житарица и варива из Отоманског царства до почетка XVII столећа. Његова
докторска дисертација, на 940 густо куцаних страница, била је прва из области
историје одбрањена на Филозофском факултету у Сарајеву.
Због отвореног супростављања ангажовању оријенталисте Хазима Шабано
вића на Универзитет у Београду, коме је након Другог свјетског рата суђено због
учешћа у усташком покрету, Богумил Храбак је имао бројних проблема.4 Између
осталог, напустио је Универзитет у Београду 1957. године и од наведене године до
септембра 1965. године је радио у Војноисторијском и Институту друштвених наука.
Паралелно од октобра 1958. до новембра 1967. године обављао је дужност секретара
хуманистичких наука у Савезном савјету за научни рад Милентије Поповић. За свој
рад у Савјету и Институту, гдје је био на дужности управника одјељења (1962–1965)
одликован је орденом рада са златним вијенцем.5
Двије године (1958-1960) изводио је наставу и на Високој школи политичких
наука. Од 1966. године био је секретар фонда за научни рад Покрајине. Од краја 1968
до подношења оставке 1973. године, „морао је да се прихвати дужности консултанта
за питање универзитета и научног рада при покрајинској скупштини“. На Филозофском
факултету у Приштинуупућенје‘позадатку’, гдје је био шефодсјека за Историју осам
година. У периоду 1976/77. био је хонорарни директор Института за историју радничког
покрета. Године 1978. изабран је за редовног члана „Академије наука и уметности
Косова“, која је укинута 1992. године. Сљедеће, 1979. године напустио је стални радни
однос у Приштини и од новембра мјесеца прешао на Филозофски факултет у Новом
Саду, гдје је радио до пензионисања, фебруара 1993. године.
Инакон пензионисања интензивно се бавио научним радом. Од 1995 до 1999.
године хонорарно је изводио наставу на катедри за историју у Никшићу. Био је један од
утемељивача историјске групе на Филозофском факултету у Бања Луци, која се
формирала90-тих година удобаграђанског рата. И уовимтешкимвременимапоказао
је личну храброст ипатриотизам, одлазећи у Републику Српску, посавским коридором
за БањаЛуку, гдје никада није могао бити сигуран да ћестићиодноснодаћесевратити
жив. У ратним временима, уз несташицу хљеба, воде и струје, већ у годинама и
нарушеног здравља професоруништанијесметалодаредовнодолазииизводинаставу
и не помишљајући на хонораре. У Бања Луци је радио од 1994. до 2001. године.
Ни Приштину, друго политички узаврело подручје није заборавио. На
магистарским студијама од 1985. до 1998. године изводио је наставу, са мањим
прекидима. Након бомбардовања и прогона српског становништва од стране НАТО
пакта, са своје „Свете Земље“ 1999. године, катедра за Историју Приштинског
Универзитета привремено је премјештена у Блаце, а потом у Косовску Митровицу. И
у таквим околностима Б. Храбак већ у зрелим годинама и нарушеног здравља долазио је изводио наставу и обучавао кадрове на трећем степену. Испраћајући га на
неусловне и препуне путницима аутобусе имао је обичај да каже: „нисам свилен,
навикао сам и на теже ствари“.
Професор је истицао да постоје многе аналитичке истраживачке историо
графије и да је он прихватио школу париских ‘Анала‘. Несхватљиво му је било да
кандидати за магистарске радове и докторске дисертације обрађују биографије. Такве
радове није сматрао научним истраживањем,иотомејеизмеђу осталог говорио и
писао: „то није било могуће 50-тих, 60-тих и 70-тих година прошлога века. Моји
професори су оправдано сматрали да је задатак историчара да пре свега проучава
(бар за дисертације) историјске процесе, односе и струке“.
Од самог почетка научног истраживања па до последњег дана, Б. Храбак се
опредијелио за архивско истраживање, у свакој прилици оштро је критиковао истра
живања базирана на објављеним изворима и литератури, називајући их „компи
лацијама“ а њихове ауторе „кабинетским синтетичарима“. На супрот таквом научном
приступу, професор је проводио дане читајући и исписујући грађу у архивима
Дубровника, Задра, Сплита, Ријеке, Котора, Херцег Новог, Рима, Венеције, Анконе,
Париза, Будимпеште, Истанбула, Беча и др., настојећи да анализом докумената, дакле
фактографијом, обогати и увећа историјска научна сазнања. Готово сваки његов
прилог утемељен је на импозантном броју архивских података. Такав приступ раду
и толику научну продуктивност могао је да има само неко ко је, у корист науке, био
спреман да поднесе многе личне жртвеодричућисемногихживотнихсадржаја, што
је карактеристика малог броја врхунских научника.
Његова дјела утемељена на строгим принципима историјске методологије
првенствено су намијењена стручном читаоцу. Бавио се темама које су хронолошки
и тематски биле разноврсне и тиме се издвајао од других историчара истраживача.
Тематско истраживачка ширина Храбаковог дјела готово да је недостижна. Иако се
никада није бавио антиком, за њега ће остати везана изрека да је истраживао
временске оквире „од Ноја до Авноја“. Област његовог истраживања првенствено је
била Балканска трговина.
Значајан број радова посветио је економским али и другим везама између
Балканског, Апенинског и Пиринејског полуострва, али и Африке. У бројним радовима
истраживао је Млечане, Фирентинце, Каталонце, Манфредоњане, као и везе између
Дубровника и Португалије, затим Апулије, Марке, Ромање, Сенегалије, Реканатија,
Риминија, Пезара и др. Бројне и значајне радове објавио је и из историје Русије. Обимне
студије написао је о Јеврејима, али и Јерменима у балканским земљама и Београду. Бавио
се иулогоммасонаустварањуЈугославије. Иако је све посматрао кроз призму европских
догађања, запостављао није локалну односно регионалну историју, већ је истраживао
прошлост: Ваљева,Краљева,Чачка,Ужица,Пријепоља,Пљеваља,НовогПазара,Тутина,
Рашке, Звечана, Косовске Митровице, Пећи, Врања, Битоља, Прилепа, Ниша, Пирота,
Лесковца, Прокупља, Бара, Грбља, Херцег– Новог, Подгорице, Никшића, Сења, Раба,
Задра, Обровца, Фоче,Горажда,Мостара,Сарајева, Требиња,идр.Неманиједногувозно
извозног артикла који се уархивскимдокументимапомињеаданијепроучаваопрофесор
Б. Храбак. Засебне радовепосветиојетрговинижитом,соли,рибом,коралима,металима,
воском, тканинама, вуном, материјалима за бојење, кожом, сапуном и другим артиклима.
Истраживао је и све видове организације и начина пословања: кредите, мјенице,
осигурање, трговачка друштва, пловидбу и разне сметње попут гусарства и епидемио
лошких прилика које су ометале пословну сарадњу. Посебно је интере сантно да је
проучавао климатске прилике на Балкану током XV и XVI вијека.11 Као резултат тога
настао је завидан научни опус, који броји око 670 библиографских јединица.
Одстудија монографског карактера издвојили би: Смиљанићи од Задра соколи;
Бој на Карановцу; Извоз житарица из Османлијског царства у XIV, XV и XVI
столећу; Југословенски заробљеници у Италији и њихов добровољачки покрет 1915
1918; Арбанашки упади и побуне на КосовуиуМакедонији од краја 1912. до краја
1915. године; Силе Антанте и Сједињене Америчке Државе према Бугарској 1915
1918; Дезертерство, зелени кадар и превратна анархија у југословенским земљама
1915–1918; Никшић до почетка XIX. века; Призренска арбанашка лига 1878–1881;
Фоча до крај XVIII века; Подгорица до почетка XIX вијека; Џемијат; Босна и
Херцеговина у доба Првог српског устанка; Дубровачка осигурања робе и бродова
балканских и анадолских Јевреја 1539–1654; Јевреји у Београду до стицања
равноправности (1878).
Поред наведеног, објавио је и пет књига, под насловом: „Арбанашке студије“,
гдје је сублимирао своја ранија истраживања допунивши их новијим открићима. По
истом принципу од 2003 до 2010. на око 3.000 страна објавио је седам књига које
носе наслов: „Из старије прошлости Босне иХерцеговине“. Само оно што је урадио
за историју Босне и Херцеговине, највећи дио историчара не може да оствари током
цјелокупне научне каријере.
О каквом се научном опусу ради најбоље илуструје статистика. Израчунали
смо да је у 33 књиге Богумил Храбак исписао преко 12.000 страница, што би
просјечно износило 400 страница по књизи. Истовремено треба истаћи да је све своје
радове куцао на писаћој машини, тако да истраживаче не треба да чуди када наиђу
на неку штампарску грешку.
На жалост српске научне институције у Србији, Црној Гори и Републици
Српској које је он својим преданим радом задужио, нису се адекватно одужиле
професору Храбаку. Одређене пропусте направио је Филозофски факултет у
Косовској Митровици, што је лично погодило професора Храбака. Тек након његове
смрти, приређен је научни скуп на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Књиге и архивске исписе поклонио је и оставио Филозофском факултету у Новом
Саду. Легату Богумил Храбак иде и његова Ћоровићева награда. У рукопису је
оставио књигу Дубровчани у Панонији, која је требала да се штампа. Међутим,
јубилej 60 година његовог научног рада једино је обиљежила „Војвођанска академији
наука и уметности“ чији члан и није желио да буде. Међутим, у знак захвалности у
склопу наведене академије професор је оформио фонд из кога се финансира издавањe
необјављених докторских дисертација, које се односе на историју Србије и историју
Босне и Херцеговине.
Такође, ни приликом његовог последњег испраћаја у вјечну кућу, српски
историчари, као ни институције у којима је професор радио нису се достојно
опростили од овог научног великана. Премда су имали обавезу, из неких институција
гдје је радио нико није дошао. Такође, мали број професорових кандидата
магистраната и доктораната присуствовало је његовом последњем испраћају, а многи
су требали доћи, јер је било за очекиват да се већина њих са пијететом занавијек
опрост од свог учитеља. До последњихданаписаоје, а мјесец дана пред смрти рекао
мије даје пресавио папире и одложио писаћу машину. Дваданапредсмрт, по обичају
јавио сам се професору да сам стигао у Београд и питао када да се видимо. Одговорио
ми је да га питам уколико нешто имам и да се никада више нећемо видјети, да он
умире. На жалостњеговипредосјећаји били су тачни. Два дана касније, 11. децембра
2010. године заувијек је очи склопио, посљедњи српски полихистор Богумил Храбак.
На гробљу, у снијегом завејаном Новом Бечеју, поред својих родитеља 14.
децембра 2010. године сахрањен је научни великан, један од последњих српских
историчара припадника „старе гарде“ како је волио да каже за себе и своје колеге
„исписнике“. Неизбрисив траг оставио је у српској историографији. Остао је упамћен
да је пуно тражио од студената и кандидата. У раду досљедан, оштар, критичан и
непопустљив али аргументован, код колега изазивао је дивљење али и
нeразумијевање и љубомору. Својим грандиозним научним радом осигурао је себи
одлазак у легенду и незаборав.