Радивоје Микић
СТОПАМА ВЕЛИКИХ ПРЕТХОДНИКА
Поштоване колеге, драги пријатељи,
Када су 1896. године, како Јован Скерлић у „Историји нове српске
књижевности“ каже, „млади мостарски писци Јован Дучић, Алекса Шантић и Светозар
Ћоровић“ „кренули“ часопис „Зора“, они, сасвим сигурно, у духу свога времена и
вођени потребом да се у српску културу укључе сви крајеви у којима живе и стварају
Срби, нису могли знати да ће часопис излазити тек до 1901. године, али су, то је из
њиховог укупног деловања очигледно, могли бити сигурни да ће српска књижевност
из њиховог завичаја и у будућим временима добијати писце од великог угледа. А један
од њих је био и Радослав Братић и његове приповетке и романи су толико чврсто везани
за родну Херцеговину да је овај писац осетио потребу да, у јавном деловању, крене
стопама великих претходника и да, у једном другачијем времену, обнови књижевни
часопис који је у српски културни простор ушао крајем 19. века.
А да би то друго време и другачије околности били видљиви, Братић је
обновљени часопис назвао „Нова Зора“. И обновљени часопис ће објављивати
прилоге писаца из свих српских крајева, писаца свих генерација и поетичких
опредељења. И кад се Братићев живот претворио у онај, како би Јован Дучић рекао,
„грумен глине ужежене“, дошли су настављачи његовог посла, данашњи, у
јубиларној години, уредници часописа „Нова Зора“. Ту је и њихова жеља да „Нова
Зора“ буде у служби српске књижевности и културе и да у озбиљно проређеној
српској књижевној периодици осваја све значајнију улогу баш оним што је, то је
очигледно, био циљ и Дучића, Шантића и Ћоровића, а што се може означити као
потреба да „Нова Зора“не буде тек један часопис него трибина са које ће се чути реч
која је дубоко српска а уметнички истинита и високовредна. Честитајући вам јубилеј
– двадесет година од обнављања часописа – желим вам дуго трајање.