Радивоје Микић
ОД МНИМОГ ЛИТЕРАТЕ ДО МИНИСТРА КОЛУБАРСКЕ ТУГЕ
(Уз годишњицу смрти Радована Белог Марковића)
На почетку прошле године, на само Богојављење, српска култура је остала без једне велике фигуре, без приповедача и романсијера Радована Белог Марковића, писца који се, годинама и деценијама, оглашавао из, како је преудешен у књижевног јунака, „мнимог литерату Р. Б. Марковића“, писао, час „клетог“ а час „цвилежног“ Лајковца, Лајковца који је, сасвим сигурно, баш захваљујући Радовану Белом Марковићу, најмања варош која је стекла тако важно место у српској култури. Рођен 10. октобра 1947. године у оближњим Ћелијама, Радован Бели Марковић је после основне учио оне школе (техничка струка) које никако нису могле водити ка књи жевности. И зато се за Радована Белог Марковића може рећи да је од оних писаца у чијем формирању значајног удела није могла имати школа већ само лична читалачка прегнућа, лични напор да се дође до сазнања о томе шта је књижевност и како се до списатељске вештине стиже. И то је разлог што је овај писац био и несустали читалац, како књижевне периодике, тако и књига свих врста, особито речника и, старински речено, природословних дела. Због тога се може рећи је Радован Бели Марковић као књижевна појава још један самоук, још један писац који је сам дошао и до великих писаца 20. века (Т. Ман, Џ. Џојс) и до, мимо сваке споља видљиве поетичке логике, наших великих писаца епохе реализма, у распону од завичајног Милована Глишића до особито драгог Стевана Сремца, писца који се кретао кроз неколико инспиративних зона (Банат, Београд, Ниш), а коме је Радован Бели Марковић, у више наврата, исказао велико поштовање, преузимајући од њега поједине јунаке и мотиве. Али је Радована Белог Марковића ка књижевности водило још нешто, нешто о чему је и он сам посведочио у једној скорашњој приповести – вечери у Марковића оџаклији током којих је успламтели дечарац у свет књига уводио своје најближе, читајући им из оретких књига које су се могле затећи у једној сеоској кући драматичне појединости из судбине хајдук Станка и других књижевних јунака.
Принуђен да живи по једном обрасцу који је добро познат баш из књижевности, да се кроз живот пробија, другим речима, као сироче (Радован Бели Марковић је рано остао без оца уз чију успомену се касније привијао у својим приповеткама и романима, уводећи га, захваљујући његовом овоземаљском ковачком занату, у лик „Живорада налбанте“, човека у сваком трену загледаног у било какву рукотворину од „гвоздја“, човека који је, посредно, најзаслужнији за настанак таквих прича као што су „Машински елементи“, али и за бројне фрагменте у романима у којима је у први план постављена потреба да се нешто изумева и гради, да се немогуће учини могућим у облику „урутки“ толико чудесних да се чини да су заумљене негде изван овог и оваквог света), Радован Бели Марковић је за своје путоводитеље изабрао дедове по оцу и мајци, старешине домова Марковића и Лазића. Са њима је одлазио и у баште и у винограде, упорно и дуго „штудијерајући“ све послове око биљака и земље, што му је, сумње у то нема, омогућило да касније са толико посвећености описује ћелијанске кречаре и убске баштованџије. Ови старци „голубије душе“ су га, свакако, упутили и у свет доброте и у потребу да се том свету служи и отуда је дошло нешто по чему су сви знали Радована Белог Марковића – његова потреба да се пријатељима и уопште блиским људима нађе и у радостииутузи, подмећући раме под свачију тегобу и навијајући срце на радост онда кад би се радост у нечијем животу објавила. Та потреба га је учинила помало и неспремним за прихватање оног недостојног што су спремни да учине поједини људи. И баш зато је и Радован Бели Марковић са овог света отишао са бодљом у срцу, бодљом која је последњих година већ почела све озбиљније да крвари и да га, ионако усамљеног, још више усамљује.
Кад се, одраставши, запутио међу људе, Радован Бели Марковић је почео да ради различите послове, увек збуњујући, на тако нешто неприпремљен, свет око себе. Радио је и у оно време важним друштвено-политичким организацијама (СК и његов комитет, ССРН и његова општинска испостава), одступајући баш у свему од онога што се од људи на оваквим местима и тражи и очекује (уместо да организује пар тијске школе и курсеве, он је своје суграђане организовано водио на представе у београдском Народном позоришту), а радио је и тамо где раде они који баш и немају неког великог избора (бензинска пумпа, новинарски послови у листу „Напред“), да би се, коначно, а, опет, сасвим заслужено, скрасио на библиотечким пословима, међу одувек драгим књигама, поставши управник библиотеке изван серије. Захваљујући Радовану Белом Марковићу се у Лајковац одлазило као на неку свечаност (Светлана Велмар-Јанковић је, примера ради, баш у Лајковцу, уместо књижевне вечери, добила мали симпозијум о свом делу, најављен на платну изнад главне варошке улице). А онда кад више није морао да ради ништа осим онога што је сам желео и у чему је видео и неку врсту почасти, Радован Бели Марковић је прихватио, како је сам, користећи се монашким речником, у белешкама уз своје књиге, говорио неколико „по слу шања“: био је, у два мандата, члан Управног одбора Задужбине Иве Андрића, члан Управног одбора СКЗ, члан Управног одбора Народне библиотеке Србије. А могао се срести и на многим местима на којима се догађа баш оно што је важно, а или измиче јавној пажњи или постаје сведочанство о томе колико брзо заборављамо важне људе српске културе (у такве догађаје, ван сваке сумње, спада откривање спомен – плоче на згради у улици Светога Саве у којој је живео Стеван Раичковић, откривање на које многи од којих се то очекивало нису дошли, али је дошао Радован Бели Марковић, који је, и мимо тога, за Високог Стевана српске поезије увек имао лепу реч).
И кад се средином седамдесетих година прошлог века дошао тренутак да се и сам објави као писац, Радован Бели Марковић је за своја књижевна послушања изабрао приповетку и роман, књижевне врсте које су имале доминантно место у српској књижевности 19. и 20. века, место које су стекле захваљујући и томе што су сви велики прозни писци, од Јакова Игњатовића до Иве Андрића, били и веома важни приповедачи и романсијери без којих је српски роман тешко замислити. Ако се изузме тек по који пригодни текст, посвећен неком од уистину драгих савременика, и по која беседа за неку од оних прилика које се као обавеза радо примају (беседа на Вуковом сабору у Тршићу), може се рећи да је Радован Бели Марковић посвећенички остао веран уметности приповедања. У часу кад се он, као писац, појављује пред књижевним вратима у српској књижевности је поетичку превагу, барем за неко време, однела тзв. проза новог стила. Утицај те прозе је био толико снажан да су и неки писци од угледа, писци који су високо место већ освојили, почели да јој се приближавају (нпр. Радовану Белом Марковићу тако драги Антоније Исаковић, у чијој се и заветној књизи „Нестајање“ налази прича „Рачански клошари“, без остатка исприповедана у духу и тону прозе новог стила). Не желећи да буде поклоник књижевних мода, нити неко ко хоће да умножава оно што већ постоји, Радован Бели Марковић је кренуо својим путем, али не и без извесних неугодности. Наиме, у свим библиографским белешкама ћемо срести податак да је прва књига овог писца она коју је аутор означио као „роман краткога метра“ „Паликућа и Тереза милости пуна“, објављен 1976. године. Али, овај роман није и прва књига Радована Белог Марковића.
Прва књига Радована Белог Марковића, књига прича „Записи о Витковићу“, иако примљена и припремљена за објављивање у тада веома живој Књижевној омладини Србије, није никада и објављена и, по свему судећи, заувек је изгубљена у мрачним ходницима оног доба у коме се још веровало да једна књига може да нанесе озбиљну штету владајућој идеологији и на њој заснованом поретку. А књига није објављена зато што писац није пристао на једну релативно малу цензорску интервенцију, није дозволио да се, из једне приче, избаци реченица-две. Објавивши после романа и две књиге прича („Црни колач“, 1983, и „Швапска коса“, 1989), Радован Бели Марковић је 1994. године у књизи „Живчана јапија“ дошао до обрасца приповедања који му је омогућио да буде у свему препознатљив. За „Живчану јапију“ се може рећи да је, попут најбољих остварења авангардне књижевности, у жанровском погледу, хибридно дело, дело у коме су спојене компоненте барем двеју књижевних врста – приповетке и романа. Зато ће неко рећи да је ово „роман који се разроманио“, а такви су сви романи Радована Белог Марковића, посебно онај у коме се најдаље отишло у деструкцији романескне форме, роман „Девет белих облака“, а неко да је то у циклусе разломљена књига прича у којима и лирско градиво има веома важно место. У ту књигу је уведен митопоетски конципирани простор Горње и Доње Псаче (а кад је о простору реч, у средиште прозе Радована Белог Марковића је постављена, исто тако, маштенски заснована варош Бело Ваљево као средиште онога што је сам писац називао „Колубарска екумена“) и та два опозитна елемента (нешто што је горње и нешто што је доње) су искоришћени за симболизацију онога што је Лаза Костић означио као „супротне силе“ које се укрштају и боре за превласт у свету. А у тај протор су уведена збивања која не подлежу ниједном облику миметичке верификације, једнако као што се користе форме које ће добити важно место и у делу Радована Белог Марковића и у модерној српској прози уопште (речничко распоређивање наративних сегмената у циклусу „Псачански азбукопротрес“, пренето касније и у романе).
Читаоцу ће, нема сумње, пасти у очи и удео фантазматског градива, односно упошљавање готово песничке имагинације у наративном тексту (овај тип имагина ције се највећма добро види у циклусу „Урутке и сокоћала“, у коме су у казивање уведена потпуно маштенски заснована оруђа и инструменти – ћусек, кланцара, паксем, чвакара, смичка, лаиз, странџара, њитра, жмар, ћересло и сл). Поред тога, читалац никако неће моћи да мимоиђе и необичан језик којим се Радован Бели Марковић служи. Ембрион тог језика, тачније речено, његову прву појаву, срећемо у роману „Нишчи“ Видосава Стевановића, у коме се град Крагујевац и његови „скудо умни житељи“ претварају и у актере стварне историје уочи и на самом почетку Другог свестског рата, и у протагонисте неке давно започете и у модерно време пренете приче о људском паду, поразу и приближавању апокалипси. Да би испричао такву причу, Видосав Стевановић је језик ствог приповедача Константина Горче претворио у скуп свих језика којима се оглашавала српска култура од средњег века до данас. А такаво схватање језика књижевности срећемо и код Радована Белог Мар ковића. Спајајући лексику Доситејевог доба са елементима преузетим из наше усмене и средњевековне књижевности, Радован Бели Марковић је изградио један особен језик који је толико артистички удешен да се ефекти његове употребе могу упо ређивати само са оним што песници траже од језика. Али је и синтакса прозе Радована Белог Марковића заснована на сваковрсним одступањима од оних правила којима иоле на језик осетљив писац мора, пре или касније, да окрене леђа. Акту елизација читавих лексичких слојева, који су или потонули у заборав или су на том путу, омогућила је Радовану Белом Марковићу да практично покаже како прави приповедач и романсијер рачуна на укупну језички уобличену меморију своје културе.
Можда се одлике начина приповедања у „Живчаној јапији“ могу добро илустровати на једном примеру из циклуса „Псачанске птице“, на примеру приче „Жута ветрушка“. У овој причи најпре срећемо Радовану Белом Марковићу тако драги и често у романима коришћени мотив „помјатенија временах“ , пошто је час реч о средњем веку, о „челнику Влкдрагу“ и његовој „госпожди Владислави“ и људима из његовог окружења („Зироје бдитељ“, „Преља Жегда“, „Налбантин Црнут“, „Протовестијар Радача“), а час се збивања померају у наше време и као јунаци се јављају „престоничка актерка Косана Гордановић“ (за књижевне потребе измењено име глумице Гордане Косановић) и „ваљевски археолог“ Жељко Јеж, у стварности и пријатељ Радована Белог Марковића. Ова два света повезује простор, село Дићи (у причи оно је део Псаче) и оно што се у том селу тобоже дешавало и у средњем веку и данас. Наслов приче „Жута ветрушка“ наговештава да би главни јунак требало да буде истоимена птица. Она се, додуше, у причи и појављује али увек на необичан начин: „жута ветрушка се прво указала псетару Доброти и он је помислио где је у мрачно двориште пала посустала звезда, пошто није разликовао сутон од свитања“; „Зироје бдитељ, који се одметнуо с пијаним војницима, а после и од њих, просуо је пред жуту ветрушку шаку мрва и овсених зрна, али је прегршт жутог перја нестала као с лица трептај“; „Преља Жегда шаптала је онима који се ни за шта не распитују да је жуту ветрушку разабрала као вез по свили, међу цветјем и шарама, али да је и одатле ишчезла, једне ноћи, као кад ветар одува чашку тиквиног цвета“; „Жељко Јеж, ваљевски археолог, казивања о жутој ветрушки узима као нешто што се, некоћ, причало по раскршћима, подобно оном што се, и дан-дањи, прича о мнимом литерати Р. Б. Марковићу који је, после смрти, искорачио, санћим, из огледала и узео друго име, али и даље су га, кажу, салетале бубе оне његове и с оба света псачанске птице“; „Налбантин Црнут је, према Лодовику Делграну, покушао да жуту ветрушку поклопи капом, али му се у том лову ђонови посве истањише, па се пробудио у туђем неком свету, међу људима са чудним именима и дахом који је ударао по непознатим зачинима“; „Протовестијар Радача, који се на Руднику лечио од сухе болести, седео је на самом рубу постеље, стењући од протисли, кад му је жута ветрушка затрептала пред очима“; „Жута ветрушка, због жутила свога изгнана из јата, једино челнику Влкдрагу није хтела пред очи: увек довољно близу да се за њу зна, а довољно, опет, далеко да се не види, не чује и не осети- као опроштај од греха“.
Начин на који се жута ветрушка појављује није ствојствен бићу са овог света и зато и не чуди што се она, у визији појединих јунака, или своди на симбол нечег тајанственог и недокучивог, или на средство којим се може успоставити веза са неким другим светом, или, опет, на средство којим се објављује оно што се у средњем веку означавало као „духовни доживљај стварности“: инструмент за проницање у сфере греха и покајања. У душевном свету челника Влкдрага жута ветрушка је добила посебно место (а парадоксално, за њега, она и постоји и не постоји) и због тога што је он,убивши своју жену Владиславу, волео да се искрада „ноћу, преодевен у слепца, одлазећи до воде Драгобиља, која је кроз псачанске Диће текла лагано као исповест, да слуша Васељену и да се, од смрти госпожде Владиславе, све чешће, самокаштигује наг се промећући кроз коприву и трње“. Тако се у причи „Жута ветрушка“ појављује једна, у средњи век смештена, љубавна прича са трагичним исходом. Неку врсту њеног контраста образује прича из нашег времена, такође у основи љубавна, прича о сахрани глумице Косане Гордановић у Дићима, сахрани на којој „сребрни с њезином душом кондир носио је странац један, који је канда и сам поимао да наскоро се нигде не може жив показати“. У том странцу ће они који су били упућени у позоришни живот препознати Роберта Ћулија, редитеља, сарадника и животног сапутника наше рано преминуле глумице Гордане Косановић. А то, као и лик Жељка Јежа, свакако треба видети и као доказ да Радован Бели Марковић каткад, онолико колико му треба, захвата грађу из тзв. стварности, једнако као што добар део грађе преузима из других књижевних дела (нарочито у циклусу „Уклета авлија“). Да је уистину тако показује и лик „мнимог литерате Р. Б. Марковића“ који је портретисан у гротескно-хумористичком тону, приказан као човек чији се науми не остварују, али остају постојано сведочанство о особеним душевним узлетима. У гротескно-хуморни портрет се јако добро уклапа и податак да тај и такав писац „паљеткује по књигама и добу, с намером да дође до романа, чији је крај већ знао: Одлежу звона закопане цркве, порађа се острвички вулкан а около: библијски метеж и над читавим призором: трепетљика, жута она ветрушка… Једина од птица која никада неће нестати из неба, ни из јестаственице, јер даје крила свакој на силу истиснутој души…“
У овом фрагменту приче „Жута ветрушка“ видимо нешто што је карактеристично за прозу Радована Белог Марковића: прелазак из интонације у интонацију, из гротескно-хуморног портретисања тобожњег писца који са правим аутором, врло често, посебно у романима, дели биографију, у градњу визије призора који, с једне стране, има есхатолошку димензију, а, с друге стране, можемо да пратимо кретање у правцу заснивања симболичког поља коме основну семантичку димензију обезбеђује „библијски метеж“, некакво апокалиптичко нарушавање сваког реда и поретка. Не остављајући лик „мнимог литерате Р. Б. Марковића“ ни у другим приликама изван гротескно-хуморне равни („Сматрајући себе очекиваним на свим сахранама у свету, а неизоставним у Сербији, Р. Б. Марковић је сваки час потезао на неку узвишицу, хотећи да говори, све док му један од престоничких позориштника није тутнуо у шаке боцу пенушавог вина,коју је мними литерата хитро заклопио пешевима црног капута са сјајним и богатим острвљем свих могућих с овога и онога света убазделих флека“), Радован Бели Марковић заснива један веома важни елемент своје уметности приповедања, особену врсту црног хумора који непосредно проистиче из пражњења оног семантичког поља које је у романтизму далеке претходнике „мнимог литерате Р. Б. Марковића“ видело као непризнате законодавце света. Фигура писца ће у прози Радована Белог Марковића увек бити уведена у наративне сегменте којима ће основну интонацију обезбеђивати свест о вредносној испражњености света кроз који се тај литерата креће и који настоји да што боље опише. А то је, у ствари, Бели Марковићевој прози примерен израз носталгије за оним што је нестало, што је пропало и што се више неће успоставити. Одатле проистиче и један парадокс: Радован Бели Марковић је писац трагичког виђења света и живота који је ту трагику уводио у гротескно-хуморно поље, желећи , сасвим очигледно, да избегне патетику, сматрајући је, у свему, неадекватном лицу данашњег света.
А књига „Живчана јапија“ је у прозном опусу Радована Белог Марковића значајна и из још једног разлога. Наиме, у њој се први пут као део света о коме се приповеда, као књижевни јунак, појављује „мними литерата Р. Б. Марковић“ и о њему се најчешће говори у једном хуморно-ироничном тону: „Сазнао је то, некако, и Р. Б. Марковић, нека врста услужног књижевника, приповедачког галантеристе на мало и филозофа страха од гушења, који је пре неколико година убијен у Белом тамо Ваљеву, кад је почело да свиће и сваком се у Бога Ваљевцу указивало да је становник вароши која се сама у себе урушила“. Неки наши авангардни песници (Раде Драинац, међу пр вима ) волели су да у своје песме и поеме укључују и саме себе („Друже, Драинче! Затвори прозор на срцу и на мансарди“: „целе 1925. господин Раде Драинац носио је револвер“), желећи, сасвим очигледно, да укажу на дубљу везу између стварног и песничког света, на неку врсту песникове потребе да и самог себе уведе у сферу имагинације. Нешто слично ћемо, знатно касније, срести у поезији Бранислава Петровића („А Б. Петровић, /непливач, / у непостојеће заплива воде“ ) и Матије Бећковића („На страшној се ватри твој Бећковић пече“). Будући да је у своју прозу уносио много лирског градива, користио много маштенских/имагинативних узлета, названих на једном месту иронично „високе визије“, Радован Бели Марковић је, сасвим логично, посегао и за овим поступком, рачунајући баш на то да га читалац већ познаје из поезије. Али, тај поступак у његовој прози нема само декоративну функ – цију, нити је само део врло видљивог поигравања са приповедачком позицијом. Уводећи паралелно у своје приповедање „мнимог литерату Р. Б. Марковића“, а као просторни оквир у коме се он појављује топоним „Бело Ваљево“, Радован Бели Марковић, посредно, жели да укаже на разлику између стварног света у коме постоји град Ваљево и књижевног света у коме може да постоји и Бело Ваљево и онај ко баш у том маштенски конципираном Белом Ваљеву игра улогу писца, ко је, другим речима, „мнима“ а не стварна фигура.
Овакав поступак је и мотивација за онај смер прозе Радована Бели Марковића у коме се појављује расправа о природи књижевног израза, али је то и указивање на то да је понекад књижевни свет привлачнији од стварног света. Имајући на уму ту привлачност књижевног света, доктор Субота, један од веома важних јунака у романима Радована Белог Марковића, и не крије у роману „Оркестар на педале“ да би му далеко лепше било међу јунацима „Чаробног брега“ Томаса Мана него у Србији из времена уочи Првог светског рата и за време тог рата. А сложен однос између стварног света и његове књижевне транспозиције је и подлога на коју је у роману „Путникова циглана“ постављен низ елемената чије је поетичко порекло несумњиво. Један од тих елемената је и гротескно стилизована интерпретација из романтичарске књижевности преузетог топоса мртве драге. Наиме, приказујући у више епизода како се „мними литерата Р. Б. Марковић“ загледао у слику девојане у „шмизл-хаљетку“ на надгробном споменику на ћелијанском гробљу и укључујући у причу и више него сентименталну историју живота те девојане, Радован Бели Марковић је дао једну пародијску интерпретацију веома важног поетичког елемента и топос мртве драге изместио из оног подручја на коме га срећемо код великих романтичара, одузео му је, другим речима, трагички потенцијал. Исто тако, кад у овом роману наиђе на, у основи, поетички спор у коме учествују „мними литерата Р. Б. Марковић“ и „ћелијански разучитељ Сретен“, читалац ће, уместо облика који поетичке расправе имају у минулим, посебно у античким временима, срести једну крајње гротескно интонирану расправо о односу између књижевности и других облика приказивања минулих времена, историје особито, срешће једно крајње грубо надгорњавање између писца и тобожњег историчара.
Једном речи, ако „мними литерата Р. Б. Марковић“ пише роман о селу Ћелије и животима његових житеља, „емерит учитељ Сретен“ ће, имајући у виду чињеницу да „мними литерата“ остаје „истини вазда ненаклоњен“, одлучити да напише „села Ћелија исправну историју“, односно он ће пишчевим имагинативним узлетима супротстављати гомилу бесмислених и непотребних чињеница у којима је приказана и једна преметачина у рушевној кући „мнимог литерате“, преметачина чији је циљ да се дође до листина за роман о Путниковој циглани. А тиме се поетичка питања и њихове практичне импликације своде на обичну крађу, а удаљавају се од онога о чему говори Аристотел: „Јер историчар и песник не разликују се по томе штопрви пише у прози а други у истиховима – јер би се и дела Херодотова могла дати у стиховима, па би она исто тако била историја у стиховима, као и у прози – него се разликују по томе што један говори о ономе што се истински догодило, а други о ономе што се могло догодити“.
Ако је у „Живчаној јапији“ важну улогу имао и књижевни јунак под именом „мними литерата Р. Б. Марковић“ иза кога је, уместо довршених дела, остао само „несвршени роман“ и који је, имајући у виду своје разумевање људске судбине, себе сматрао „очекиваним на свим сахранама у свету, а неизоставним у Сербији“, онда ће овај јунак у низу романа Радована Белог Марковића добијати и другачије атрибутиве и постајати „мними литерата и граматик“, потом и „мртвих душа поклисар“, а у роману „Стојна ветрењача“ он ће постати и „министар колубарске туге“. Откуда долази ова потреба за ширењем атрибутивног поља које се везује за један те исти лик, за онога ко је првобитно био само „мними литерата“. Најкраће речено, не одустајући од тога да је сваки књижевни свет „мними“, да он потиче из пишчеве имагинације, Радован Бели Марковић је желео и нешто више – желео је да преко атрибутивног одређења оног јунака који се, одређен као alter ego пишчеве стварносне фигуре, и смешта између стварног и књижевног света и на тај начин мотивише и одређену тематику у својим делима, али и, што је важније, саме стилско-језичке карактеристике својих књижевних текстова. То да је „мними литерата“ постао и „граматик“ читалац осећа на сваком кораку, осећа по једној нескривеној бризи за селекцију лексике (а она је таква да се подједнако пружа и ка старој српској њижевности, ка језику наше усмене књижевности, језику књижевности 18. века, али и ка појединим функционалним стиловима), једнако као што то осећа и у устројству саме реченице (сваковрсна одступања од уобичајеног реда речи, нпр).
А да је „мними литерата“ постао и „мртвих душа поклисар“ не види се само у роману „Кавалери Старог премера“, у коме су главни јунаци узети из света мртвих, већ и из других романа Радована Бели Марковића, пошто и у њима приповедач границу између света живих и света мртвих релативизује до те мере да она и нема никакав значај, тако да је, примера ради, „Лукша Соркочевић, госпар нахвао“, захваћен из временске дубине, у свему изједначен са онима које приповедач описује као своје савременике. Градећи своју прозу тако да испод гротескно-хуморних слика просијава једно дубоко трагичко интонирано виђење света и људске судбине у њему, „мними литерата Р. Б.Марковић“ је и постао „министар колубарске туге“, постао је неко ко на нов начин и у другој интонативној равни користи ону тематику која је дала основно обележје књижевности српске модерне, књижевности коју је Радован Бели Марковић, уз књижевност српског реализма, претворио у стални подтекст своје прозе, подтекст на који упућује и фигура Симе Пандуровића, повремено и Владислава Петковића Диса и Јована Скерлића, и потреба да се, са једнаком страшћу, описује и „плава капија“ као оно што се из земног света премешта на небо и стојна ветрењача као оно што и на погрешеном месту и у погрешно време сведочи о тамном језгру људских опсесија, посувраћених визија једног из стварног света већ измештеног потомка угледне породице ваљевских бојара.
Пре но што смо се тог јутра опростили од њега и обули гумене чизме, отац и стриц су још једном сели на пањеве да запале по цигарету, а мама је покушавала да опере судове у вангли, гунђајући све време да се тако судови једноставно не могу опрати. Размисли, чула сам како му је рекао отац, размисли стварно. Послаћемо кола по тебе, можемо за један дан да пренесемо све твоје ствари. Нема смисла да више овако живиш. Стриц је ћутао неко време, а онда је само тихо казао оцу, не разумеш ти то. Ма разумем, покушао је отац. Не, не разумеш. Мислиш да разумеш, али нико то не може да разуме.
Сви смо се дуго грлили испред куће. Ја сам чак загрлила и козе. Затим смо ушли у шуму и још неко време видели смо стрица како стоји испред куће и маше нам. Пут је изгледао знатно краћи у повратку, можда и због тога што смо ишли низбрдо, или зато што смо били опијени свим тим ваздухом и сунцем.
Отац и мајка су седели једно преко пута другог у шинобусу и ћутали. Мајка је само у једном тренутку питала, и шта каже, неће да се врати. Неће, казао је отац. Не знам шта ће бити с њим ако овако настави. Стакло на шинобусу било је мусаво, и мајка ме је лупнула по руци кад сам покушала нешто да пишем прстом по прозору. Наставила сам да седим мирно и ћутке, и било ми је жао што нисам могла да останем још тамо, са стрицем и козама.
После оне велике зелене ливаде, наша улица, кад смо се вратили кући, изгледала ми је сива и тако стиснута зидовима зграда и прозорима, а бандере су стајале као да су љуте на све нас. Мајка је инсистирала да скинемо све са себе и да се добро окупамо, као да смо били на неком прљавом месту.
Поново је прошла година у којој нико није помињао стрица. Следеће године сам већ ишла у шести разред и јако ми се свиђао један дечак из школе. Вероватно да сам све своје будно време проводила размишљајући о томе. Да ли ме је погледао у дво ришту, на великом одмору, и да ли је требало да га погледам. Мада је било и неких го вор кања о томе да он заправо гледа неку другу девојчицу, и те су ме приче доводиле до очајања. Све у свему, време је пролазило и нисам мислила ни о чему другом осим о томе.
А онда се једног дана десило да је отац дошао с посла раније. Мајка се изненадила, тек је почела да припрема ручак. Сећам се да је очево лице било сиво, баш као и зид наше зграде. Дођи овамо, рекао је отац, и одвео мајку у другу собу. Села сам и чекала. Деца наравно увек знају кад се нешто догоди. Прошло је неколико тренутака тишине, а онда сам чула како је мајка јаукнула и заплакала. Утрчала сам у собу код њих. Стајали су на средини собе, обоје, и отац је држао мајку за рамена. Обоје су плакали. Стисла сам се уз њих и заплакала и ја, иако нисам знала зашто плачемо.
Тек два дана касније, кад смо исто тако стиснути стајали на гробљу и посматрали људе који су прилазили и руковали се са оцем и са мајком, чула сам како неколико њих изговара ту реченицу. Обесио се. Изјела га је кривица на крају.
Желела сам да знам толико тога. На ком дрвету се стриц обесио. Да ли је било јутро, да ли се дрвеће пресијавало. Шта се догодило са козама. Ко га је пронашао. И шта је последње видео, да ли кућу, да ли дим изнад крова, да ли је гледао у мрак који је излазио из шуме, да ли је била ноћ па је гледао у звезде.
Живот је препун питања. И када једном на свако њих добијете одговоре, онда је обично прекасно да било шта у вези с тим урадите. То вам је тако.