Просте, 1967. године у Загребу је објављена Декларација о називу и положају
хрватског језика.
Убрзо је у Београду изашао и Предлог за размишљање.
А онда је боља будућност искоришћена за расправе о српскохрватском језику
који се има у будућности раздвојити на српски и хрватски.
У циљу доказивања исправности овог разлаза, коришћена је сила аргумената.
А, боме, користили су се и аргументи силе.
Потписнику ових редова остала је у добром сећању полемика око тога шта је
правилно:
Тачка или точка?
Да би доказали да је правилно точка, присталице овог решења тврдиле су да
ако би точка била тачка, онда би квочка била квачка.
Наравно, ни присталице тачке као језичког решења имали су своје адуте.
Од којих је најачи био да ако је тачка, точка, онда је мачка – мочка!
И тако је ова академска дискусија решена још једним ратом између Хрвата и
Срба, па не само да су раздвојени језици, него је и у свим областима свако отишао на
своју страну, али на начин да их више ни Бог не може саставити.
Ускоро, у Србији ступа на снагу Закон о родној равноправности.
За разлику од Јевреја, којима је Закон у руке дао сам Господ Бог, нама Србима
законе пишу нижи референти у бриселској администрацији.
И док се десет Божјих заповести могу имплементирати, али се често и
избегавају, дотле закона које нама пошаље Брисел на усвајање, ми има да се држимо
као пијан плота.
Тим законом укида се једнакост полова, а уводи се истоветност родова.
Јер, ускоро ће и у Србији нестати женски и мушки, а како је кренуло ускоро
неће бити ни Северног, а ни и Јужног пола.
У складу са најновијим временима и обичајима, у сваком тренутку и ми
Србљи, моћи ћемо да се определимо којег ћемо бити пола.
Тако, кад неки човек попизди, он може одмах да се декларише као жена.
А ако је некој жени до курчења, она ће ладно за себе моћи да тврди да је
мушко.
Уколико је неко небинаран, може да се кандидује за учешће на Евросонгу.
У складу са увођењем родне равноправности, дошло је и до измишљања родно
сензитивног језика.
То значи да ће свакоме бити јебан отац очињи уколико женскиње буде називао
на разне досадашње начине.
Убудуће, назвати неку жену заваривачем, уместо заваривачиолошкињом може
бити строго кажњиво, па се зликовац, који се у свакодневној причи служи говором
мржње овога типа, може скембати и у основну ћелију нашег друштва, како се зову
слободне собе у затворима.
И поред отпора нормалних, остварених и жена које уживају у свом полу,
увођењу ове приче у живот, као што је на пример др Катарина Беговић, која каже да
„је доктор наука је титула која корелира са звањем које има, а не с тим којег сам пола“,
то инжењерима наших душа не смета да наставе са преламањем овдашњих мозгова
у којима за што краће време мора да буде појмљено све оно што нам се жели усадити
у белу и сиву масу.
Значи, да бисмо избегли лежање у пржуну, нећемо смети да говоримо
другачије, него буксолошкиња, ћорколошкиња, прдеканолошкиња и остала
бајбоколошкиња.
Од сада ко за женског писца не каже да је пишуља, има се сматрати
деликвентом.
А ко режисеруљу назове режисером, има да буде проклет.
По новом закону, уопште се не узима у обзир то што за неке послове и радне
задатке уопште нису предвиђене жене.
Тако на пример, и поред тога што тако нешто у православном свету не постоји,
у Закону о родно осетљивом језику предвиђено је да, ако се чудо деси, и женшчина
буде постављена на чело Српске православне цркве, њена титула има да буде –
патријархиња.
Док у Синоду има да седе и митрополитуље, владичкиње и епископуље, а међу
поповљем наћи ће се места и за попе, попице, попаре, попаче, попуње, попуше,
попаљке, попајдаре, попуждраче, па никог неће зачудити ако се у народу укорени и
назив попидуље.
И ко зна где би нас одвело да сада обухватимо све облике женског, који су до
колико јуче биле именице мушког рода.
На сајту српске владе већ стоји обиман „Приручник за употребу родно
осетљивог језика“, па оног коме су претходни редови изазвали поплаву жеља и
провалу потреба за учењем једног нама потпуно страног језика, нека отворе www.srbija.
gov.rs, тамо има све – од а до ш.
Ипак, постоји ту и један проблем.
Ђе, један: стотине!
Кад је већ реч о родној равноправности, узети су у обзир женски и мушки род.
О средњем роду, роду који је наша будућност, ни овога пута нико није водио
рачуна.
Откад је овај џендеризам, ако ти је до тога, као мушкарац увек можеш да се
определиш да будеш женско и да те боли ђока за све.
Али, као дете то још није могућно.
Додуше, у немачком Бундестагу недавно је отворена прича да се једна таква
могућност отвори и за децу.
И да се већ приликом уписа у први основне определе да ли су женско, мушко,
или још неко време остају при средњем решењу.
Дотле, ако ћемо да будемо равноправни, ми у родносензитивном језику
морамо да предвидимо како ће се ословљавати припадници средњег рода.
Дакле, по новом закону, у реду је да се као маскулинум појављује, рецимо,
акробата, као фемининум акробатица.
Али, шта ћемо се неутрумом?
Неутрум има да буде акробаче, иначе док се тако нешто не озакони, циркуси
има да буду забрањени.
Па, и овај који се прави од нашег матерњег језика.
У којем се, док овај свет није био циркус, већ, како је говорио Шекспир –
позориште, знало ко је мушко, а ко женско по томе ко је јачи, а ко лепши пол, а не по
томе да ли си фудбалер или фудбалорошкиња.
У сваком случају, нашем неутруму ваља пожелети успешан улазак у свет
маскулинума и фемининума, ако ће тај свет постојати кад дође његово време.
И уколико се неки деда, који је под старе дане одлучио да буде баба не узвати
за нешто што на први поглед личи на репу, па повуци-потегни, и ишчупа какву
атомску бомбу…
И направи нови велики прасак!