Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Радивоје Бојичић

КАКО СУ СЕ СРБИ СПАСИЛИ РАЈА

Био је српски дан, дан одређен за улазак српских душа у Рајски врт.

Стоји пред Рајским вратима Свети Сава, одмах поред Светога Петра.

Дочекују српске душе.

Пре него што ће им се дати рајско насеље, оно што је остало од Срба мораше да полаже испит.

Док Свети Петар ћути и само гледа, дотле Свети Сава, задужен за наша посла у Рају, сваком пристиглом брату Србину и сестри Српкињи, поставља исто питање:
– Каква је оно грађевина у Србији о којој сви причају? Читава је од бетона, челика и мермера. У њу по васцијели дан улазе и излазе људи у одеждама скројеним по нацртима највећих модних стручњака земаљскога шара. Сваки од њих носи дебели златни ланац о врату, скупоцени сат на руци, а већина и наногицу око ноге.
С њима у друштву се веома често виђају многобројни појединци из самога врха српске власти, а неки од њих, кад уђу у овај објекат од мермера, не умеју да изађу?
Кад чују питање, брат Србин, односно, сестра Српкиња, веома се чудећи, како то да за ову вавилонску кулу Небо не зна, без размишљања, као из устаничког топа, узвикују:

– То је она Кула у Београду на води леденој, Свети Саво.

Свети Сава се прекрсти, купујући време за какав-такав одговор, кад га у размишљању прекине бас-баритон Светога Петра:

– У пакао с њим!

Тако и онај Србин заврши у паклу, у, како рече колега Данте Алигијери, гротлу горем и од оног у обреновачкој централи, кад Никола Тесла ради у пуном капацитету, а где и други услови живота подсећају на оне у остатку остатака Србије.

Кад је Свети Петар и хиљадитог Србина послао у пакао, јер сваки од њих даваше сличан или идентичан одговор, Свети Сава поче да губи не само веру и наду, него му и љубави за Србе све више понестајаше.

Тад се појави један који се на први поглед, како и доликује у временима родне равноправности, ни по чему није разликовао од осталих Срба и Српкиња.

Постави њему Свети Сава исто питање:

– Каква је то грађевина у Србији о којој сви причају? Читава је од стакла, мрамора и жељеза, а у њу улазе и излазе људи у одеждама по последњој моди. Сваки од њих носи дебели златни ланац о врату. С њима у друштву, веома често се виђају многобројни појединци из самога врха српске власти, а неки од њих, кад уђу у овај објекат од мермера, не умеју да изађу?

– То је Храм Светог Саве. Храм који је добио име по твом светом имену, Школска Славо!

Свети Петар ћути, док га Свети Сава обрадован оним што је чуо молећиво гледа.

После краћег размишљања, Свети Петар донесе пресуду из чијег се диспозитива могло прочитати да се онај праведник одмах пусти у Рај.

Кад је већ био једном ногом у Рају, зачу она душа од човека и Србина поново глас Светога Саве:

– Ти мора да си био добар верник, православац и Србин.

– Ма, јок, Свети Саво. Ово исто питање добио сам и у квизу. Не знам који ми је био ђаво, него одговорих:

– То је она кула у Београду на води ладној и засраној.

Последње што сам чуо било је:

– На жалост, ваш одговор није тачан. Изгубили сте милион и по динара, недељу дана боравка у хотелу у Паралији за две особе, сто кила шећера у праху и бесплатну карту за врло брзи воз Београд – Нови Сад и назад до Пазове.

Кад то чух, осетих оштар бол у пределу јуначких груди, а због оволиког губитка моје широко срце препуче…

Очајни Свети Сава само одмахну руком, погледа у правцу оних хиљаду Срба који се већ сналазише у новонасталим околностима, па рече:

– Хајте и ви остали у Рај. Вас ни Пакао не може да научи памети.

Они Срби одлучно одбише, говорећи:

– Фала, не треба, Свети Саво. Научили смо ми на Пакао!