Радивој Радић
АПОСТОЛИ МИЛОСРЂА
Живимо у време џиновског и вртоглавог раста технологије, али и у време када
су потрошене многе идеологије, време економске кризе која је на посебан пиједестал
издигла новац и његовог „потомка“ – профит. Некада се чини да су поједине људске
вредности као што су, на пример, доброта, љубазност, човекољубље, дарежљивост,
сами лост, благонаклоност и током последњих година често коришћена у свакодневном говору реч емпатија, односно спремност да се, без користољубља као мотива, помогне другом, да су, дакле, наведене речи потпуно заборављене или готово
сасвим здробљене недаћама и бригама свакодневице живота који се све више убрзава.
Међутим, велике несреће, којих има свуда по свету, као и реакције људи на њих,
подсете нас да су се те ванвременске људске вредности ипак само притајиле и да
нису нестале. Једна од њих је и милосрђе.
Рекли су о милосрђу
Из таме векова Вилијам Шекспир (1564–1616) нас подсећа да је „милост прави
знак племенитости“, али је енглески геније умео да каже и то како „ништа не охрабри грех
као милост“. Његов млађи сународник и драмски писац Џон Форд (1586–1639) овако
размишља: „Лако је учинити милосрђе. Теже је учинити милосрђе корисним“, али и
упозорава да „милосрђе никада не успева да једно стање разреши коначно“. Овај писац,
опет, наглашава да је „организовано милосрђе не само хладно, већ оно чини више зла
него добра. Оно понижава оне којима служи и убија људско поштовање“.
Николо Макијавели (1469–1527), италијански политичар, књижевник, историчар и војни писац тврди да „никада није био и никада неће бити закон који забрањује
и осуђује међу људима: милосрђе, слободу и љубав“. Аутор гласовитог дела „Владалац“ је овом мишљу милосрђе довео у узвишено тројство са слободом и љубављу.
На другој страни, Томас Фулер (1608–1661), енглески свештеник и писац, примећује
да „милосрђе почиње код куће, али не би смело тамо и да заврши“, док француски
књижевник Виктор Иго (1802–1885) једноставно позива „Дајте, богати! Милостиња
је сестра молитве“. Фјодор Достојевски (1821–1881) готово је завапио „Човече, човче, без имало самилости не може се живети!“
Енглески критичар и есејиста Вилијам Хезлит (1778–1830) језгровито и умирујуће закључује да „милосрђе окреће леђа немилосрднима“, док његов савременик
и готово вршњак Чарлс Калеб Колтон (1780–1832), енглески свештеник и писац, иде корак даље и помало занесењачки наглашава: „Када би општа милосрдност превагнула свет би био рај, а пакао бајка!“
Енглеска књижевница Џорџ Елиот (1819–1880), којој је право име Мери Ен
Еванс, поучава да се „врата милосрђа отварају онима који куцају“. Занимљиву мисао
износи италијански књижевник Едмондо де Амичис (1846–1908) који каже: „Просјаци воле милостињу деце, јер она не понижавају; њима се чини да је детињству
потребна помоћ од свих. Милостиња одраслог човека је чин милосрђа, али она детета
је уједно и милостиња и миловање“. И, напослетку, немачки песник Јохан Фридрих
Шилер (1759–1805) примедбом да „није све добро што је добро“ као да унеколико
релативизује прегршт претходно изнетих мудрих мисли.
У дугој историји света било је људи који су милост уздигли до највише тачке.
Међу њима су и двојица светих, Филарет Милостиви којим се дичи источно хришћанство и Франциско из Асизија на кога је с разлогом гордо западно хришћанство.
Филарет Милостиви
Сматра се да је Филарет рођен у селу Амнији, у малоазијској области Пафлагонији, 702. године. Отац му се звао Георгије, а име мајке није сачувано у историјским
изворима. Филарет, чије име у буквалном преводу са грчког значи „љубитељ врлина“,
био је веома богат земљопоседник, али се истицао тиме што је обилато и потпуно
несебично помагао сиромашним људима. У његовом житију се може прочитати да је
имао „шест стотина бикова, стотину пари волова, осам стотина кобила на пашњацима, осамдесет коња и мула за јахање, као и дванаест хиљада оваца; имао је четрдесет осам великих имања, веома лепих и вредних ….“
Знатну штету претрпео је и од арабљанских упада, али је још већи део поклонио убогим сународницима. Никога ко му се обратио за помоћ није одбио и по томе
се прочуо по читавој Малој Азији. Упоређиван је са Аврамом и Јаковом, личностима
из Старог завета: Аврам је био праотац јеврејског народа и „пријатељ Божји“, док је
Јаков један од старозаветних патријараха, али и један од родоначелника јеврејског
народа зато што је отац дванаесторице синова који су били праоци родова од којих
се тај народ састојао.
Како било, Филарет је разделио своју целокупну имовину „тако да су му преостали само пар волова, један коњ и магарац, једна крава с телетом“. Надахнут једном
врстом махнитог човекољубља, човекољубља које у потпуности пренебрегава старање о себи и својим ближњима, а на запрепашћење осталих чланова породице, пре
свега супруге, Филарет је и то поделио убогима. Ипак, када је остао без ичега, срећа
му се осмехнула, односно, како бележи његов хагиограф, Бог му је све надокнадио.
У Византијском царству се у неколико наврата приступило необичном начину
избора невесте за принчеве, односно будуће цареве. У тим приликама су мајке, каткад
старије сестре или цареви-очеви, бирали младу наследницима владара универзалног
царства (Теодосију II, Константину VI, Ставракију, Теофилу, Михаилу III, Лаву VI).
Био је обичај да се у сва подручја царевине пошаљу гласници и у Цариград доведу најлепше девојке. Реч је о својеврсном такмичењу које се може упоредити са данашњим избором за „мис“.
Године 788, царица-удовица Ирина је за свог сина, византијског цара Константина VI (780–797), изабрала праву лепотицу Марију, унуку милосрдног Филарета који је тада већ био у дубокој старости. Као у некој бајковитој приповести, то је
значило и да се његова породица преселила у Цариград и поново стекла велико богатство. Филаретове унуке Мирантија и Евантија удале су се за византијског великодостојника Константинакија, односно Гримоалда III (787–806), владара
лангобардске кнежевине Беневенто у Италији. Доброћудни и милосрдни старац није
престајао да помаже сиромашнима и тако је радио све до своје смрти. Још за живота
Филарет је добио придев Милостиви (грчки eleimon). Упокојио се 792, што значи да
је доживео доб од деведесет година.
Филарет је проглашен за свеца, а житије му је написао унук Никита 821/822.
године. Сматра се да је његов животопис византијска верзија библијске приче о Јову.
Праведни и многострадални Јов био је веома богат и славан, и имао је и бројно
потомство. У седамдесет деветој години Јова је Бог ставио пред тешка искушења и
болест. Међутим, он је ћутке и трпељиво подносио све недаће које су га снашле и
ниједном речју није хулио на Бога. Свевишњи га је онда наградио још већим богатством и веома дугим животом.
За разлику од александријског патријарха и светитеља Јована, с почетка 7.
века, уз чије је име такође ишао придев Милостиви, Филарет није био јавна личност
већ обичан човек. С друге стране, за разлику од Симеона из Емесе, који је био јуро –
диви чудак и „света луда“, Филарет Милостиви је био врло блага и умерена особа.
Ипак, Филаретова околина, укључујући и његову супругу, сматрала га је лудим јер је
у једном тренутку читаву имовину разделио и сâм постао сиромашан. Занимљиво је
да у његовом житију нема ниједне алузије на сукоб око култа икона који се одигравао
у Византијском царству током већег дела 8. столећа, односно током читавог дугог
свечевог живота. Историчари наглашавају да је Житије Филарета Милостивог
веома драгоцен извор за проучавање аграрне историје Византије у 8. столећу.
Франциско из Умбрије
Град Асизи, смештен у области Умбрији на Апенинском полуострву, родно је
место каснијег свеца Франциска. На свет је дошао 1181. или 1182. године, а право име
му је било Франческо (Ђовани) Бернардоне. Био је син веома имућног италијанског
трговца тканинама и као двадесетогодишњи младић потпуно заокупљен идеалом
апостолског живота и скромности. Био је лаик са недовољним формалним образовањем и тешко да би „положио“ испит из високог богословља. Франциско из Асизија
је могао да чита једноставне текстове на латинском језику, али не и више од тога.
Ме ђутим, недостатак формалног образовања умањивала је његова безрезервна оданост замисли коју је следио. Размишљао је о борби против јереси, којих је у оно време
на простору латинског света западне Европе било много, и просвећивању људи.
Неколико година је тражио одговарајући начин да проживи своју обавезу према сиромаштву и проповедању. Читаво богатство свог оца поделио је сиротињи и,
помало театрално, свој разлаз са породицом означио тако што се скинуо потпуно наг
на главном тргу у Асизију! Одбацио је одело које му је давао отац и прихватио једноставну хаљину коју му је дао месни епископ.
Франциско је извесно време провео тако што је помагао губавцима и оправљао
запуштене цркве у близини Асизија. До 1208. године сакупио је групу следбеника
световњака и они су сами себе звали „Мала браћа (лат. Fratres minors, одакле и потиче
реч фратар)“. Лутали су средишњом Италијом радећи као најамни радници или про –
сећи за живот, а нису се либили да се прихвате ни тешких физичких послова. Спавали
су по шталама или на отвореном и проповедали прилично једноставну поруку мира
и покајања. Францискова замисао била је да дословно живи живот Исуса Христа.
Говорио је: „Фратри не смеју да поседују ништа, ни кућу, ни земљу, нити било шта.
И нека лутају с вером тражећи милостињу као странци и ходочасници на земљи, који
служе Господа у понизности и сиромаштву; и нека се не стиде да то чине, јер је
Господ самог себе створио сиромашним на овом свету ради нас“.
Франциско је према свима био подједнако учтив, чак и према лоповима и
пљачкашима, па је његов биограф Тома Челано записао: „Више него светац међу
свецима био је међу грешницима један од њих!“ Народ Асизија у почетку је Франциска сматрао лудаком, а онда су постепено почели све више не само да га поштују,
него и да га следе. Франциско је као световњак желео да покаже да су они, попут
црквених људи, достојни и кадри да воде истински апостолски живот. Он и његових
једанаест следбеника ушли су у Рим 1209. године и тражили да виде папу. Римски
првосвештеник Иноћентије III (1198–1216) сматра се највећим од досадашњих двесто
шездесет седам папа (односно тристо петорице ако се рачунају и антипапе). Такође
се сматра да је време његовог понтификата у историји римске цркве представљало
врхунац моћи папства, моћи какву света столица никад пре и никад после није доживела у историју дугој две хиљаде година. Он је био римски племић који је тео –
логију изучавао у Паризу, а канонско право у Болоњи: био је кардинал-ђакон од своје
деветнаесте године, а за папу је изабран веома млад – у 37. години живота. Франциско
није желео да мимо цркве ради било шта, па је од папе очекивао да одобри Правила
по којима је требало да живе он и његови следбеници.
Био је то занимљив сусрет лаика у дроњцима са представницима гиздаве и охоле
Римске курије. Тог човека „у бедној хаљини, непочешљаног, са огромним црним обрвама“, папа је „испратио“ речима: „Не узнемиравај ме својим Правилом. Боље је да пођеш
и потражиш своје свиње, па им проповедај колико хоћеш!“Међутим, наивни или, можда,
више виспрени Франциско отрчао је у неки свињац, намазао се свињским фекалијама и
вратио се пред, сва је прилика потпуно запањеног, римског првосвештеника. Обратио му
се речима: „Господине, сада кад сам урадио оно што сте ми заповедили, будите тако добри
па ми услишите оно што Вас љубазно молим!“ Поражени Иноћентије III вероватно је
зажалио што је према Франциску тако лоше поступио, па му је пре негошто га је послао
да се опере обећао да ће га ипак поново примити!
Када је римски архипастир прочитао Францискова Правила уплашио се њихове строгости јер су у потпуности била саображена јеванђељима. Међутим, један од
кардинала је исправно саветовао Иноћентија III да ће одбацивањем овог сиромашка само потврдити да је јеванђеље неоствариво и тако хулити на Исуса Христа.
Поколебан, али не и уверен, папа је Франциска отпустио уз обећање да ће о свему још
размислити. А, онда се, наводно, умешао један необичан сан. Иноћентије III је уснио
како се Латеранска базилика опасно нагнула, готово да се сруши, док ју је један „мали
и ружни“ редовник подупирао својим леђима и оријашком снагом спречавао да се
стропошта. Човек из папиног сна могао је бити само Франциско, а порука је била
јасна: „То је човек који ће спасити Цркву!“ Опрезни римски архипастир Франциску
је дао само усмено уместо писменог одобрења, али је поставио и одређена ограничења. Његовим следбеницима је дозволио да проповедају, слушају свог вођу, али
уз услов да Франциско уважава и слуша папу. Одрпанцу из Асизија ово је било
сасвим прихватљиво и довољно. Он више није ни тражио.
Обучени у своје похабане одежде и са комадом канапа као појасом, мала браћа
су просила од врата до врата (отуда за њих и назив „просјаци“), или радили у замену
за храну, или чак ишли гладни. Франциско је ишао чак дотле да није желео ни да
дотакне ковани новац. Он је био пријатељ и брат свих створења, а исказивао је
најузвишеније милосрђе и љубав. На многим ликовним приказима може да се види
како Франциско Асишки проповеда птицама.
Фратри су јавно беседили о Божјој љубави и потреби људског рода за покајањем, али без улажења у сложена верска питања за која тада нису ни били довољно
меродавни. Мирили су непријатеље у странкама подељеним градовима Италије,
бринули се о губавцима и чак сањали о верском преобраћању муслимана.
Године 1211. Франциско се упутио у Свету земљу, али је на балканским оба лама
Јадрана доживео бродолом и вратио се. Ипак, 1219. године придружио се учесницима
Петог крсташког похода на Египат. Штавише, одлучио се на један гест који су многи
протумачили као самоубилачки: отишао је у логор султана Малик ал Камила (1218–1238)
и тамо проповедао. Међутим, муслимански владар је препознао да пред њим стоји
занесен, али искрен и доброћудни верник Исуса Христа кога носи огромна духовна снага.
Имао је разумевања за чудноватог дошљака и учтиво и љу базно га је саслушао. Малик
ал Камил се, наравно, није преобратио у хришћанство, али се, задивљен снагом Францискове искрене и непатворене вере, благонаклоно односио према светом човеку и
наредио је својим људима да га безбедно врате у војни логор крсташа. Чудак из Асизија
и његови фратри нису значили још један облик монастицизма већ су, напротив, били су
нешто сасвим ново у окриљу западног хришћанства.
Франциско и његови следбеници понудили су могућност да се широко распрострањена оданост апостолском животу усредсреди на правоверне групе. Папе
раног 13. столећа, посебно Хонорије III (1216–1227), исправно су уочили ту нову
снагу и помагали су фратрима због њиховог рада за Цркву. Францисканци, односно
фрањевци били су делотворна одбрана пред бројним јеретицима у оновременом
латинском свету западне Европе. Број фратара почео је нагло да се увећава – 1209. их
је било12, 1217. око 5.000, а око 1300. године чак 28.000. Италијански покрет ускоро
је постао међународни, пошто су групе фратара кренуле у Шпанију, Француску,
Немачку, Енглеску и Угарску. На многим местима у почетку су наилазили на отпор
јер нису умели да говоре тамошњим језицима, а и за месни живаљ изгледали су као
јеретици.Међутим, врло брзо су привукли бројне чланове и покровитеље. Очигледно је да је била реч о веома занимљивом примеру особеног верског одушевљења у оно –
временој Европи.
Франциско је био крхког здравља, па је већ у својим позним тридесетим годинама озбиљно побољевао. Верује се да је у Египту, током Петог крсташког рата,
задобио очну инфекцију. Упокојио се 3. октобра 1226, с непуних четрдесет пет година. Због огромних заслуга за западно хришћанство, а само непуне две године после
смрти, проглашен је за свеца. Папа Григорије IX (1227–1241) канонизовао је Франциска 16. јула 1228. године. Овај необични Христов „војник“ био је поклоник једноставности, а своје ставове није уобличио у богословски, тешко разумљив речник,
нити у учен или неразумљив стил. Франциско Асишки је у оквиру Римокатоличке
цркве постао најомиљенији светац средњег века, готово раме уз раме са Светим
Петром и Богородицом чији је култ већ постојао и развијао се више од миленијума.
Реч на крају
Најтежи задатак који је Франциско из Асизија оставио својим фратрима био је
његов идеал сиромаштва, а то је значило не само напуштање сваке имовине, већ и
одрицање од свих себичних нагона. Иако Францисково крајње сиромаштво није било
одрживо на дуже време, главна група фратара остала је одана једноставном и скром –
ном начину живота. Међутим, велики пораст броја „мале браће“ неминовно је захтевао одређене промене у њиховом деловању. Оне су се спроводиле у два правца: први
је подразумевао поседовање имовине, а други истрајно школовање. Већ је друго
поколење овог реда располагало знатним материјалним богатством и било далеко образованије од претходника. Подсетимо се чињенице да је Роџер Бејкон (око 1224–
1294), енглески филозоф, професор Оксфордског универзитета и један од највећих
научника средњег века, био духовник фрањевачког реда.
Ипак, Франциско из Асизија и његови идеали доброте, једноставности и скромности, као, уосталом, и широкогрудност и човекољубље Филарета Милостивог,
нису заборављени ни у наше време. Они остају као подстицајан, али и тешко достижан узор.