Радивој Радић
ДВА ИЗВЕШТАЈА ВИЗАНТИЈСКИХ ПИСАЦА
О ДВОРУ СРПСКИХ КРАЉЕВА
Средњовековни двор није једнозначан термин него сложена појава која се
може посматрати из различитих углова. Пре свега, то је резиденција, место где владар
живи и обавља своје дужности, али, истовремено, у свом суштинском значењу, то је
и дом или место становања. Када је реч о српском двору, важно је нагласити историјску чињеницу да између XII и XV века у Србији није било сталне престонице –
првом правом се сматра Смедерево, изграђено између 1428. и 1430. године – већ је
била реч о резиденцијама различитих типова чији су се трагови и делови сачували
како у писаним изворима, тако и у оквиру археолошких истраживања. Неке од краљевских резиденција су Пауни, Неродимља, Сврчин, Штимља, Призрен, Скопље,
Крушевац, Београд, Смедерево.
Када је реч о дворовима српских краљева, занимљиво је видети како су их
описала двојица византијских писаца Георгије Пахимер и Теодор Метохит, први у
вези са догађајима из 1270, а други, три деценије касније, 1299. године.
Георгије Пахимер
Цару Михаилу VIII Палеологу (1259–1282), чија је војска ослободила Цариград 1261. године и тако срушила Латинско царство, припала је слава обновитеља
Византије. Међутим, веома брзо су у латинском свету западне Европе почели да се
кују нови планови о поновном заузимању византијске престонице и обнови тек срушеног Латинског царства. У том циљу образована је прилично моћна антивизантијска
алијанса. То је, опет, приморало византијског владара да почне да тражи савезнике.
Један од могућих савезника била је и Србија те је са Босфора стигао предлог о
склапању родбинских веза између двеју династија, Палеолога и Немањића. Било је
предвиђено да се византијска принцеза Ана Палеологина, кћи Михаила VIII, уда за
српског краљевића Милутина, сина краља Стефана Уроша I (1243–1276). О доласку
византијске делегације у Србију, 1270. године, писао је византијски историчар
Георгије Пахимер. Он је своје историјско дело, у коме је обухватио збивања од 1255.
до 1307. године, састављао у завршним годинама прве деценије XIV столећа.
Како бележи Георгије Пахимер, византијска делегација је приспела у Србију
како би видела „какав је њихов (српски) начин живота и како је устројен ред у њиховој држави“, односно какво је стање у средини у коју би требало да оде византијска
принцеза. Међутим, утисак који су ромејски (византијски) изасланици стекли био је прилично разочаравајући, па Пахимер бележи следеће: „Дошавши, они тамо нису
видели ништа достојно свите и одговарајуће (краљевске) власти“.
У наставку, византијски писац помиње српског краља Уроша који је „гледајући
њихову пратњу и послугу, а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду“.
Византијски емисари су владару Срба објаснили да је такав „царски ред и да принцези следи таква пратња“. Међутим, Урош је узвратио негодовањем и речима „Е, е,
шта је то? Нама није уобичајено такво понашање“. Савремени истраживачи сматрају
да се српски владар помало правио невешт, а да је врло добро знао ко су евнуси.
Према Пахимеровом приповедању, Урош I је последње речи пропратио једним
гестом, покретом руке је показао на једну младу жену, сиромашно одевену и предењу
посвећену и језгровито закључио: „Тако се ми односимо према младама“. Мада се то
не може поуздано доказати, поједини проучаваоци српске средњовековне историје
сматрају да је та „млада жена“ заправо била супруга старијег Урошевог сина, Стефана
Драгутина. Реч је о Каталини, ћерки угарског краља Стефана V (1270–1272).
И, напослетку, Георгије Пахимер поентира у завршној реченици свог извештаја о приликама на српском двору: „И све је код њих било припросто и сиромашно,
као да животаре о зверињу (од лова) и крадући“.
Треба узети у обзир и епизоду коју Пахимер описује у наставку, а у којој се казује
о даљим невољама византијске делегације. На повратку је изасланство дожи вело
велику непријатност јер им је месни живаљ, под окриљем ноћи, украо коње и умногоме
отежао повратак у домовину. Решење је нађено тако што су им српски великаши
ставили на располагање нове домаће коње, „ни приближно добрих својстава какви су
били византијски“, примећује, не без заједљивости, историчар Георгије Пахимер. И, на
самом крају ове живописне епизоде из оновремених византијско-српских односа, стоји
записано: „Оданде дођоше заједно са принцезом у Солун и, одбацивши так брак,
уговоре и договоре, вратише се цару“.
На основу ових података наша старија историографија је сматрала да је српска
страна одбацила византијски предлог о савезништву. Међутим, један документ је
оповргао такав закључак. У питању је повеља Михаила VIII Палеолога из априла
1271. године, златопечатни сигилион, један од најсвечанијих докумената византијске
царске канцеларије. У том акту цар означава српског краља Уроша I као свог при ја –
теља (sympentheros), али у родбинском смислу речи, у значењу родитеља деце која су
у браку или су у статусу вереника и веренице. То, опет, значи да је до договора о
политичком и брачном споразуму између византијског и српског двора заиста и
дошло, али је све закључено веридбом малолетних супружника.
Међутим, до раскида византијско-српског споразума дошло је, ако не пре, онда
1273. или 1274. године. У лето 1273. Михаило VIII Палеолог је издао повељу којом
је оспорио аутокефалност бугарске патријаршије и српске архиепископије и подвргао
их јурисдикцији Охридске архиепископије. Другим речима, настојао је да васпостави
надлежности Охридске архиепископије и на територијама аутокефалних цркава
Бугарске и Србије. Сматра се да је византијски цар на тај начин желео да римском
папи покаже да има духовну власт над читавим православним Балканом. Његов разлог за такав поступак тицао се сложених и вишезначних односа Византијског царства
и папства, а у предвечерје склапања Лионске уније (1274). Утисак је да је цар Ромеја (Римљана) пре свега желео да на тај начин папској курији покаже своју надмоћ у односу на остале православне државе на Балканском полуострву. У сваком случају, ова
повеља није имала никакве последице по бугарску и српску цркву и остала је мртво
слово на папиру.
Како се онда могу објаснити Пахимерове речи да су „тај брак, уговори и
договори одбачени“ већ 1270. године када су се преговори одвијали? Будући да је
византијски писац своје историјско дело састављао готово четири десетлећа касније,
из птичје перспективе доцнијег времена Пахимер је, својеврсним сажимањем, тај
релативно краткотрајни византијско-српски савез „сахранио“ већ на самом почетку
у 1270. години.
Теодор Метохит
На измаку XIII века, а после ратних сучељавања Византије и Србије, уследили
су преговори о миру. Теодор Метохит, опуномоћени преговарач цара Андроника II
Палеолога (1282–1328), у кратком раздобљу путовао је чак пет пута у Србију, на двор
краља Стефана Уроша II (Милутина) (1282–1321). Са последњег путовања, које се
по незапамћеној хладноћи и уз обиље снежних падавина, одвијало у првим месецима
1299. године,Метохит је у Цариград послао опсежан и поверљив извештај, такозвано
Посланичко слово, у коме је, између осталог, описао и српски двор. Сва је прилика да
је посреди био српски двор у Скопљу. Теодор Метохит је записао следеће: „Чим је
свануло будем позван и пођем архонту (краљу Милутину). Водили су ме не малобројни млади племићи, свечано опремљени, отуда послати да ми укажу почаст – како
је обичај. Читава церемонија и пролазак беху врло елегантни, са пуно уважавања и
кићености, показујући и обзнањујући становништву долазак племенитог посланства
највећег господара (византијског цара) и, с обзиром на најважнији (посао), неупоредивог у односу на друга раније.“
Метохит не пропушта прилику да опише и српског краља Милутина: „И сâм
краљ се веома био накитио и читаво тело празнично оденуо, претрпавши се драгим
камењем, бисерјем и нарочито златом – колико год је могао. Цео двор бљештао је од
свилених и златом везених тканина. Изабраници који су били око њега били су опремљени и дотерани врло необично и гиздавије него што је било раније, и читав овај,
што би се рекло, призор беше по угледу на царску и, колико је могуће било, ромејску
(римску) племенитост“.
На овом месту Теодор Метохит није одолео а да не упути једну заједљиву
жаоку на рачун Срба у којој се испољила својеврсна „империјална“ свест Визан –
тинаца. Они су били уверени да су изнад свих осталих народа које су стога називали
варварима, без обзира на то да ли су посреди били Немци, Арапи, Срби или Бугари.
Уљуљкани у аури сопствене посебности и више вредности, са прирођеном им над –
меношћу, са самоувереном разметљивошћу, са, дакле, охолим ниподаштавањем, они
су посматрали све остале који нису били Византинци.
ТеодорМетохит се позива на једну византијску пословицу и бележи: „Ипак се,
у ствари, на такав начин пешак надметао са лидијском двоколицом – како каже
142
НОВА ЗОРА, број 89-90, прољеће-љето, 2026.
изрека.“ Уз напомену да је Лидија једна од области у Малој Азији, овде се, мета –
форички речено, може препознати суревњивост остарелог и унеколико осиромашеног
аристократе који са лоше прикривеном завишћу и суспрегнутом немоћи посматра
уздизање свог суседа, младог и све моћнијег скоројевића.
У наставку, византијски преговарач записује: „Када сам, дакле, ушао, предао
сам краљу царска писма и поздравио га у име царева, како је уобичајено, што он
прихвати благонаклоно, узвративши са сваким уважавањем и достојанственим ста –
вом вредним њиховог славног спомена“. Помен царева у множини може се протума –
чити на два начина: или је реч о царском брачном пару, Андронику II Палеологу и
његовој супрузи Ирини Монфератској, или о Андронику II и његовом сину и
савладару Михаилу IX Палеологу.
У реченицама које следе види се дипломатска учтивост српског краља Милутина: „Пошто ме је, природно, упитао како сам и како се осећам, будући да сам
сва како врло уморан од путовања по овоме зимском времену, рекавши укратко оно
што је било потребно и захвалио ми, дозволио је да се са његовим допуштењем одмах
удаљим и да се засада више не трудим и незадржавам, него ваља да се одморим, да
одем кући и да проведем тај дан у потпуној доколици, јер ће ме следећега дана поново
позвати у посету код њега ради преговора и извршења послова посланства“.
У наставку Посланичког слова, Метохит доноси један истински „трактат“ о
исхрани на српском двору: „И тако се ја нађем у стану а са мном су тамо одређени и
људи из краљевог двора, као набављачи и надзорници хране и осталога што је
неопходно и као хитра послуга на служби и мени и (мојим) слугама. Од овога
тренутка свакога дана отуда (из двора) овамо све у обиљу стиже, и више и боље него
што је било потребно, и то у тој мери да би можда достајало не само за нас већ можда
и да нас је двапут толико. Осим дивљачи, добијамо и многих и разних птица и друге
јестиве зверади као што су шумски вепрови и јелени а, поред тога, обично свакога
дана се са архонтове трпезе шаљу и многобројна укусно припремљена јела и посластице у златним и сребрним тањирима и посудама, и то не зарад потреба него
више због почасти, односно заједничког обедовања, као што је и онога дана она храна
на коју смо наишли била и обилнија и врснија од онога што овдашњи становници
имају – и то још у оно време“.
Метохитово путовање и долазак на српски двор временски се се подударили
са данима ускршњег поста, те он записује: „Наиме, био је тада посни дан на који је
било неопходно не јести месо. А (краљ) нам шаље још и свеже и сушено воће и
најбоље њихове колаче као и комаде приготовљених риба, свежих или усољених, од
оних великих и масних дунавских што нам одавде ретко стижу и које се каткада траже
али се не задесе баш свуда и свакамо. Овако је дакле било тада а и сада је, да се на
овоме не задржавам без потребе“.
У наставку, Теодор Метохит описује дуге и тешке преговоре двеју страна који
су наликовали на дипломатско рвање и напослетку довели до склапања споразума и
брака времешног српског краља Милутина и младе византијске принцезе Симониде
у пролеће 1299. године.
Како се може објаснити толика разлика између два извештаја византијских
писаца Георгија Пахимера и Теодора Метохита, настала у размаку од само непуне
три деценије (1270. и 1299. године), дакле, у релативно кратком историјском периоду?
За Пахимеров опис српског двора могла би се можда дозволити могућност да је
унеколико необјективан и негативно пристрасан, да је, дакле, обојен тамнијим
тоновима под утицајем неповољног исхода брачног савеза који напослетку никада
није остварен. На другој страни, за Метохитов подробан извештај о „блиставом“
двору краља Милутина са сигурношћу можемо рећи да је веродостојан.
У покушају да се одгонетне велика разлика која постоји између Пахимеровог
и Метохитовог сведочења свакако треба указати на привредни успон Србије за
владавине Уроша I и посебно на нагли развој рударства. Том развоју су одлучујући
подстицај дали искусни, умешни и професионални рудари Саси (Саксонци) који су
приспели у српске земље и металургију поставили на нове темеље. Није без значаја
ни чињеница да се напредак који су донели превасходно огледао у новој техници која
је омогућавала већу производњу, с једне, и ново усмерење које се испољавало у
тражењу племенитих и обојених метала, нарочито сребра, бакра и олова. Производи
рударства и металургије били су такви да нису само подмиривали домаће потребе
већ су вишкови изношени и продавани на медитеранском тржишту и на тај начин
допринели и успону трговине у оновременој Србији.