Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Радивој Радић

ДВАДЕСЕТ ПЕТ ВИЗАНТИЈСКИХ ЗАГОНЕТКИ

У најопштијим речницима књижевних термина за загонетку се каже да је врста мисаоно-говорне игре, изражене у виду метафоричког – описног или непосредног, често збуњујућег питања које захтева одговор. Питање је срочено у готово утврђеном облику и има само један прави одговор који је прихваћен у традицији. Ова врста сажетог литерарног исказа потиче из најстаријих времена и може се срести у разли – читим цивилизацијама.
И у Византији, царству које је у раздобљу од неколико векова на културном плану стајало испред свих држава средњовековне Европе, загонетка је имала дугу и разуђену традицију. Уопште, Византинци су кроз читав средњи век имали наклоност према књижевним родовима који подразумевају сажетост и језгровитост у изра – жавању. Од хеленског античког света, између осталог, наследили су и један трепетан, скоро нежан однос према оштроумности загонетке за коју су се усталила два назива – енигма и грифос. Реч је о луцидној и помало замагљеној игри речи чији корени сежу у далеку прошлост и припадају најранијим ступњевима развоја богате и разгра- нате грчке литературе. Кроз ову врсту књижевности, бревилоквентно и донекле тајанствено, на особен су се начин изражавале велике животне истине. Истовремено, свет загонетки представљао је један од најчешћих и кључних појмова средњовековне теорије симбола.
Проучаваоци византијске књижевности сматрају да је занимање за овакав облик литерарног стварања нарочито порасло у 11. и 12. веку и задржало се до про – пасти Царства у 15. столећу. По унутрашњем устројству, односно по кругу представа које су у њима заступљене, византијске загонетке, управо као и старогрчке, уклапају се у општу класификацију индоевропских загонетки. Међутим, одговор на питање односа византијских према античким грчким загонеткама измиче и није га могуће дати са чврстом увереношћу из простог разлога што византијске још увек нису довољно проучене. Штавише, за разлику од античких, византијске загонетке су само делимично издате.
Занимање за византијске загонетке доживело је свој успон крајем 19. и у првим деценијама 20. века. Заслужни и неуморни истраживач Спиридон Ламброс (1851– 1919), један од пионира грчке византологије, у неколико наврата, између 1913. и 1923. године, у грчком часопису Неос Елиномнимон објавио је део рукописног наслеђа које се односи на византијске загонетке. После осеке у проучавању ове врсте византијског књижевног наслеђа, која је потрајала неколико деценија, 1986. године, проф. Челица Миловановић (1946) прикупила је, објавила и коментарисала све познате загонетке публиковане по разним, често врло ретким и тада тешко доступним публикацијама и часописима. То је најпотпунија збирка византијских загонетки и основни изворник овог жанра византијске књижевности која садржи преко две стотине загонетки.
Није познато у којим приликама и на који начин су Византинци решавали загонетке, као ни да ли су се и за коју врсту загонетки интересовали сви друштвени слојеви. И у загонеткама – као и у другим облицима књижевног стварања уосталом – огледала дубока дихотомија византијске културе. Њен превасходни израз била је диглосија, постојање двају језика, ученог и народског. Ипак, када су загонетке у питању, ова два антипода нису била одвојена некаквим непремостивим јазом. Напротив, међу њима је било додира и мешања. Неки од чувених Византинаца, било да је реч о учењацима или великодостојницима, писали су узгред и загонетке. Навешћемо поједине од њих: Јован Геометар, Михаило Псел, Јован Мавропод, Евстатије Макремволит, Манојло Холобол, Исак Аргир, Јован Евгеник, Јосиф Вријеније.
Важна промена у развоју загонетки у грчком свету догодила се када је дошло до преласка из паганства, односно многобоштва, у монотеистичку религију. Другим речима, хришћанство се умногоме инкрустрирало и у литерарни жанр какав су биле византијске загонетке што између осталог значи да је античка митологија, својствена старогрчким загонеткама, уступила место новој, хришћанској.

* * *


„Отац мој ме роди из утробе мајке моје,
а ја потом родих мајку оца свога.“                            (Решење: Адам)

Образложење: Отац је Бог који је од земље направио Адама. Од Адамовог ребра постала је Ева што значи да је он њу симболички родио. Ева је мајка целог људског рода, па и Марије, мајке Исуса Христа који је и сâм Бог – и тако се круг затвара.

„Ко се роди и остари, па се поново
врати у утробу мајке своје.“                                     (Решење: Адам)

„Ко рођену мајку мужем називаше?
Ева Адама.“
„Када умре четвртина целог света?
Када Каин уби Авеља, брата свога.“
„Ко се закашља и цео свет га чу?
Адам се закашља, а чу га Ева која беше цео свет.“
„Ко мртав живог носи?
Тело душу.“
„Шта је више од неба и светлије од сунца?“                (Решење: Истина)

„Сопствени темељ да добијем не могу,
ал’ ону на темељу често надјачам.“                              (Решење: Лаж)

„Живо сам биће, живим сам за себе,
Човек и јесам и нисам,
митско чудовиште свакако нисам, природе сам неодређене, у ствари кривотворене.“  (Решење: Евнух)

„Мајка и ћерка једнако име носе,
мајку не дирају, али ћерку музу.“                                                                         (Решење: Маслина)

„Из трбуха неживога црни нектар тече
и напаја земљу белу, а ум наслађује.“                                                                  (Решење: Мастило)

„Вода ме родила, сунце одгајило,
Бесмртна сам, једино од мајке мрем.“                                                                    (Решење: Со)

„Ја, роб, господару наређујем жустро
чим одбројим сате поодмакле ноћи:
устај од сна и посла се хитно лати!“                                                                     (Решење: Петао)

„Држиш ме чврсто, ал’ ја ти ипак бежим,
гледаш како бежим, а не можеш ништа.
Стегнеш још јаче, решен да ме задржиш,
мене већ нема, твоја је рука празна.“                                                                    (Решење: Снег)

„Белог оца црно сам дете, птица без крила,
у небо све до облака летим,
девама терам у очи сузе што нису од туге,
тек што се родим, одлазим у ветар.“                                                                       (Решење: Дим)

„Прождрљива незасита животиња,
кад смажем све што ми је на дохвату,
одмах клонем и умирем на ледини.“                                                                      (Решење: Ватра)

„Одрасло у шуми, ил’ гудури дивљој,
најављујем сада службу и појање,
гласом не баш јасним, али милозвучним.“                                                          (Решење: Клепало)

„Космата жена дете ћелаво рађа,
ћелаво дете, опет, дете космато рађа.“                                                          (Решење: Птица и јаје)

„Сретох животињу – није животиња,
рогове имађаше, во не беше,

самар носаше, магаре не беше,
ногу нигде, ал’ змија не беше,
читава му река из уста истицаше.“                                                                            (Решење: пуж)


„Од лова живим, ал’ у шуму не идем,
Мреже вредно плетем мада рибар нисам;
у кућама сиромашним радо бивам
и сићушне летачице жудно гутам.“                                                                        (Решење: Паук)


„По природи бела, али нисам јаје,
листови су бројни, ни ротквица нисам.
Мудре и свете речи у себи носим,
и мада редовно на трпези лежим,
ником, разуме се, за храну не служим.“                                                                   (Решење: Књига)


„Ко између два камена промени
име своје и изглед?“(Решење: Жито у млину)
„За живота реч ниједну не прозборих,
А чим умрех, напуних се збора свакога.“                                     (Решење: Пергамент –овчја кожа)


„Тројица ме држе, а многи ме поје,
у покрету стално, ја ништа не причам,
зато речито зборе трагови моји.“                                                                (Решење: Писаљка)


„Дрво – један корен, дванаест грана,
тридесет листова, на сваких шест листова
једна ружа.“ (Решење: Година,
месеци, дани..