Поетска свједочења о српским страдањима у двадесетом вијеку су једнако
важна колико и историјски документи о тим страдањима. Она, та поетска свједочења,
су понекад и важнија и значајнија јер осим свједочења о самом злочину над српским
народом културу сјећања на та страдања подижу на један виши, људскији ниво, јер
поетске емоције, ритам и музика стиха редовно у читаоцу или слушаоцу тих поетских
свједочења буде емоције које у памћењу остављају далеко дубљи траг од самог
чињеничног представљања конкретног страдања ма како оно чињенично детаљно
било описано.
Такав је случај и са злочином над српским народом у Пиви, у Долима о коме
је објављено више књига, интервјуа и записа који чињенично описују ту пивску
трагедију.
Сви подаци о броју жртава у Долима се слажу са бројем који је наведен у
Википедији. А ево шта о злочину у Долима пише у Википедији.
„Злочин у Долима или масакр у Долима је назив за масовно убиство ста –
новника српске националности у мјесту Доли код Плужина. Злочин се догодио 7.
јуна 1943. године када су припадници СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку уста –
ша-муслимана из гатачког среза и околине Пиве, убили 522 цивила, од којих 109
дјеце.“
Али ми се овдје нећемо бавити историјом. То ћемо препустити историчарима.
Ми ћемо се овдје бавити поетским свједочењима српских пјесника о пивској тузи
големој управо због тога што, како већ рекосмо, поетска слика неминовно носи и
неопходну емоцију која ту нашу тугу голему заувијек уштампава у наше душе, у наша
срца и у наше памћење таквом снагом да се заувијек памти и никад као таква не
блиједи. Чињенице и бројеви понекад могу за нијансу и потонути у заборав, али
поезија и емоције трајно остају и болно свједоче о нашем страдању.
Поетско свједочење о страданију у Пивским Долима су нам подарили српски
лирски пјесници из Црне Горе, и то Благоје Баковић, Милош Кецојевић, Timur Tmurni
(Горан Јовановић), Ранко Мићановић, Спасоје Бајовић и епски пјесници Блажо
Даниловић и Радојица Брајовић. О Пивским Долима су пјевајући о једној другој
српској трагедији, оној у Велици на Чакору, лирске паралеле туге у својим пјесмама
повукли и Милица Бакрач, и Драган Копривица. Ми ћемо овдје анализирајући њихове
стихове на ширу читалачку публику покушати пренијети те болне акорде туге
његујући на тај начин културу страдања на једно од веома болних стратишта невино
пострадале српске нејачи.
У збирци поезије Чежња за рукописом, Подгорица 2008. године, Благоје Баковић нам дарује дванаест пјесама у чијем наслову у иницијалној позицији је ријеч
молитва. Једна од тих пјесама, осма у низу, је и Молитва за жртве у Долима. У тој
молитви пјесник моли Господа да његову Нему молитву уснама немим изречену над
стратиштем које је стало У три долине ко у три длана прими баш као што је и њихове
душе Примио пре него земља тела. А те три долине којим пјесник отвара ову молитву
се налазе у српској Пиви том небоземном споменику сну о слободи за коју се увијек
умирало, односно, баш тамо:
Пјесник у наставку своје молитве има у виду, да је благочестиви народ пивски,
ту у Долима, на мјесту страданија подигао цркву, реплику ловћенске капеле, да мјесто
страдања заувијек постане и молитвено мјесто на коме ће достојно потомци жртава
дочекати васкрсење својих пострадалих вјерујући да на тај начин
умањујући тако бол непреболни над светим мјестом на коме
Милош Кецојевић у пјесми Крвава Пивска Дола реда поетске слике којим пред
очима читаоца реконструише страхоте смрти. Иницијалне слике очигледно свједоче
да су невини, жене, дјеца и људи на превару узапћени, свезани и на стратиште доведени. Пјесник у тој са смрћу суоченој маси слободољубивих људи свјесних да је
дошао крај, осим пркосног смијеха, препознаје и природно присутни страх помијешан са тугом.
Кецојевићева пјесма се завршава сликом смрти која као усуд стѝже руком
домаћег џелата послана сурово и бездушно прекидајући овоземни живот недужних
чије се душе над Пивом вазнесоше у вјечност.
Пјесма Дола Пивска Timura Tmurnog (Горан Јовановић) која има и своју музичку
верзију, је и по ритми, и по хармонији другачија од осталих поетских свједочења о
трагедији у Долима пивским. Са јаким и упечатљивим пјесничким сликама, ритмом,
метриком и римом додатно у душу утискује бол који се од пјесничког субјекта преноси
на слушаоца изазивајући емоције од којих се и мртав у гробу потреса.
Пјеснички субјект пјесму отвара спознајом да сјећања на пивске жртве полако
блиједе па се ослања на једини поуздан ослонац на пјесму која све памти, чува и не
заборавља.
Пјесник се саживљава с тим лелеком страшним. Свјестан је да је постањем
везан за вирове пивске народне судбине и да од рођења разумије ту причу о трагедији
предака и о страви због које се ни дрхтај њених, пивских, грана никад неће умирити.
Смјењују се пјесничке слике жртава и џелата. Јуни је, али је присутна и језа,
и студ, и разне душманске морије па је онда и пјесниково питање, иако остаје без
одговора, и легитимно и логично.
Српски је човјек, па сљедствено томе и пивски свакако, као феникс. Враћа се
у живот из пепела па су онда и оптимистички тонови у завршним сликама ове
Timurove пјесме и очекивани, и охрабрујући.
Ранко Мићановић је страдању у Пивским Долима посветио двије пјесме и то
Три дола трохриста у збирци У порти поју пчеле и друга Разведри и обасјај Господе
у збирци Од истока двери.
У пјесми Три дола трохриста овој пивској историјској и поетској теми пјес –
ник приступа из перспективе вјерујућег, православног Србина који зна да васкрсења
без смрти нема. И баш због тога, али не и само због тога у његовој пјесми осим по –
страдале пивске благочестиве нејачи на сваком мјесту су присутни и Господ Бог, и
Христос, и Богомајка. Они у своје окриље примају те благочестиве напаћене душе
баш ту:
Тај православни приступ животу и смрти, а онда и васкрсењу је посебно нагла-
шен у пјесми Разведри и обасјај Господе. Ту, у Долима, у Христовој кући, на мјесту
незапамћеног злочина њемачке СС дивизије „Принц Еуген“ и херцеговачких усташа
заувијек свијетле душе страдалих Пивских мученика, душе предака, изне моглих
стараца и недужне дјеце.
Пјесник моли Господа да помогне и њему, да подигне сенку његову Запрлу
јутрос у намету негдје у Долима пивским како би се над Пивом размакли облаци
баш тамо
Обје ове пјесме РанкаМићановића остају да као несвакидашња молитва лебде
над Долима лијечећи васкрсло сјећање на Љубицу, Обрада, Стоју // Његослава,
Стевана, Анету и на све недужне жртве ове пивске трагедије из 1943. године.
Једини пивски пјесник који је пивску трагедију српског народа, не само у
Долима, преточио у збирку поезије је Спасоје Бајовић. Његова књига Пут у ватру
има четири дијела, Пут у ватру, Јаук сунца, Сузе безданице и Варнице у тами. Књигу
отвара пјесма Пут у ватру посвећена Јаглики Аџић коју је Српска православна црква
с правом канонизовала.
Посље Јагликиног пута у ватру сасвим је очекивана пјесникова патња. Он
осјећа јаук сунца док све гори и док рањене звијезде не знају коме да даљина рашири
руке. Пред њим се у тами коју освјетљавају једино тајанствене варнице кроз сузе
безданице ипак најснажније манифестује мотив Пивских Дола, тог централног,
звјезданог гробишта пивског.
Некад украшене долове шаром и цвијетним јарким бојама младости замије –
нила је црна боја у пјесми Кроз долове смрти симболизујући и космичку тугу и
вјечни непребол.
Милица Бакрач, српска пјесникиња из Црне Горе српску трагедију и српске
жртве, ове у Пиви и оне у Велици на Чакору не раздваја. А и како би кад су свугдје
Срби страдали од истих крвника. Због тога се у њеној пјесми Величко подне оба бола
сједињују и заувијек трају.
На сличан начин ове двије трагедије српске доживљава и Драган Копривица
у пјесми Сјенима жртава из Велике и Пивских Дола.
Овим двјема лирским паралелама туге завршавамо наша размишљања о
поетским свједочењима о Пивским Долима и њиховом непреболу уз напомену да
поетско свједочење поменутих епских пјесника ваља разматрати у контексту епске
поезије.
