Поштовани учесници билећке свечаности, драги Билећани,

Дошао је тренутак кад своја осјећања нијесам у стању да контролишем и то, прије свега, што нијесам у могућности да, овом приликом, будем са вама. Завичај, понекад, има неукротиву моћ. Вијест о награди „Светозар Ћоровић“, којом је награђен мој роман „Клобук“, поништава далеке, и тешке, године и враћа у вријеме кад сам био луди дјечак, и ученик, Билећке гимназије (1956, 1957 и 1958.).

Данас, кад се овако враћам у клупе билећке гимназије, све је друкчије. Данас се поништава да сам, изгоном из гимназије, постао ”народни непријатељ и отпадник”… Тако је било, онда. Данас је онако како смо, онда, сањали…

Светозар Ћоровић, Алекса Шантић и Јован Дучић и данас бдију над нашом свијешћу, над нама самима, над Српством које је и овде, и тамо, и онамо, свуда где се задесила која српска душа.

Да сам био у могућности да данас будем са вама, и нагрда коју сам добио била би као да ју је добио белећки гимназијалац. Све до овог тренутка нијесам вјеровао да се тако нешто може догодити. Али, ”вријеме куле по приморју гради, вријеме гради вријеме разграђује”.

То вријеме показује да већег добитка, од оваквог мог повратка у Билећу, нема. Показује и колико вас волим.