Петар Пијановић
ПОУЗДАНА СЛИКА НОВЕ СРПСКЕ ПРОЗЕ
(Марко Недић: Поетички изазови и други огледи,
„Академска књига“, Нови Сад, 2023)
Књига је често налик писцу и његовој личности. На тај начин су о књигама и
њиховим ауторима размишљали и писали понајбољи наши књижевни зналци. Треба
се само присетити Јована Скерлића, Љубомира Недића или Слободана Јовановића.
Такав је приступ вероватно и данас могућ мада може изгледати помало старински
или, чак, застарео. Но, тих приговора нису се плашили ни Милан Кашанин, пишући
изузетан оглед о Сими Матавуљу, али ни Борислав Михајловић Михиз пишући своју
Аутобиографију о другима или речима вајајући рељефан живи портрет Борислава
Пекића. Без обзира на књижевну моду, то су текстови који не застаревају, а не
застарева само оно што се памти и има трајну вредност. Душан Радовић је тако
разумевао оно што је модерно и у књижевности.
Поменути приступ дозвољава да се критичарски опус Марка Недића сравњује
с његовом личношћу. Наш аутор је добронамеран и обавештен, савестан и тачан,
промишљен и проницљив, односно обазрив у судовима које доноси „без мржње и
наклоности“. Тај и такав људски и стваралачки дух уграђен је у различите његове
послове у нашој култури, па и његове огледе, студије и књиге о бројним темама,
посебно о српској прози. О томе на узоран начин сведочи и Недићева књига Пое –
тички изазови и други огледи. Ову књигу треба тумачити у контексту укупног
његовог опуса. Велики део тог опуса чине есеји о савременим писцима и делима. У
том кругу свакако је и списатељски рад Марка Недића, односно проза представљена
књигом Кућа у пољу која је објављена давне 1970. Она је засад осамљена, дакле књига
јединица или Недићев књижевни првенац. После те књиге, још тачније две године
потом, објавио је студију Магија поетске прозе, најављујући посвећено и зналачко
тумачење уметности приповедања.
Из тог подручја су и Поетички изазови и други огледи. Садржај ове књиге
тематизован је и распоређен у три веће целине: прва је Поетика и рецепција, друга
Жанровски додири, а трећа Критички описи. Било би целисходно и да је овај аутор,
због значаја и статуса у његовој књизи, као посебно поглавље издвојио студију са
насловом „Поетички изазови у савременој српској прози“. Зашто ово истичем?
Истичем зато што је он у том прегледном и синтетичком раду на енциклопедијски
прецизан начин приказао све оно што је битно у српској прози од Другог светског
рата па до наших дана. Тај уводни текст, ако сам све добро сабрао, помиње, односно
тумачи чак око стотину прозних писаца. По томе је овај оглед предујам и заједнички
именитељ читаве Недићеве књиге. На релативно невеликом обиму, ауторовом
вештином сажимања и тумачења, дат је поуздан књижевноисторијски и критички преглед, али и оцена делâ из корпуса најзначајнијег жанра савремене књижевности.
Уводни текст је још важнији када се зна да је представио писце различитих генерација
и стилова са читавог српског културног простора.
Први рад у Недићевој књизи може да се тумачи као читање српске прозе у
књижевноисторијском и критичком кључу. Врло сличан приступ показују и остала
четири текста првог поглавља. Ту је реч о поетици социјалистичког естетизма,
поетичким погледима Живојина Павловића, критичкој рецепцији Ћосићевог романа
Далеко је сунце и потом о Трећем пролећу Драгослава Михаиловића. У целини гле –
дано, у свим текстовима првог поглавља Марко Недић показује занимање за књи –
жевноисторијски и естетички контекст, па и рецепцију наше савремене прозе,
укључујући у такав оквир и рецепцију појединих дела њених угледних представника.
Друго поглавље у књизи Поетички изазови и други огледи, посвећено укр –
штају жанрова и разних поступака, из те перспективе бави се делима Добрице Ћо си-
ћа, Слободана Стојановића, Мира Вуксановића, Душана Ковачевића и Јована
Радуловића. И у тим текстовима у првом плану је уметничка проза и у том оквиру
односи документарног и фикционалног, те приповедачког и драмског жанра. У вези
с преплитањем документа и фикције, Недић на примеру књиге Пријатељи Добрице
Ћосића показује како је књижевни контекст код њега „нераскидиво везан са
друштвеним и политичким и у значајној мери условљен њиме“. У свом профилисању
Ћосићеве књижевне генезе, али и његове поетике Недић запажа да је пишчев
завичајни простор „умногоме одредио његову визију живота и стваралаштва“. Исто
потврђује и Миро Вуксановић када у два сажета и сликовита исказа открива завичајне
корене своје семољске трилогије: „Моја поетика је повратак у детињство“, односно
„Моја поетика је Крња Јела“. Лично време и простор тако не чине само хронотоп у
делима ових писаца него и дубоке корене њиховог књижевног вида и слике света. У
профилисању те слике удела има и култура у своме најширем значењу.
У истом тематском блоку, на делу Слободана Стојановића и Душана Коваче –
вића, Недић промишља и граничне жанровске ситуације. Оба ова писца огледали су
се и у драми и у прози. Та граничност је очигледнија у Ковачевићевом стваралаштву.
О томе сведочи и драма Свети Георгије убива аждаху са поднасловом „Адаптација
ненаписаног романа“. Недић подсећа да Душан Ковачевић у ту драму укључује и
„поједине наративне елементе који су карактеристичнији за романескно него за
драмско обликовање стварности“. Исту или сличну слику света Ковачевић даје и у
есејима у којима, како истиче Недић, тумачи „нека од антрополошких, менталитет –
ских, етичких и психолошких особина свога народа“. Све ово значи да је Кова че –
вићева црнохуморна слика света иста у различитим жанровима уз употребу
дру гачијих техника и средстава израза. У првом плану такве слике свет је виђен као
„бескрајна циркуска представа“. То је фигура, основни топос или препознатљив
мисаони и поетички образац Душана Ковачевића. Питање жанровских додира у овом
темату Недић тумачи и на примерима прозе Јована Радуловића која је послужила као
подлога за телевизијске, филмске и драмске адаптације.
Сви текстови у овој књизи на свој начин баве се тумачењем бројних аспеката
књижевних дела. Та тумачења су својеврсни критички описи, тачније синтагма коју
Марко Недић ставља у наслов трећег поглавља своје књиге. На више начина то потврђује и оглед „Књижевна судбина Мирослава Поповића“ који даје целовит
портрет овог писца. Он садржи важне чиниоце личне, па и стваралачке биографије,
исцрпан аналитички оглед о Поповићевом опусу у чијем је центру роман Судбине, те
важне податке о рецепцији тог и других његових дела. Након помног критичког
описа, на крају текста је и закључак да је Мирослав Поповић „трајно име новије
српске прозе“.
Сличан приступ, односно поуздан критички опис текста Марко Недић користи
у истом поглављу пишући о прози Гроздане Олујић, Радована Белог Марковића, Дра-
га Кекановића и Воје Чолановића. Као што је у претходном темату његова пажња
била аналитички усмерена и на Јована Радуловића, српског писца из Далмације, чија
проза, уз видне уметничке вредности, открива и идентитетска обележја тамошњег
нашег човека, аутор Поетичких изазова на сличан начин у трећем поглављу расправ-
ља о књижевном идентитету Драга Кекановића, српског писца из Славоније. Оба
писца пишу и о драми српског народа са тих крајинских простора. Та драма трајала
је кроз читав XX век да би, са погубним последицама, кулминирала на његовом крају.
За оба та писца национални слом био је и лична драма. На то скреће пажњу и Недићев
текст „Књижевни идентитет Драга Кекановића“. Још од појаве прве његове књиге
(Вечера на веранди, 1975) загребачки критичари виде у њему хрватског писца. Исто
чини и Велимир Висковић у чијој је књизи Млада проза (1983) Драго Кекановић
представљен као престижни хрватски „борхесовац“. Тако је третиран и у Хрватској
енциклопедији. Дотад с таквим књижевним и јавним статусом, он на међи два века на
велика врата улази у матичну српску књижевност. У вези с тим, Марко Недић, уз
изврсно тумачење Кекановићеве прозе, са разлогом подсећа на његов интервју
Политици из априла 2022. Ту он сâм казује: „Ја сам српски писац рођен у Хрватској.
Живим у Загребу“. Тиме је у једном чину спојен књижевни и лични идентитет Драга
Кекановића.
Осим текста о Кекановићу, у последњем поглављу Недићеве књиге су још
четири огледа. Први је наратолошка анализа романа Преживети до сутра Гроздане
Олујућ. Тај роман је из предострожности, односно због идеолошких разлога чекао на
објављивање дуже од пола столећа. То је занимљив податак не само за разумевање
рецепције овог дела, већ и целе наше поратне књижевности. Оглед „Мале форме у
прози Радована Белог Марковића“ бави се кратким причама из неколико његових
књига. Недић истражује семантичке, морфолошке и синтаксичке одлике тих прича,
тј. начин којим их писац тематски, језички, стилски, па и интертекстуалним везама
изводи из наративног клишеа. У последњем огледу у овој књизи њен аутор пред –
ставља Воју Чолановића као писца „особене и ерудитске прозе“ коју је критика
прихватала подоста уздржано. Недића код овог писца пре свега занима видна про –
тивуречност: наиме, на једној страни је ауторова ведрина и виталистички поглед на
појаве у животу, а на другој латентна скепса према њиховом смислу. Та противречост
уграђена је у интелектуалну прозу Воје Чолановића коју Недић високо вреднује. Тиме
на неки начин ревалоризује његово место у савременој српској прози.
Из свега наведеног може се закључити да је књига Поетички изазови и други
огледи значајан прилог тумачењу новије српске прозе. Питања те прозе она тумачи у
проблемском и жанровском, књижевноисторијском и вредносном кључу. При томе Поетичке изазове треба посматрати и у оквиру десетак других Недићевих књига које
се посвећено и системски баве српском причом, приповетком и романом од почетака
XX века до данас. У том оквиру ова књига заједно с осталим представља иманентну
историју наше прозе у модерном времену. По томе, по ауторовом знању, компаративном гледању на књижевне појаве, по разложним и одмереним судовима, умећу
ту мачењу и оценама, Поетички изазови и други огледи Марка Недића је књига изузетно вредна и незаобилазна у својој врсти.
