Петар Пајић (1935), аутор је збирки песама: „Дан“, „Љубав у брдима“, „Песме“, „Чисто доба“, „Светле горе уз мора, „Ако порастемо до звезда“, „Ослобађања Ваљева“ (драмска поема), „Србија је на робији“, „Београдска јабука“, „Најлепше песме Петра Пајића“, „Када су Срби читали ушима“, књига приповедака: „Погибије мога деде“, Машта свих Гавриловића“, „Слике из детињства“, „Приче“, Приче о Пипу“, „Небески народ“, књига сатиричних текстова: „Дневник нашег савременика“, „Ко је ко у Србији“, књиге есеја: „Нешто као“, књиге за децу „Како се греју пахуљице“. Добитник је награда: „Политикин Забавник“, „Невен“, „Јован Хаџи Костић“, „Типар“, „Бранко Ћопић“, „Златни крст кнеза Лазара“, „Повеља Мораве“, „Златни бео чуг“, „Одзиви Филипу Вишњићу“, „Жичкa хрисовуљa“…
Поезија и проза Петра Пајића превођене су на више страних језика, заступљен је у многобројним светским и домаћим антологијама.
Боравио је у Немачкој, Израелу, Француској, Холандији, Америци, Бугарској, Мађарској и два пута у Русију, у Москви и Санкт Петербургу (Лењинграду).
Приликом првог одласка у Русију, био сам веома узбуђен. Чинило ми се, док се авион спустао на Московски аеродром, да стижем у земљу својих прапредака, да се враћам кући у којој нисам био. Званично, мој први сусрет са Русијом десио се много раније. То је било у Ваљеву, где су ми у Гимназији предавали „бели“ Руси, који су избегли из Русије после револуције 1917. године. Ваљево, и цела Србија, били су после револуције препуни Руса, професора, лекара, инжењрра, који су доносили руске песме, културу, обичаје, руски дух. Београд је био главни град руских емиграната. На Руском гробљу у Београду постоји огроман споменик погинулим „белим“ војницима. У Београду је сахрањен и Врангел. Краљ Александар је отворио врата Србије за све Русе који су били против „црвених“. У Ваљеву је било више руских породица, поменућу неке: Јелењев, Плетњев, Михајљук, Павладољски, Тараканов, Усенко, Долганов…
Васпитавао сам се на руској литератури. Пушкин је за мене био и остао највећи песник. Оно што је Шекспир за Запад, Пушкин је за Словенство. Као гимназијалац написао сам песму о Пушкину и читао на литерарном састанку. После неколико дана професор Тараканов, који ми је предавао латински, позвао ме је да дођем код њега кући. У малом стану, препуном књига, рекао ми је да је моју песму превео на руски, јер му се много допала. То је био први превод једне моје песме.
Не знам због чега, али осетио сам да је Русија огромна земља, да у њој људи другачије мисле. Русија је велика, пространа, широка, и, наравно, човек који је у њој рођен, мора у себи да носи осећање те ширине. Оно што је најдрагоценије, то су сусрети са људима. Подсетио сам се приче: Када у хотелу седите за столом са Енглезом, ако вас неко трећи не упозна, никада вам први неће пружити руку, а ако ви то учините први сматраће вас некултурним. Ако седите с Русом, први ће се упознати с вама, спријатељићете се, а нешто касније закуцаће на врата ваше собе и до дубоко у ноћ причаће вам о себи, жени, деци…
Тај „руски дух“ осећа се највише у самој Русији. На десетак километара пред Москвом, када се иде са аеродрома Шереметјево, налази се велики војнички крст који показује да су пред сама врата Москве стигли Немци у Другом светском рату, али никада нису прошли кроз та врата. Човек тешко може да схвати да су две године опседали Лењинград, данашњи Санкт Петербург, а нису могли да га освоје. У одбрани је учествовао читав град. За муницију, топљене су виљушке и кашике, метално посуђе из кућа. За све то време град је живео, одржавани су концерти, радила су позоришта… Увек кад мислим на Русију, подсетим се оних стихова Тјучева: „Русија се умом не може да схвати,/ у Русију можеш само веровати“.
Отприлике онакви какви су били у оној анегдоти из хотела. Наш преводилац, који је говорио српски, као и ми, испричао нам једну занимљиву причу. Његову по родицу, иако су Руси, звали су „српска породица“, јер је он био србиста, жена му је била србиста, а детету је, пошто се и у кући говорио српски, матерњи језик био је српски. Он је служио војску негде на граници према Кини. Идући по тим шумама и тундрама, открио је, крајем 20. века, нови народ, који не говори ни руски, ни кинески, који има своје обичаје. Руска академија наука касније га је, када је завршио са војним роком, послала да сакупи народно „творчество“, дечје бајке, приче и песме, које је касније и објавила у књизи. Замислите колика је и каква Русија, када се у њој и данас проналазе народи за које нисмо чули, ни знали да постоје. Упознао сам једног Руса, који је као шеснаестогодишњак радио у метеоро лошкој станици на крајњој тачки северног Сибира, где живе само бели медведи. Самоћу је избегао захваљујући раној женидби. Рано је добио сина, а када сам га упознао, они су били као другари, а и његов син је већ имао сина.
Руси негују своју традицију, постоје специјални програми како да се упознате са најзнаменитијим Русима. Изабрао сам програм „Трагом Пушкина“, а постоје и слични програми „Трагом Толстоја“, „Трагом Достојевског“, трагом познатих композитора… Видео сам Царско Село, у којем се Пушкин школовао. У интернату су сачувани аутентични предмети, кревети, столови, ормани, школске клупе, све као у Пушкиново доба. Видео сам место где је имао двобој са Дантесом, видео сам кућу уз чије је степениште Пушкин, после двобоја, однет до собе у којој је умро, видео сам његову радну собу, са полицама препуним његових књига, његов радни сто, на којем су оргинални рукописи и на њима цртежи. Преко столице био је пребачен његов капут. Када човек то види, пред њим оживе ти дани и све оно што је читао – постаје очигледно.
У Санкт Петербургу видео сам један од највећих православних цркава – Исакијевски сабор. Видео сам, у истом граду, гробље на којем су сахрањени Досто – јевски, Прокофјев, Нина Гончарова… На том гробљу је црквица у којој су сахрањена, поред Суворова и других руских достојанственика, и два српска попа, један из Србије, један из Црне Горе. Ту се може чути и прича да је на сахрану Достојевског дошао цео град, све улице су биле закрчене, војска је са полицијом успостављала ред. Када је стигла супруга Достојевског, тако се представила, чувар реда је раширио руке, ухватио се за главу и рекао: „Па ви сте шеста која се представља као његова супруга“.
Преведено је неколико песама у антологији „Из века у век“, у едицији „Словенска поезија 20. и 21. века“. Избор је сачинио руски песник Главјук. Занимљиво је да је песму „Србија“ превело неколико преводилаца и да се на књижевним вечерима у Москви и многим европским градовима, када се књига представља, читају све верзије превода ове песме. Иначе, она је, са још неким мојим песмама, објављена, на ударном месту, у „Литературној газети“, главном књижевном листу у Русији. У нашем часопису „Реласион“, намењеном иностранству, када је часопис уређивао Бранислав Петровић, објављене су и неке моје песме преведене на руски.
Хоћете да кажете: „Свуда прођи, кући дођи“. То је стара пословица које се нико не држи. Једино у новокомпонованим песмама, певач се са Теразија дере како му се срце цепа, што му је мајка сама у селу, сто километара далеко од њега, и обећава јој се речима: „Вратићу се, мила мајко“, али нема времена. Дао би све да може да живи у родном селу, али не да му се. Шалу настрану, да кажем нешто озбиљније о завичају. За мене завичај није место рођења, завичај се не налази на географским картама, нити у документима. До завичаја се не може допутовати, али се из њега не може ни отићи. Он је у нашим срцима. Места у којим смо рођени и у којима смо живели, места су у којима се догађао наш завичај. Завичај је наше детињство. Човек може седети за столом у месту рођења и чезнути за завичајем. Завичај је све оно што се не може вратити, а остало је у нама. То је велика тема, то је отприлике, као што је објаснио Томас Вулф насловима својих романа: „Погледај дом свој анђеле“ и „Нема повратка дому“.
Песму сам почео да пишем давних, шездесетих година, прошлог века, једне јесење вечаери у аутобусу којим сам се враћао из Арађеловца за Београд. Гледао сам како киша ромиња на трошне сеоске куће, голе шуме, празна поља. Сами су се у мени изговорили стихови: „Ја сам био у Србији/ Србија је на робији“. Онда сам се подсетио свега и стихови су наставили да се ређају. По доласку у Београд, дошао сам у кафану „Грмеч“, где су седели писци, новинари, уметници, глумци… Изрецитовао сам, за једним столом, почетак песме. Она је одмах упамћена, почели су за столовима да је понављају. Касније сам песму дописивао, а она се усмено изговарана, памтила и саму себе чувала од заборава. Покушавао сам да је об јавим, али ми то двадесет година није пошло за руком. Најспорнији био је стих „Србија је на робији“. То је било време када се комитетлијама кожа јежила при самом помињању Србије. Довољно је било да кажеш да си рођен у Ваљеву, или неком другом месту у Србији, па да те прогласе за шовинисту и да одмах постанеш сумњив. Иако та песма говори о српском мента литету, иако је пуна гротескних слика, иако на сатиричан начин говори о нама Србима и нашој погубној историји, те комитетлије су у њој виделе све оно чега у њој нема: србовање, бусање у прса, истицање српства, понижавање других народа, нарочито народности… И зато су је забрањивали. Песма је прво објављена у додатку ваљевског листа „Напред“, на инситирање Душама Михајловића, тадашњег председника опш тине Ваљево, касније министра полиције. У Београду, песму је – кап по кап – у наставцима, објављивао Петар Лазић у „Дуги“.
У међувремену, ова песма постала је моја најпопуларнија песма, а спорни стих, као робијаш пуштен на слободу, нашао се и на корицама једне моје књиге, по оном библијском: Камен који одбацише, постаде чеони.
Да. Снимана је новогодишња емисија у којој су учествовали многи песници, међу којима и Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Драгомир Брајковић, Мирослав Максимовић… Када је емисија емитована, видело се да седим међу песницима, а да не рецитујем ништа. Слику нису могли да цензуришу, али су цензурисали песму. Јавио ми се телефоном Матија Бећковић, који је препознао у овом чину повратак цензуре, да је нека „увела рука“ поново почела да уводи цензуру. Песници, учесници емисије, реаговали су текстом у НИН-у.
Објављивао сам у НИН-у годину дана колумну „Ко је ко у Србији“. На сатиричан начин правио сам кроки-портрете наших најпознатијих политичара, књижевника, уметника, спортиста… За ту књигу добио сам награду „Јован Хаџи Костић“, коју су „Вечерње новости“ додељивале за најдуховитију новинску рубрику. Том приликом у интервјуу за „Вечерње новости“, питали су ме да ли сам се плашио, да ли су ми претили. У почетку објављивања рубрике било је љутње. Међутим, касније, љутили су се само они који нису ушли у рубрику, сматрали су да су неважни. Било је непријатности и око објављивања прича о Пипу, које су, такође, излазиле у НИНу. Реч је о хумору апсурда, а скоро сви читаоци, не знам због чега, повезивали су то са Слободаном Милошевићем, који је у то време био председник Републике Србије.
Чуо сам и да је моја прича „Машта свих Гавриловића“, за коју је филмски сценарио написао дипломац режије, проглашена националистичком. Причу је драматизовао и Дејан Глигоријевић, али још није нигде играна.
Неосимболисте је, по идеји песника Бранка Миљковића, водио књижевни критичар Драган М. Јеремић. Име књижевног покрета говори да се неосимболисти наслањају на симболисте, уносећи нове симболе. У групи су били још: Милован Данојлић, Драган Колунџија, Живорад Лазић, Божидар Тимотијевић, Вера Срби новић, Звездан Јовић, Коста Димитријевић и ја. Реч је о књижевном покрету који је врло кратко трајао, а изазвао је праву сензацију и тумачи се и дан-данас. Урађено је и неколико докторских дисертација на тему неосимболизма, али мислим да покрет није објашњен на прави начин. То је по мени био књижевни покрет обојен национал ним лиетерарним вредностима, тражењем нових српских симбола који нису имали везе са оним симболима који су нас званично представљали. Бранко Миљковић је објавио есеје о великим српским песницима као што су Момчило Настасијевић и Десимира Благојевић. Званична књижевна политика, Момчила Настасијевића сврставала је у „православне“ песнике и као таквом њему није било места у савре меној српској поезији. Оскар Давичо је, рецимо, одбио да да своје песме за антологију Миодрага Павловића, због тога што се у њој налазио и Момчило Настасијевић. Десимир Благојевић, један од језички најбогатијих српских песника, дуго није могао да објављује ништа због своје сарадње у листу „Време“. Био је спремљен први број неосимболистичког листа, али он никада није штампан, а неосимболизам је замро, остављајући за собом велику загонетку на коју још није дат одговор. Верујем да ће тај одговор дати нека нова генерација, која ће, можда, и оживети овај књижевни покрет.
Тада се живело занимљивије, пуније, веровало се у поезију, за њу се имало времена. Песници су пунили хале, не само код нас, него и у другим земљама. Пунили су тргове, о поезији се разговарало на разним трибинама, тумачени су поједини стихови, поезија је интригирала, поготову младе, и као уметност и као филозофија. Дељени су штампани стихови којима сте могли да се удварате девојкама, као што се сада деле огласни листићи (флајери) за куповину сапуна или чипса. Београд је једно јутро освануо излепљен плакатима на којима је писало: „Читајте поезију Бранка Миљковића“. Бранко је већ одавно био мртав. Нико од његових колега, неосимбо листа, није те плакате направио. То су учинили неки млади људи. Сада, када се и култура и духовност, матер ијализују и мере килограмима и метрима, поезија као да се повукла у илегалу и чека боље дане. Они који јој проричу злу судбину нису у праву, самим тим што је поезија у бићу језика, а реч је, као што знамо, старија од човека. Сада издавачи неће да штампају збирке песама, а књижари неће да их продају. Одговор на то може да гласи: Издавачи пропадају, ако већ нису пропали, а књижаре таворе. Сматрам, ако је 20. век био век технике, која је учинила чуда, 21. век биће век духовности и поезије. Показаће се да је реч, ипак, највеће чудо.
Речено је да су песници „чуђење у свијету“, они су нека посебна фела и исти су свуда, и код нас и у другим земљама. Код нас је уметничка боемија представљала душу наших градова, била је, како би се данас модерним језиком рекло – бренд. Знала су се мета окупљања: Скадарлија у време Ђуре Јакшића, Милована Глишића, Војислава Илића, чиче Илије Станојевића, није била туристичка четврт, тамо се долазило због уметничког штимунга. Безброј је анагдота које говоре о београдским уметницима-боемима. Данас је Скадарлија, углавном, за људе с дубљим џепом. Туризам је избацио уметнике, они су данас само позивница да се дође у Скадарлију. Стари дух сада се представља преко врачаре, добошара, девојке која у народној ношњи лута Скадарлијом сама.
У последњих неколико година десило се нешто врло чудно. Не само у Београду, већ у целој Србији, тамо где се чувала традиција, преко ноћи је изгубљена. Књижаре, које су то вековима биле, постале су парфимерије, кафане које су вековима окупљале једну врсту публике, постале су банке, коцкарнице, бурдељи… „Душанов град“ постао је „Мулен руж“, а „Марш на Дрину“ кладионица. Уништен је чувени „Бермудски троугао“, боемски кварт у центру Београда, који су чиниле кафане: „Липа“, „Грмеч“, „Шуматовац“.
Иако је ћирилица званично писмо, све фирме су исписане латиницом. Нико због тога никада није био кажњен. Тако је у Београду, али тако је и у Чачку, Краљеву, Ваљеву… Али, нажалост, чини ми се, да се о ћирилици не води довољно рачуна ни у Русији. Питам се зашто су на међународним спорским утакмицама, на дресовима руских играча, имена исписана латиницом? Када смо већ код тога, питам се и зашто руске дипломате своја излагања и одговоре често дају на енглеском језику?
Ми ћемо знати да ствари иду на боље када почнемо да личимо на сами себе. Можемо то научити од Израелаца. Тамо кажу да матерњи језик уче родитељи од деце, али је свака фирма исписана на хебрејском, а испод тога може бити натпис на енглеском или било ком другом језику.
Све се ово дешава због тога што желимо у Европску унију, па јој се удварамо и представљамо као скоројевићи, а стално тврдимо да смо стари европски народ.
Све је то једна целина. Оно што смо говорили о ћирилици и губљењу традиције, све то подупире даље расрбљавање нашег народа. Кад чујем да се у Хагу наш језик зове ХБС (хрватско-бошњачко-српски), кад чујем да се српска Влада или Скупштина називају – србијанском, мени се увек учини да неко прави спрдњу са ама, нашом државом и народом. Нисам чуо да се хрватски језик зове ХБС или да се бошњачки зове ХБС. Срби немају српску Скупштину и српску Владу, већ је називају србијанска, као када би хрвати своју звали хрватијанска, а руси русијанска. Вероватно да то сви примећују па и они који су надлежни да томе стану на пут, тј. наши политичари који воде државу. Занимљиво је да свака странка која долази на власт – не мења мишљење о тим питањима. Зато сигурно постоје разлози. Аустро-угарска је измислила термин „Велика Србија“. Срби се никада нису ујединили, никада нису живели у једној држави, јер то би значило да се прави Велика Србија, која би, и као таква, била десет пута мања од водећих европских држава: Немачке, Француске, Енглеске, Италије… Без обзира на то што би по територији била мала, она је прозвана великом. Не знам због чега би била опасност за Европу и целокупно човечанство. Нарочито би „угрозила“ америчке интересе на Балкану. Наравно да се то морало спречити „милосрдним анђелом“ 1999. године.
У Немачкој, Пруси и Баварци, говоре различитим језицима, али свој језик називају немачким. Код нас, Црногорци, због два мека сугласника, измишљају свој језик. Црногорци су, доскора, сматрали да су со српског народа, а сада су постали шећер Европе.
Када је у питању Русија, Срби се често понашају као размажена деца. Хтели би да раде све оно што им је воља, а ако се некоме то не допадне, очекују да их Русија заштити. Са Русима нисмо никада ратовали, Русију смо увек звали – мајком, па чак и када смо били, за време ИБ-а, жестоко посвађани. Позната је анагдота да је један Црногорац на антистаљинистичком митингу узвикнуо: „Доље мајка Русија“. Народ осећа „крвно сродство“ са Русима, а наши политичари, због природе свог посла, воде рачуна само о „политичком сродству“. Морамо сами бити Срби, што врло често нисмо. Не можемо очекивати да нас у тој улози неко замени, па ни Руси, који су нам најближи.
То је велика подршка нашој дипломатији. Иза те подршке сигурно стоје Путин и Медведев. Камо лепе среће да су руски војници, који су на опште изненађење „милосрдног анђела“, први стигли из Босне у Приштину и заузели аеродром – ту и остали. Данас би све било сасвим другачије. Тада смо очекивали да Руси буду Руси.
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић