И говораху наши стари: „Човек не треба да се огледа у води, него у другим људима“ – краљ Чу (умро 1105. године п.н.е.).

У мислима и сновима сваког људског бића постоји неки идеал коме се стреми, а може бити појединачног или општег карактера. Изнова, по ко зна који пут, рађа се у разноликим сферама људског битисања. Пут к зениту, праћен светлошћу и сеном, успонима и падовима, слашћу и горчином, својствен је, мање или више, сваком стваралачком чињењу. Пажњу ми дуго, одвећ дуго, заокупља слутња о препoроду мисли, представа, намера, схватања и делања људског у трагању за смислом и циљем постојања. А кад се светлост јави и нада заблиста, опет преда мe искрсавају непрозирни хоризонти идеја и идеала за којима жудим. Мрак сипи и гаси просинуле зраке. Свет ниче изнова. Борба светлости и мрака не јењава. Она је вечна. У жудњи за тријумфом светлости над мраком у мисли ми се уселила идеја да и сам покушам заронити дубоко, још дубље, у таму прошлости, тренутка овог и оног што се рађа. И ход следи. У књигама дана древних изналазим трагове људског делања често насталим у туробним, олујним, пакленим биткама живота. Предано бележим оно што видим блудећи тамом. Друго ја опомиње ме на избор. Однекуд допире глас о великим истинама казаним одвећ упрошћено. Ко ово ушчита наћи ће бар трачак светлости, сагласје, зов наде, пут… Па, хајдмо, о музо!

У мисли ми дође реч елита у чијем семантичком спектру слутим отмене, одабране, врхунске, племените путе. И ход се чује. Елита! На друштвеној позорници – у науци, уметности, спорту, политици, дипломатији, војсци – елита је језгро, срж, цвет нечега… Долази из латинског језика од речи eligere, што значи изабрати. Едмонд Хјуџет (Edmond Huguet) у Речнику француског језика из 16. столећа (Dictionaire la langue francais du seizième siècle ) такође, у изворном значењу, обележава појам елите речју избор (choix) и синтагмом правити избор (faire chois ). Њено првобитно значење односило се на робу изузетне финоће, а потом на више социјалне групе родова племства и ударне војне јединице. О њој се често говори с идеолошког и моралистичког становишта, а корене јој налазимо још код древних народа Индије и Кине.

Људском заједницом треба да влада најинтелигентнији и најспособнији слој друштва, истицано је у браманској касти старе Индије коју су чинили свештеници и интелектуалци и уз то држали власт. Како је поменута каста била наследна, то владајућа елита није васпостављала раснију структуру највиших слојева и то је доводило до назадовања. У Кини, пак, стање је било друкчије. Кинески владари, мандарини, називани синовима неба, били су такође познаваоци светих књига, али за улазак у владјућу класу пролазили су кроз тестове намењене свим социјалним слојевима. Око 70% чланова елите је, ипак, било из богатих породица.

И стари Грци су се бавили овом материјом. Код Сократовог ученика Платона (427–347. п.н.е.), у његовом најкомплетнијем делу „Држава“, стоји да читаво друштво треба поделити на три класе – браниоце државе, храниоце државе и философе, владаре. „Док у државама философи не постану владари – или док садашњи властодршци не постану прави и добри љубитељи мудрости и док политичка моћ и љубав према мудрости не постану једно – неће престати недаће, не само за државе, него и за људски род“ – стоји у наведеном делу овог мислиоца, који тако осмишљава идеју елитизма. Идеју демократије Платон је сматрао привидом и илузијом. Његов ученик Аристотел (384–322. п.н.е. ), пак, налази да власт треба поделити у три групе – на владавину појединца, владавину неколицине и владавину народа. Свака од ових замисли има добре и лоше особине. Насупрот монархији у којој власт има једна особа, једини владар – краљ, цар, наследни владар – стоји тиранија с немилосрдном, окрутном и безобзирном влашћу кршећи законе и прописе, обично после преотимања власти. У истом непомирљивом односу су и аристократија, коју чини владајућа класа састављена од најбогатијих и најумнијих људи с наследним привилегијама и олигархија саздана од малобројне групе људи која влада без поштовања закона и воље народа. Најзад и република, у којој се на власти налазе представници народа, бирани на парламентарним изборима и који чине парламент, бивствује у несагласју с демократијом, која своје програме темељи на политичким слободама, равноправности грађанства, постојању различитих странака, смењивости власти, приступу информацијама… Summa summarum:“ Кад би постојало опште гласање у републици трава коприве би протерале руже и љиљане“, запажа француски књижевник и философ Лисјен Арет (Lucien Arreat, 1841–1922).

У дефиницији човека – Anthropos zoon politikon, Аристотел налази да је само слободан грађанин човек, а да роб и варварин немају људске особине, из чега следи да и сам није имао вере у народ подложан похлепи и материјалним уживањима. Слично мисли и Тукидид (Thucydidos 460 – oko 396. p.n.e.), грчки историчар и оснивач историјског критицизма. Пишући Историју Пелопонеског рата, овај хроничар и мислилац, налази да историјски догађаји нису условљени само вољом богова и удесом судбине, него и људским поступцима. Он плебс – оно чега има највише – светину, гомилу, пук, пучане, народ – приказује као разуларену масу која пустоши грчке полисе – градове и државе и друга станишта слободних људи.

И Тацит (Tacitus, Publins Corneliks, 55–117), римски историчар, познат и по језгровитом стилу какав је у Аналима, нпр. пише о огромном несагласју римске аристократије и народа кога она чини недостојним.

Средњи век се памти по елитистичким утицајима на животне токове у којима су неке религије показивале супериорност над другима, а и разне секте су тада биле будне у прокламовању божјих закона.

Николо Макијавели (Niccolo Machiavelli, 1469–1527), историчар и књижевник и један од утемељивача политичке науке не осврћући се на идеал моралности и религиозности, у свом главном делу „Владалац“ (Il principe ), пише да су за управљање државом могућа сва средства без обзира на то да ли ће се циљ постићи законом или силом. Савремени владар ваља истовремено да буде и као лав (храбар) и као лисица (лукав), тврди он. Овде је реч о времену препорода у коме средњовековни заблудни век уступа место науци, философији и уметности а тиме и критичком и рационалистичком погледу на свет.

Новине ће донети Француска буржоаска револуција из 1787. године, а чија гесла су била братство (fraternité), jeднакост (égalité) и слобода (légalité).

И 19. и 20. век прати мноштво научних открића, полемика, расправа и из сфера политике, економије, културе… Радови о савременој теорији елите ће потпуније осветлити целокупну друштвену стварност. Конзервативна, либерална и критичка теорија, свака на свој начин, тврдиће да постоји нужност поделе друштва на масу и елиту. Ако овом мозаику теорије елите додамо имена Сен – Симона (Saint – Simon, 1760–1825), Конта Огиста (Conte Auguste, 1798–1857), Ортега и Гасета (Ortega y Gasset Jose, 1883–1955) и друге који су писали о елити, ова тема ће нам постати сасвим блиска и јасна. Макс Вебер (Max Weber, 1864–1920), пак, пишући о раслојавању друштва а у његовом вертикалном смеру, налази да се оно креће у три правца – економском, кога чине разлике по богатству, политичком, у чијој жижи су странке по моћи и културном, који се односи на разлике сталежа по угледу. Модерна држава, вели он, треба да има финансијски, правни и војнички сталеж, а њена моћ налаже да се спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на природу и порекло његових погледа. За остварење те замисли, наглашава, треба стварати „идеалне типове“, без нагонског, полусвесног или рутинског облика делања у друштвеној стварности. Овакав модел друштвене структуре темељи се на емпиријском стицању знања. Ваља рећи, како то често бива и овде, право и воља владајуће елите, подигнути на законски ниво, стоје у несагласју, често и конфликту с масом. Најзад, све што је овде речено о природи елите из далеке прошлости па све до наших дана упућује на неиз весан пут к високим циљевима. И ход траје кроз неизвесност и невиднину. Елита стреми, или би то требало да буде, узорном обрасцу најплеменитијих циљева, преузимајући дужности и испуњавајући обавезе, за разлику од масе, са осредњим способностима, која претрајава у садшњости без културолошких визура, а са тежњама да наметне своје нестручно мишљење. При том она у свој својој похлепи, без моралних начела, осмишљава своја права, не и обавезе.

Уз све речено, не може се заобићи ни елитистичка димензија у фашистичкој теорији „крви и тла“ чија је идеологија помрачила светлост узлета и наде. И данас живимо у свету у коме влада, вихори, наоружани страх. Данашња политичка елита, али и свака друга, с цртама конзервативности и неморалности, језди суверено и не види се друга алтернатива. Брзи развој технологије подиже стандард, смањује се радно време и ствара слој незапослених. Средства масовних комуникација постала су погодна за обмане и варке с обзиром на необјективност кoју показују људима. Лојалност, оданост према власти, чест је пут успеха. Остаје нада ће многи узмоћи снаге да следе оне који предњаче у отмености и рафинману. Стога и сам трагајући за избављењем покушавам пронаћи пут у маглини времена и тла.

Пођемо ли од тога да се свака теорија заснива на егзактности и логичности, и да може бити у служби добра и зла, ваљало би им дати смисао на општу ползу људску. Данас више него икад јавно мњење (public relations) усмеравају политичари, банкари, генерали, тајни центри моћи… Нуклеарно оружје, уништавање озонског омо тача, контаминација хране, воде и ваздуха… прете опстанку планете и живота на њој. Присетимо се само Менхетн – пројекта за израду атомске бомбе и капетана Хетерлија који је 6. августа 1945. године бацио атомску бомбу на Хирошиму којом приликом је погинуло осамдесет, а рањено сто хиљада људи. Три дана касније и у Нага сакију је страдало тридесет и шест, а рањено четрдесет хиљада људи на исти начин.

Жилијен Бенда (Julien Benda, 1867–1956) француски рационалист у „Издајству клерика“ бележи отужно о зналцима, интелектуалцима, из природних и друштвених наука: „Људи чија је функција да бране вечне и бесмртне идеје као што су правда и разум, и које ја називам клерицима, издали су своју функцију зарад практичних интереса.“

Задржимо унеколико пажњу на нашој данашњој стварности и самој елити чије политичко језгро највише и најчешће заокупља наше народно биће. Нашег човека, полупросвећеног па и оног просвећеног, често прате таштина и камелеонство. Код многих је видно одсуство тла и традиције. У свести им је више авнојевско него историјско памћење. Ратно и антиратно профитерство (жене у црном и ини) обележја су нашег бића. Неке струје жуде за традицијом, саборношћу, слободом, истином, разумом, националним достојанством – друге, пак, призивају непомирљивост, расколе, свађе и без мере и поштовања етичких и других вредности величају све што је туђе. А како је то било од времена српских устанака у 19. веку, па све до наших дана, сведоче наредни догађаји.

Деветнаести век у коме се стварала млада српска држава обележен је расколима међу челним људима у сферама власти који наликују међусобним нетрпељивостима у ближој, даљој и далекој нашој историјској прошлости. Јула 13. 1817. године убијен је Карађорђе. Тог јутра, у само свитање, пробуди Карађорђе свог верног пратиоца Наума, па му рече да припази јер га беше опхрвао сан. Наум пође на оближњи поток да се умије и да донесе воде за господара, а убица који стајаше на вратима брвнаре, чувајући стражу, дохвати секиру и њомe посече вожда по врату. Он се трже, а потом клону и издахну. Кад се Наум врати, паде и он смртно рањен. Карађорђев кум Вујица Вулићевић, будан целе ноћи, чекао је извршење пресуде, коју беше наложио Милош. Чувши ропац страшни, наједном се прену, уздрхта и силно узнемири. Тек тад осети морални пад тонући у понор бешчашћа све више и дубље, а повратка не би. Раскидан мислима све дубље је тонуо у оно од чега је бежао; прогоњен кајањем нагло је копнио. Смогао је још снаге да сагради црквицу Покајницу на месту убиства свога кума кога је издао. Тај неми споменик, у низу других, одолева зубу времена и сведочи, непосредно и посредно, о злом удесу нашем, индивидуалном, али и колективном, народном, који се множи одвајкада. Страдање вожда Карађорђа се десило у брдовитом пределу између Велике Плане и Смедеревске Паланке званом Радовањски луг. Српски бард Петар Пајић од Ваљева, двеста година након овог удеса, огласио се стиховима у песми Србија:

Ја сам био у Србији,
     Србија је на робији!
    Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје…

Потом се и сам пресели у Аврамове станове, остављајући иза себе обимно песничко дело на корист роду својему, лета Господњег 2017. године.

Милош Обреновић (1780–1860) владао је Србијом од 1815–1839. и од 1858– 1860. године. То беше деспот с неограниченом и безобзирном влашћу; потпуно неписмен и склон блуду, сурово се обрачунавао са својим неистомишљеницима. Учествовао је Првом српском устанку 1804. и био вођ у Другом 1815. године. Бавећи се трговином стекао је огроман новац од кога је куповао имања по Србији и Влашкој. Спахијску земљу поделио је сељацима, донео устав на Сретење 1835. године и радио на васкрснућу Србије из вековног ропства. Устав из 1835. године није био слободоуман, а против њега су биле Порта, Русија и Аустрија па га је опозвао. У тежњи да му ограничи власт, Русија се потрудила да се на основу хатишерифа – својеручне наредбе турског султана која мора да се изврши без одлагања, из 1830. године, донесе устав и оснује непокретан савет. Милош се, пак, трудио да оствари своју замисао, а то је покретни савет, који би му био покоран. Године 1838. Порта му је наметнула устав за који се залагала Русија. Милош је, уз помоћ војске, покушао да га обори, али без успеха. Тада се морао повући и власт предати сину Михаилу који је владао до буне Тома Вучића 1842. године, када пребеже у Аустрију. Исте године уставобранитељи доведоше на власт Александра (1806–1885), сина вожда Карађорђа, који беше отишао с оцем 1813. године у Аустрију одакле се вратио 1839. године и постао ађутант, пратилац, кнеза Михаила за време његове прве владавине од 1839– 1842. године. На трону се налазио од 1842–1858. године када га је збацила Светоандрејска скупштина. У његово време донет је Грађански законик, усвојено Начертаније Илије Гарашанина, извршена организација школа и судова, пружена помоћ Србима северно од Саве и Дунава револуционарне 1848. године, Србији дата гаранција великих сила на Париском конгресу 1856. године…

На престолу се опет нашао Милош и владао од 1858–1860. године када је и умро. Наследио га је син Михаило који се беше вратио из Аустрије где је боравио од 1842–1858. године. Време његове друге владавине траје од 1860–1868. године када га у Кошутњаку убише браћа Радовановићи – Коста и Павле, кивни због робије брата Љубомира. Главни извршилац убиства био је Коста, имућни и угледни трговац, а помагачи су му били и Станоје Рогић, бивши трговац, и Лазар Марић, бивши председник Београдског окружног суда. Путујући диљем Европе, Михаило је уистину стекао широко образовање. Говорио је течно немачки и француски језик жудећи да у заосталу Србију пренесе европске особине у начину живљења, привреди, култури, уметности… Трагајући за својом животном сапутницом огласио се љубавном песмом Што се боре мисли моје коју је написао и посветио Клеопатри Карађорђевић.

Што се боре мисли моје
Искуство ми ћутат` вели,
Беж`те сада ви обоје
Нек ми срце говори.
Први поглед ока твога
сјајном сунцу подобан
пленио је срце моје,
учинио робом га.
Да те љубим, ах, једина
целом свету казаћу,
сам` од тебе, ах, премила,
ову тајну сакрићу.

За време боравка у Бечу пријатељевао је с Вуком Караџићем, Бранком Радичевићем и иним просвећеним Србима. По повратку у Србију беше установио народну војску, снабдео је модерним оружјем и припремао се за коначан обрачун с Турцима склапајући савезе с Црном Гором, Грчком, Бугарском и Румунијом. На унутрашњем плану вршио је измене у државном уређењу, ограничио надлежност Савета за законодавне послове, Народну скупштину учинио само саветодавним органом… Владао је ауторитативно, самовољно управљајући земљом. Дипломатском вештином повратио је од Турака Кладово, Соко, Смедерево, Ужице, Шабац и Београд. По његовој смрти, Милан, унук Милошевог брата Јеврема, управљаше Србијом, прогласи је краљевином, а себе краљем. Било је то 1882. године. Одрекавши се престола 1889. године, на трону се нашао његов малолетни син Александар (1876– 1903) који беше ћудљив и самовољан, а живљаше у несагласју с оцем због женидбе дворском дамом, Драгом Машин. Александра заједно с Драгом убише завереници на самом освитку 20. века, у зору 29. маја 1903. године. Ово гнусно дело осмислио је Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник, који ће доцније постати и један од оснивача тајног удружења „Црна рука“. На Солунском фронту бива ухапшен због исценираног убиства регента Александра Карађорђевића и заједно с двојицом сарадника стрељан на Солунском пољу 26. јуна 1917. године.

О том одвећ смутном добу и оном што следи оставио је записе Р. Арчибалд Рајс (R. Archibald Reiss, 1875–1929) из покрајине Баден у Немачкој, докторанд хемије, већ у 22. години живота у кантону Во у Швајцарској, професор Универзитета у Лозани. У Србију је стигао 1914. године, где је као ратни дописник, следећи идеје Француске револуције, доприносио племенитим циљевима борбе у Првом светском рату. Постао је швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара, како је и сам записао верно служећи истини и правди. Српски војник, обичан човек, сељак – пленио је пажњу овог даровитог човека и постао је, срцем и умом, везан за Србију. Са српском војском прешао је Албанију и са Солунског фронта слао поруке свету о српској храбрости, отаџбини и хуманости према непријатељском војнику.

У повратку обрео се у Београду и ту остао да живи. Указивао је на моралне и политичке слабости у новоствореној заједници Јужних Словена не штедећи ни Николу Пашића, државника, министра Милана Капетановића, радикалског првака Лазара Марковића, министра Велизара Јанковића и друге, и то непосредније од Радоја Домановића који је кроз алегорију, у Вођи, немилосрдно жигосао политичке прваке свог времена.

Следећи Аристотелову мисао по којој је највеће задовољство читаоца у идентификацијама на које наилази при читању, покушавам и сам да то бележим, читајући рукописе А. Рајса, из књиге Чујте Срби: „Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и прекосутра, оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то често, никад не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења!“ Пишући о нашој „интелигенцији“ вели: „Наравно, пошто је воде ниска осећања, ‘интелигенција’ клечи пред новцем.“ С презрењем на њу, „интелигенцију“ која бивствује у Женеви, Ници, Паризу, Лондону… у време вихора Првог светског рата и претрајава дане у заветрини подсмешљиво говорећи о онима који немају академска звања, називајући их сељацима А. Рајс бележи: „Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’. Частан човек се сматра глупаком а цени се само онај који лукавством уме да скрене догађаје вашој ‘интелигенцији’.“ И даље: „Као и сва неморална бића и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава.“

Опхрвана мегаломанијом и завишћу, политичка елита се спотицала, сударала и исцрпљивала у расправама тражећи искључиво личну корист у узаврелим страстима. У поглављу „О политичарима“ стоји да се српска интелигенција везује за вођу, а то чини и цео народ који, навикнут на борбу, при престанку спорова са спољним светом, снагу расипа на унутрашња политичка трвења. „Међутим“, вели Рајс, „по старом обичају ратника да се боре за врховног вођу, унутрашња политика је за вас била странчарење, то јест везивање за судбину неке личности, вође или групе.“ У таквим околностима следи борба за личности а не за идеје. „Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа“ – стоји у истом поглављу. Њих прате, бележи он, свађе као што су оне у Нишу, потом на Крфу и другде где се политичари отимају о министарске фотеље изазивајући кризе, једну за другом, док им отаџбина крвари из свих вена. „Згадио сам се и стидео се за на бојном пољу неукаљано српско име“ – пише у поглављу, под именом, „Парламент забушаната.“

А. Рајс није запажао само слабости српског бића с којим се сродио, него и врлине. Његова прича о коренима српског настајања, опстајања и трајања, жртвовања у невољи за друге, обичних и просвећених људи – сељака, професора, лекара, судија, адвоката… својеврсна је ода људској доброти. Индивидуална прегнућа из далеке, даље и ближе прошлости, наше традиције, попут Марка и Милоша и других српских прегалаца пленила су пажњу овом даровитом хоплиту, коме је човекољубље било животно начело. Пратећи у историјском луку збиљу свог времена наилазио је и код својих савременика и сапутника – Слободана Јовановића, Јована Скерлића, Александра Белића… на сагласја која су му давала снаге за нове узлете у мисији којој је себе нештедимице давао. Дивећи се српском сељаку и војнику још више узлета му је давала српска омладина у великом рату. „О како је она знала да мре! Можда су ме то њено скоро мистично одушевљење, њена безгранична оданост и скоро божанско умирање највише везали за вашу земљу.“

А. Рајс је умро у Београду, ненадано и прерано. Оставио нам је своје материјално и духовно богатство, а оно није мало. Дао нам је образац како даље у будућност. У тестаменту је и његова жеља да му се срце извади из груди кад смрт дође и однесе на Кајмакчалан међу српске јунаке, пале за отаџбину, и ту почива. О, како је узвишено мучеништво бити веран врлини. Ингениозно и до неслућених размера видовито, самарићански надахнуто, овај пријатељ српскога народа запажао је врлине и мане наше у целости, нарочито оне из времена Великог рата и пораћа жудећи за ренесансним путима којима се искрено надао. Прешло је безмало сто година од његове замисли, његовог тестамента под насловом: Ecoutez Serbes! Писац ових редова налази да је време стало поодавно и да се ништа не мења на друштвеној позорници и стога и сам блудећи кроз невиднину у оптику ставља ово déjà vu.

Пре више година боравећи у приватној посети Парламенту Манитобе, једне од десет провинција Канаде, на који су ме позвали пословни људи словенског југа, био сам представљен скупу јер нисам био на списку учесника. Поздрављен аплаузом, док сам стајао, бејах збуњен угођајем који ми је учињен. Председавајући, који беше ведрог, насмејаног лица, обрати ми се потом, пожелевши ми угодан боравак, с напоменом да може бити од користи за ме што сам ту да видим како они раде те да могу пренети утиске о томе у своју отаџбину. Уследили су лаконски – кратки, сажети говорни наступи чланова Парламента у виду погледа, обавештења, предлога, питања, сугестија… на разне теме које беху на дневном реду заседања, а који нису трајали дуже од три до пет минута. Председавајуће тело, састављено од пет – шест чланова, акрибично је бележило све то, након чега ће уследити стручне консултације и одлуке и бити саопштене при следећем сусрету који не исључује ревидирање ставова и мишљења. И све то би практично осмишљено, разборито и угодно и доби готово свечани изглед.

Парламент у нас носи особине страсног, непомирљивог, свађалачког… Лични анимозитети, зловоља, срџба и увреде чине га непримереним. И то траје унедоглед. Њихови актери готово занемарују онтички смисао делања. Напор да се пронађу решења у сферама одлучивања снагом аргумената своди се на занемарљив ниво. Фантазам, „ментални израз нагонске жеље набијене афектом“, у коме сунчани спектар има само две боје, води у заслепљеност и залуђеност, у фанатизам.

Дана 20. јуна 1928. године, док су се многи посланици љуљали у илузијама, одјекнули су пуцњи у Народној скупштини у Београду. Пуниша Рачић је пуцао. Било је мртвих и рањених. Стјепан Радић, конвертит, пореклом Србин и вођ Хрватске сељачке странке умро је у Загребу 8. августа те године од последица рањавања у поменутом атентату.

Узавреле политичке страсти су кулминирале на истом месту 6. марта 1936. године када је посланик из Смедерева, Арнаутовић испалио три метка покушавајући да убије председника владе др Милана Стојадиновића. Том приликом први метак је промашио, а друга два је испалио спречен од тројице посланика да погоди мету. Догодило се – не поновило се. У енантиодромији, регулишујућој функцији супротности, код нас се различитост схвата као проклетство, а не као дух светосавља. У тежњи за променом ваља имати на уму да нам нису увек други криви за невоље које нам се дешавају, већ да у њима учествујемо и сами. Стога ваља узмоћи снаге за преображај нас самих, уместо напора да преобразимо друге. „Тежња ка телеозису (грч. усавршавање, развијање у правцу савршенијег стања) у смислу савршенства није само оправдана већ и урођена човеку као карактеристика која за цивилизацију представља један од њених најдубљих корена. Ова тежња је тако моћна да може постати страст која сваког вуче у своју службу“, пише К. Г. Јунг у својој књизи Ајон: истраживање феноменологије Селфа, из 1951. године.

Наша страсна, заблудна, ирационална и залудна бављења политиком одвлаче енергију која би се могла употребити за узлет у духовном и материјалном смеру. У нас су ретки политичари који поимају политичку збиљу планетарних размера. „За нашу горку судбу, елита је највише крива“, истицао је не једном, наш ненадмашни ерудит и филантроп Драган Недељковић. У мислима ми се јави слика прометеја – песника и сликара Ђуре Јакшића, кога је сеоски кмет тукао, тукла га и полиција, а мафија генерала претукла. О tempora, o mores!

У осами наилазим на духовно гостопримство у књигама древним. Из њих извире, кроз сан и јаву, морална визура којој дух стреми и запљускује наде о правди, доброчинству, дужностима… У свест ми дође мисао Цицерона: „Све је у животу потчињено дужности. Бити веран дужности, то је највећа част; занемарити дужности – ето ти готове срамоте.“ Осмишљавање у светлости морала што стоји над догмом, у хармонији природе над којом бди савест потврђује да је истинско добро људско у врлини, а зло у грижи савести. Спознати своја права и дужности, делујући храбро и правично, уз верност задатој речи сматра се врлином од искона. Пролазећи кроз патњу која дарује светлост ума, строго судећи себи с безграничним милосрђем за оне који пате и трпе, човек осмишљава и васпоставља кодекс правила и упустава за живот. Следити начело разума, које упућује на ред, законитост и склад, пут је избављења из хаоса и отклон од атавистичких нагона предака. Није ли још антички мислилац Аристокле, који је касније узео име Платон, далековидо осмишљавао идеју о софократији, тј. о философима као члановима државне управе који су овако умовали: „Уопште нема већег зла него што је анархија; јер човек није по природи такав да се може одржати а да њиме нико не управља. О онима који управљају и онима којима се управља овако мишљаху: они који управљају треба да буду не само научно, тј. стручно образовани него и човеку да буду пријатељи, а они којима се управља треба да буду не само послушни него и одани онима који управљају.“

Нови правци, нова етичко – политичка струјања захтевају образоване и васпитане прваке биране по духу, а не по рођењу или каквим другим привилегијама. На том путу ваља следити светлост ватре Прометејеве која је прави дар богова.