ОЛИВЕРА ДОКЛЕСТИЋ
ЧОКОЛАДА
Оливера Доклестић рођена је 1962. у Херцег Новом. Дипломирала је на Грађевинском факултету у Београду, а постдипломске студије завршила је на Универзитету у Новом Саду. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Црне Горе. Предсједник је СПКД „Просвјета“ у Херцег Новом, од оснивања, 2002. Пише и објављује поезију и прозне радове: приповјетке, романе и есеје. Објавила је три књиге прозе: „Прашине кораци“ (1996), „Софијине кћери“ (2000. и 2006), и „Између камена и воде“ (2005), издање „Софијинe кћери“ на енглеском језику „Sophia’s daughters“, 2003. Збирка путописних есеја „Црно бијели градови“ са драмом: „Бијели голуб превлачки“ објављен (2009). Објавила је романе: „Четрта димензија“ (2011, 2016), „Љуба и лажи или кућа од картона“ (2018). Објавила је и три збирке поезије: „Кап по кап“ (1999), „Опуномоћени запис“ (2002) и „А ја бих само да са тобом ћутим“ (2008). Заступљена је у антологији женске црногорске поезије „Сневне Евине кћери“ и у антологији савременог црногорског прозног и поетског стваралаштва, „Писмо“, као и у антологији савременог прозног стваралаштва жена књижевница у Црној Гори, „Минервиним трагом“. Објавила је и монографију „Српска закладна поморска школа у Србини“, уз коауторство Небојше Раша, а у издању СПКД „Просвјета“ – Херцег Нови. Живи и ствара у Херцег Новом.
УДЕС ПРОФЕСОРА ЈОВАНОВИЋА
Помоћ
Грешка (можемо да је зовемо и удес) сукобљавање је двије различите намјере, једна реметилачка, друга поремећена, као психички удари унутар једне личности. Слично томе, два непозната човјека, двије различите душе, различите личности могу да остваре контакт грешком, при чему је један актер реметилачки а други поремећен. Грешка у глави, у психи, манифестује се контактом, рецимо у саобраћају, при чему је прозведен удес. Тако би окаректерисали саобраћајну инцидент пред Кућом нобеловца Ива Андрића у улици Његошевој, тог недјељног новембарског јутра. Постављамо питање у каквом односу је реметилачка психа старца према поремећеној или макар немирној психи возача и да ли оне, уопште, имеју неке везе?
Не треба да мистификујемо догађај који се збио и који је довео до озбиљних здравствених проблема једног, а до велике узнемирености другог. Можемо да анализирамо чињенице у тренутку догађаја, прије и послије њега, и да на основу свега тога размислимо о каузалности, о узороку или узроцима и посљедицама. На крају ће се све само рећи, ако испричамо све што знамо, јер су све чињенице околности које узрокују нека дешавања, неке судбинске путеве. Реметилачка улога оног који је несмотрено излетио на пут пред кола, свакако није била свјесна, као што је реакција поремећеног, односно возача, прво била подсвјесна, аутоматска, да заустави возило, а потом и свјесна да изађе из кола, укаже помоћ унесрећеном и одвезе га у болницу.
Све друго, што би се могли рећи о том првом контакту двојице људи, који се раније нису познавали, била би спекулација. Зато идемо редом да пратимо радњу, јер ако се и чини да је био случајан догађај, показаће у наредном времену да су судбине двојице људи врло повезане.
Тај први контакт са непознатим, у срећи или несрећи, као што је био случај старчевог излетања пред кола, говори о обојици, возачу и унесрећеном, о њиховим карактерима и о прилагодљивости ситуацији у којој су се нашли.
Старац, већ је било јасно да је човјек у позним годинама живота, једва чујно испусти болни јаук. Возач, придижући старца са тла, упита га како је, више некако рутински, па како овај није ништа говорио већ је лице стегнуо у болну гримасу, ухвати га испод рукe и подигне на ноге. Стари човјек поново јаукне при ослонцу на ногу. Возач пребаци старчеву руку преко свог рамена и некако га смјести у своја кола. Улица је била празна, и баш нити једног пролазника није било.
Возач с бременом у мислима, устрашен да га старчева смрт не претекне возио је као сумануто ка болници. У мислима је комбиновао сјећања на чињенице инцидента и сумње, које су му се ројиле у глави. Борио се с њима, гдје јесте а гдје није његова кривица. Имао је много таквих случајева којима је пресуђивао, а сада је по први пут он баш актер таквог догађаја. Желио је да се ослободи страха и сумње, али мисли су непрекидно ројиле неке нове детаље. Не иде! Рекао би да му судбински пут, у тим годинама, није наклоњен. А да ли само у тим годинама или треба да сумња много више, и да много даље сеже у прошлост? Судбина, заправо дешавања, која су у њему пробудила прво горчину, па тугу, пресабирање свега што је добро и лоше учинио у животу, сада му је задала још један тежак задатак: суочење са старцем који му је изишао пред кола, којег би, у нормалним приликама, поздравио са једним обичним „Добар дан, како сте?“ А ту га има полегнутом у колима, на граници живота и смрти, са стењањем умјесто одговора на поздрав.
Је ли му тај инцидент у недјељно јутро, 8 новембра, још један рез на скали лоших догађања? У глави је имао само тамну слику, композицију тамних боја и нигдје свјетлости. Није могао да осјећа ништа позитивно. Могао је само да ради по савјести, да биланс својих лоших дешавања покуша да умањи, колико год је то могуће, да човјека не остави на путу, да му помогне, укаже помоћ, буде уз њега. Савјест је у њему горјела попут свјелости у тунелу, па иако није могао да сагледа будућа догађања, и није о њима ни размишљао, све своје задатке зацртане за тај дан је оставио са стране и на прво и једино мјесто ставио незнаног човјека, старца.
Старац је у вожњи неколико пута испустио болни јаук, падао у несвјест и враћао се, а возач, препун бриге, незнања, помијешаног размишљања о сопствено кривици и старцу, који му је излетио пред кола, покуша да успостави контакт да сазна ко је, гдје станује, с ким живи. Одговора није било. Старом човјеку је био у тешком стању, а без снаге снаге да прича.
У болници га хитно збрину. Дежурни лјекар је установио да му је сломљена бутна кост, високо близу кука. Прегледа га дежурни лјекар, измјери му притисак, и накопон успостави вербални контакт и сазна од старца од чега болује, колико има година.
Одведу га у гипсару и ставе му гипс на сломљену ногу.
Возач, сломљен, као капетан потонулог брода, остао је у болници све док му медицинска сестра на одјељењу није рекла да је његово присуство ту непотребно, да више ништа за старца не може да учини. Некако рутински му саопшти да је човјек сада њихова брига и да ће добити најбољу могућу пажњу и све што буде било потребно.
Претражили су старчеву одјећу, испразнили му џепове од сакоа да би пронашли неки документ гдје станује, пронашли родбину, жену, дјецу, било кога ко има везе са њим да обавијесте о његовом стању.
Најзад, старац се потпуно умирио и могао је нормално да говори. Првобитну љутњу потиснула је жеља да тим људима око себе каже све што је потребно о себи, ко је, гдје станује, колико има година. Његове мисли биле су усмјерене ка чињеници да не смије да умре као анонимус. На судију – возача, био је и даље видно љут и једва да је изговарао ријечи на његова питања. Прозвао га је „Мој унесрећитељ!“. А израз лица био му је увијек исти да се није видјело да ли је и колико стварно љут или то иронија говорио из њега због сопствене кривице.
Рекао му је, а и поновио дежурном лјекару, када су га смјестили у болнички кревет, да нема здравствено осигурање, јер нема држављанство.
„Ја сам апатрид!“ – суво је изговорио, с резигнацијом.
Тако је започело једно необично пријатељство.
(Одломак из рукописа романа)