Огњен Кандић
ПАДȎ ЈЕ СНИЈЕГ ГОСПОДЕ
У глуви освит Васкрса
Падô је снијег Господе
Заривен бодеж у прса
Србије збира поводе
Да немуште нас распињу
У славу својих богова
У Призрену и Цетињу
Па мýчи труба с Косова
Кô да смо одвећ помрли
Сва нам се душа смежура
Но нисмо Завјет затрли
Све док је једног божура
ПОСТХУМНА ЗДРАВИЦА
Да на Своје врате се прогнани,
Свом Огњишту, њиви и ораху,
Да им нико Обичај не брани,
Да не живе у грчу и страху!
Да се врате светом расејани
Пре него се потпуно отуђе,
Да не деле мајку океани
Од свог чеда, да мир у дом уђе!
Да се врате замрле навике,
Затурене у бабине приче,
Испунимо цркве за празнике,
Да нам деца на претке наличе!
Да од Бога отпали се врате
На Пут Онај што Вечности води,
Да нам земљу душмани не крате,
Да нам већи завиде народи!
Да се врати, то под обавезно,
Породични ручак у недељу,
Да дочека свако ко је чезнô
Сродну душу и брачну постељу!
Да из школе врате се на села,
Њиве стењу, треба их орати,
Да се врати на Ловћен Капела,
На Косово да се војска врати!
ПРИЗНАЊЕ
Кад се једном с тобом запијем за шанком
Небеске кафане – Астрални номади,
Над луниним везом и ждребним облаком
Где анђели, налик теби, голобради
Неуморно поју тропар Васкрсења,
Признаћу ти – твојом песмом сам се видô,
Ја, вечити путник, сањар и нежења,
Блефирао усуд, певао и ридô
Над собом, војводом духовних горштака,
Доследном голготи својих идеала
Који одвећ сетан дочеки́ва зоре.
Нада посна, Вера ни врела ни млака…
Јесењине лепи, срнећих стопала –
Била је и она, попут Исидоре.