Анђели су измолили Бога
Кад је Речју творио шар земни
Један пелцер Царства превечнога
Да удене у луг средоземни.

Михаило и с њиме Гаврило
Искали су земљу мимо друге
С које би се вавек сведочило
Да страдања, ропства и поруге

Васкрсење неминовно слуте,
Која с Небом Завет би склопила
Да ће своје обожити путе,
Којој би се Истина открила

Духом Светим кроза пострижене
Преподобне духотрудбенике,
Светородну лозу и блажене
Подвижнике, новомученике.

Одговара Господ анђелима:
Ви то земљу с Небом поредите!
Дато вам је, одвише вас има,
Кроз простор и време провирите.

Сагледајте кроз векове бурне
Какав јарам мораће да носи,
Кад је усуд у окове гурне
Хоће л’ знати Крстом да пркоси.
Хоће л’ моћи веру одржати
Кад јој деца у крви запиште
И достојно кривде издржати
Док им туђин скрнави Огњиште.

Узлетеше до два архангела,
Силе, власти, начала, господства,
Да осмотре дела и недела
Оне земље и њеног потомства.

Континуум временскопросторни
Скршише по Божјем допуштењу,
Дочека их народ ратоборни
Склон јунаштву, чојству и трпљењу.

Земља склона вечним деобама
На раскршћу света уврежена,
Освајана сабљом и бомбама
Ал’ никада посве поражена.

Гледале су анђелске прилике
Пут голготски изабраног рода
Где подносе жртве свеколике
За идеал названи – Слобода.

Гледали су с витих Проклетија
И од туге падали ничице
Петвековни зулум Османлија
Кад су Цркве биле коњушнице.

Посечене кнезове и рају
За устанак кобни челичену,
Погибију, кумову издају
И вождову главу одсечену.

Небројена и страшна злодела,
Кукавичлук, туђи и домаћи,
Стазу смрти која је однела
Младост њину на часној задаћи.

Двоглав оро, застава с три боје,
Обележја рода достојнога,
Порази се у победе броје
Кад сведочиш под тробојком Бога.

Гледа Гаврил свога имењака,
На регента куршуме осипа,
Презрео је чизму западњака
И пуцао из светог принципа.

Сведочише Силе бестелесне
Затирању вере и имена,
Призори се и слике потресне
У процепу скршеног времена

Смењиваше и не оста нико
Равнодушан на речи старине:
Свој ти посô само ради, синко!
Посвети се кротки Вукашине.

Тонуо је у вир ледне Саве
Измрцварен шапат оченаша
Да се худа звјерства зауставе
Крволочних црнокошуљаша.

Себар своју веру потврђује
Србокољцу знаном и незнаном,
Џелат губи, жртва побеђује
Пред токмаком, камом и казаном.

Постројени голобради ђаци
Пред одредом нечастивог кнеза,
Учитељи, народни прваци
Разјарише цику митраљеза.

Гледали су часни херувими
Симониде ослепљену фреску,
С народом су ишли серафими
У Вихору, Олуји и Бљеску.

И обадва погрома мартовска
Кад им душман земљу опустоши,
Пошкропи их крв српска, сватовска,
И цурице на црвеној ноши.

Гледали су до свршетка века
Анђели и два архистратига
Заискану земљу и човека
Који њоме благоверно мига.

Па се Творцу винуше коначно
У небеско разговаралиште:
„Та је земља страдална, јамачно,
Но благодат жртвенике иште.

Тај је народ символ васкрсења,
Светионик, опомена свима
Да без Тебе не бива спасења,
Да Си вечан, да те, Боже, има!

Кад помисле да су га затрли
Цвеће ће им из крви ницати,
Нису залуд гинули и мрли
Док је света земљом ће мицати

И сведочит веру православну
Тамо где се богохулство среће,
Благовест Ти доносимо главну –
Крста никад одрећи се неће.

Јер нису га под гркљаном бритве
Застрашиле да одступи снова,
Од те песме, завета, молитве –
Не дамо те земљо Душанова!

Видели смо како погружени
Срби духом цветају и зрену,
Умножени, сложни, обожени
Прослављају Божић у Призрену!“

Саслуша их Бог препрослављени
У свој Својој милости и сили,
„Архангели моји возљубљени,
Нек вам буде како сте тражили.

Искали сте и Ја ћу вам дати
Пелцер (што ће цветат крај корова)
Народа и земље благодати –
Корен ће му бити сред Косова!“

Речју благом Логос је исклеса,
Зар анђелску прозбу да одбије,
Заорише превечна небеса –
Нема лепше земље од Србије!