Миладин Милошевић рођен је 1949. године у Рудом Пољу – Гацко, гдје је завршио осмогодишњу школу и гимназију. Студије историје завршио је на Фило – зофском факултету у Београду. Радио је у историјском архиву Београда (19780–1980), а затим у Архиву Југославије (1980–2017), у којима је прошао кроз сва стручна звања, од стручног сарадника до архивског савјетника, обављајући послове – функције: шефа, начелника, помоћника директора, замјеника директора, а од новембра 2006. до 2017. године налазио се на челу Архива Југославије.

Као члан радних тијела учествовао је у изради стручних упутстава, правилника, уредби, закона, којима су регулисани послови из области архивистике и архивске службе.

Водио је стручне разговоре са свим делегацијама страних архива и историјских института из Руске Федерације, Њемачке, Бугарске, Украјине, Пољске, Холандије, Алжира, Индонезије, САД, Француске, Велике Британије, Румуније, Шведске, Туниса, Мађарске, Грчке, Ирана, земаља насталих из некадашње Југо славије, како у земљи, тако и у иностранству.

Као члан делегације и представник Архива Југославије, учествовао је на конференцијама које је организовао Међународни архивски савет (МАС).

Један је од иницијатора и покретача стручног часописа „Архив“, часописа Архива Југославије чији уредник је био од првог броја 2000. до 2017. године. Био је уредник свих издања Архива Југославије од 2006. до 2017. године (преко 70 издања) и члан више редакција појединих архивистичких и историјских часописа.

Покренуо је двије значајне едиције зборника докумената: прва – Извори за историју међународних односа 1930-1941. у оквиру које су објављени извјештаји Министарства иностраних послова Краљевине Југославије у XI томова (I–XI) и друга, Документа о спољној политици Југославије, у оквиру које је објављено осам томова о односима Југославије са СССР-ом, САД, Алжиром, Индонезијом, Ираком, на српском, руском, енглеском, француском и арапском језику.

Иницијатор је идеје да се збирке докумената значајних личности из наше историје, врате у земљу из иностранства. Његовим ангажовањем, двбије од три најзначајније међу њима – збирка докумената Кнеза Павла Карађорђевића која се налази на Колумбија универзитету у Њујорку, добијена је у микрофилмском облику, а збирка докумената др Милана Гавриловића добијена је у оригиналу од Хуверовог института и налазе се у Архиву Југославије. Такође, иницијатор је заједно са директором Балканолошког института САНУ да се књига Владимира Ћоровића, Односи Србије и Аустро-Угарске у XX вијеку, објави на енглеском језику у саиздаваштву са Хуверовим институтом (Стенфорд), што је и реализовано.

Био је члан државне делегације на преговорима у Женеви и Бриселу о питањима сукцесије (за питања „Државне архиве СФРЈ“) од 1993. а од 2003. године члан владине Стручне групе за спровођење Споразума о питањима сукцесије и предсједник Међуресорске радне групе за спровођење Анекса Д Споразума о питањима сукцесије. Пресједавао је састанцима овлашћених представника држава сукцесора одговорних за архиве који су одржавани у Београду.

Учествовао је у организацији више међународних научних конференција, гдје је Архив Југославије био домаћин, у сарадњи са Катедром за историју Југославије, Катедром за општу савремену историју Филозофског факултета у Београду, Институтом за новију историју Србије, Институтом за славистику Руске Академије Наука, Руским институтом за стратегијске студије, Лондонском школом за економске и политичке студије и Архивом Србије.

Учествовао је на међународним научним и стручним скуповима у земљи и иностранству (Русија, Румунија, Алжир, Индонезија).

Објавио је преко двадесет књига – зборника докумената из области спољње политике Краљевине Србије и Југославије, сам и као коаутор. Посебно се бавио темом српски писци у дипломатији што је резултирало објављивањем пет књига дипломатских списа наших писаца – дипломата. Дипломатски списи Јована Дучића (три издања 1991, 2014. и 2020. године), Дипломатски списи Иве Андрића (два издања 1992. и 2020.), Дипломатски списи Растка Петровића (1994.), Дипломатски списи Марка Ристића (1996.), Дипломатски списи Бранка Лазаревића (2001.).

Као коаутор приредио је више зборника докумената на тему односа Југославије са појединим државама као што су: Југословенско-совјетски односи 1945-1956, Београд-Москва, 2010; Југославија-СССР, сусрети и разговори на највишем нивоу руководилаца Југославије и СССР-а 1946–1964. том 1, Београд-Москва, 2014; том 2, 1965–1980, Београд-Москва, 2016. године (све три књиге на српском и на руском језику, коаутори српски и руски историчари и архивисти); Југославија-САД, Поруке председника Југославије и САД 1944–1980, Београд, 2014; Југославија-Индонезија 1945–1967. Истраживања и документа, Београд, 2014, Џакарта 2015. (на енглеском); Југословенско-алжирски односи 1956–1979. (српски – француски), Београд, 2014; Југославија-САД, сусрети и разговори највиших званичника Југославије и САД, 1955–1980, Београд, 2017. и др.

Објавио је монографију Србија и Грчка 1914–1918. Из историје дипломатских односа, Зајечар, 1997; друго издање Нови Сад, Београд, 2021; Одјеци Пашићевог живота (коауторство), Зајечар, 2000. Објавио је близу четрдесет радова (чланци, студије, прилози) у стручним и научним часописима. У припреми за штампу је књига Преглед развоја српско-шведских и југословенско-шведских дипломатских веза и односа од 1882–1992. године у коауторству са Душаном Топаловићем (издавач Прометеј, Нови Сад), као и књига Дипломата Милан Ракић – Писма из Софије.

За рад и резултате остварене у архивистици добио је највише признање у струци – „Златну архиву“. За допринос на пољу успостављања и унапређења сарадње са појединим страним државним архивима и историјским институтима, добио је више признања и диплома (од Дипломатског архива Министарства спољних послова Кубе, Института за славистику Руске академије наука, Дома Руске дијаспоре Александар Солжењицин из Москве, Националног архива Републике Индонезије, Националног архива Алжира…), као и од појединих архива у Србији.

(Образложење председника жирија, у Гацку, 22. септембра 2022)