Никола Пачариз
ОСВАЈАЊЕ РУЖЕ
Ноћас је стража пуцала
У рукохвату траве,
А она скупља своја бела колена
Два грумена светлости;
Две капље нежности.
Оживљавамо погледима
Колена искона.
Латице ружа разлажу смерност.
Тиха као ноћник,
Воли она моје дланове на њима.
Загледан у рукопис траве
Тражим црвене латице;
Не помажу пољупци, ни пламичци
Који се пале потајно у зеницама дубоким,
Не отвара она катанце љубави.
Белина праскозорја разасута на постељи ружа,
Од првог пољупца – пелен.
Само је глад постала већа кроз године.
Јутро дочекасмо у трави успомена ружине сенке.
АНЂЕО МОСТА
Пре свих дрхтаја и првих мена,
Пре свих почетака и свих завршетака
У незамислива, тамна правремена
Бејаше човек, река и МОСТ.
Наступи неко глуво време, нагрнуше неке љуте звери.
Зараћене војске избраздаше његово голо камено тело.
Шака чела, земље и ништа.
Опет се рађа ЧОВЕК.
Земљаци моји заустављени на ибарском мосту
Стварају студију о боји завичајне реке.
А људима свеједно да ли ће они живети или увенути,
Или ће можда срасти с неким дрветом.
Они, будни стражари историју овде чувају.
Само је мрак пун светлости траве
Звечан и Соколицу покрива ткиво младе траве
Све у сјају фосфорасте тмине
Једна је страна моста у светлост заљубљена .
Друга вучјим кожама опасана.
Светлост се прелама у њиховим очима
А Ибар у кошуљи од танког леда
Бос кроз теснац стубова крије тајне неба.
На мосту мраз убија.
Реч погрешну што би да се миче
На раскршћу каменог тела, без светога ореола
Изгубљен у свему огромном и белом
У сребрном плашту – бос анђео плаче.