Никола Кусовац
ГОСПОЂА КРИСТА И ЊЕН ПОТРЧКО
Кристу Ђорђевић сам упознао почетком 1964. као председницу Друштва пријатеља Народног музеја, дакле неколико месеци пошто сам, настојањем онда младог директора Музеја Лазара Трифуновића, изабран и постављн за кустоса у Одељењу за новију југословенску уметност. Готово истовремено агилни директор је донео одлуку да ме стави на располагање другарици, за мене као и моге друге, увек, госпођи Кристи. Тако сам, устари, постао њен потрчко. Касније, када сам се упозано, мого бих рећи и спријатељио са Добрицом и Божицом Ћосић, открио сам да сам тако преузео нека њихова „задужења“. Наиме, првих поратних дана, вољом нових власти, Криста и Добрица са Божицом добили су на коришћење једну већу стамбену јединицу, у Косовској или Влајковићевој, свеједно, са погледом на Скупштину, те су по природи ствари, као млађи, били од помоћи својој старијој сустанарки. Колико је и како тај сустанарски однос био складан и по Кристу користан сведочиле су две слике Саве Шумановића којима је она на растанку, захвална, даривала своје младе комшије.
Ваља знати да је Криста, тачније Христина, кћерка јединица Светозара Шумановића била старија сестра од стрица знаменитог српског сликара Саве, такође јединца, од оца Милутина и мајке Перисиде Шумановић. Стога је, не само као блиска рођака, већ више као брижна сестра и супруга лекара Ђурице Ђорђевића, на молбу Савине мајке Персе, преузимала обавезе да брине о здрављу четири-пет година млађег брата. Наравно, то брачном пару Ђорђевић, иначе осведоченим културним прегаоцима, љубитељима уметности и заштитницима уметника, није падало тешко, те их је мајка Перса која је водила бригу о синовљевој уметничкој заоставштини, даривала са десетак слика. Поуздано знам да је осим две полклоњене Ћосићима, још две даривала Лазару Трифуновићу, док су остале завршиле њеном пследњом вољом у Народном музеју, наравно уз још неколико скулптура, бисти и плакета Сретена Стојановића, затим и акварела мањих формата које је добила на поклон, колико се сећам, од Мила Милуновића, Ивана Табаковића и Пеђе Милосављевића, а који су једино украшавали зидове њеног више него скромног једнособног стана у Кондиној 24. Иначе, у том стану ме примала два до три пута месечно да ми, уз чај који је припремала иза једне завесе у дну стана, издиктира текуће обавезе и неодложне послове везане за рад Друштва пријатеља Народног музеја. Пошто сам се млад и надобудан ослањао на своје памћење, по правилу нисам бележио оно што ми је било задужење. Тако се догађало да су ми на следећем састанку бриделе уши и да ме обливало руменило од стида што сам неке од обавеза заборавио. Тада би ме незлобиво али поучно, читајући из њеног минијатурног нотеса, где је на претходном радном састанку својим патрљком од оловке, не већим од два-три сантиметра и од којег се није одвајала, имала забалежен садржај нашег договора, упозоравала како ваља радити. Узгред, не бих рекао да је то имало битног утицаја, од лоших навика се тешко одвићи.
Сада, педесетак и више година после, присећам се, јер нисам бележио, како су изгледале моје обавезе везане за рад Друштва пријатеља Народног музеја на чијем челу је до смрти била и остала Криста Ђорђевић. Штавише, сигуран сам да је чланове Друштва бирала она лично. Активнији од других били су још и архитекта Милан Секулић, познат као колекционар који је даривао граду Београду, осим стана у Узун Мирковој улици, и добру збирку српског сикарства XVIII и XIX века као и још бољу старог српског и нарочито итало-критског иконописа од XV до краја XIX века. Уз њега, по активности у Друштву, стајао је и економиста Славко Флегал, познат по изузетно вредној збирци дела југословенских ликовних уметника прве половине XX века коју су он и супуга даривали граду Београду. Збирка се налазила онда у Улици маршала Тита и поделила је злу судбину многих сличних легата (на пример: Вељка Петровића, Бете Вукановић, Недељка Гвозденовића, а донекле и Паје Јовановића, Томе Росандића, па и Христифора Црниловића), јер се показалао да су трошкови њиховог одржавања били велики, а посета никаква или веома слаба.
Поред поменуте двојице колекционара и дародавалаца, активан члан Друштва био је још и Милан Минић, веома цењени београдски архитеткта, сликар, власник и пројектант сада легендарног Хотела „Мажестик“, на Обилићевом венцу. Њега, нажалост, нисам упознао, преминуо је 1961, срце га је издало на данашњем Тргу републике, непосредно после састанка Друштва, када се упутио према стану, у поткровљу оближњег хотела који је њему и нама на част подигао, а који му је нова власт одузела. У стану га је узалуд очекивао изузетно даровити син јединац Оливер, такође архитекта али и урбаниста, један од аутора Генералног урбанистичког плана Београда 1950, као и редовни професор Архитектонског факултета у Београду. Управо по налогу Кристе Ђорђевић, негде око 1965, а нарочито после реновирања и адап – тације Народног музеја, био сам задужен да се колико могу нађем од помоћи тешко покретном, од парализе оболелом Оливеру. Тако сам му више година потом, са особљем Музеја помагао да на колицима изађе из стана и посети Музеј, изложбе, концерте и позоришне представе, тачније да прати културна догађања у новона прављеном Атријуму Народог музеја. Своју захвалност исказао је даривањем Друштву, што је значило и Музеју, више слика свог оца, али и његових пријатеља попут Љубице Сокић или Мила Милуновића, као поклоном једног концертног клавира, који је касније пренет у Галерију фресака.
Некако у исто време, а посебно крајем 1966. и почетком наредне године, имао сам много обавеза јер се Друштво, а посебно интезивно Криста Ђорђевић са архитектом Секулићем, ангажовала на преносу посмртних остатка и надгробног споменика прве српке сликарке Катарине Ивановић са гробља у Стоном Беогарду на београдско Ново гробље. Захваљујући у првом реду угледу и утицају председнице Друштва управа гробља је одлучила да се надгробни споменик, висока бетонска крстача са палетом и подацима на мађарском, постави на ободу парцеле где су почивали углавном народни хероји али и тик уз гробницу директора Народног музеја Вељка Петровића и његове супруге Маре. Само петнаестак година касније, 1981, ту ће им се придружити и земни остаци Кристе Ђорђевић, наравно поред њеног Ђурице и под надгробном плочом, односно изванредним рељефом, Сретена Стојановића.
Пошто сам све до њене смрти, дакле и током седамдесетих година прошлог века, по невољном одласку њој драгог и оданог пријатља, младог и баш како је она волела, острашћеног Лазара Трифуновића са места директора, остао њен човек од поверња и, ваљда, једина истинска веза са новим директорима и новом самоуправном структуром Музеја. Морам признати да је тада дошло до извесног „замора“ и посустајања у раду Друштва, док је наш међусобни однос бивао све мање званичан, а све више личан. И даље сам одлазио, најмање једном месечно, у Кондину на чај и разговор, углавном подносећи извешатај о раду Музеја и његовим све лабавијим везама са Друштвом. Те посете сам себично користио да задовољим своју радозна – лост. Запазио сам да је у почетку имала извесне резерве према мени и да ме на свој начин проверавала. Прво сам мислио да је то због моје младости и неискуства, да не кажем непознавања музејког рада, али сам убрзо спознао да она упрво воли и подржава младе људе и младост. Тако сам сазнао да су је партији и њиховим идејама привукли млади и острашћени људи попут браће Рибар, а нарочито Иван, затим Родољуб Чолаковић и Сретен Жујовић Црни.
Приповедајући ми о томе како је једном згодом, носећи у Париз неку тајну партијску пошту, неке поруке и препоруке друговима око Титу блиског Ловра Кухара, алијас Прежихова Воранца, мада наводно није знала шта носи, ипак скренула пажњу њој драгим, Роћку и Црном, да припазе са ким се друже. Очито да су тада у Паризу били виђани у друштву са Титовим конкурентом, тзв. фракционашем Лабудом Кусовцем. Намах ми је постало јасно Кристино почетно неповерење према мени, јер Лабуд је био један од мојих увежаних стричева, мада сам га упознао веома касно, много после његових страдања на Голом отоку, у Петровој рупи и опет у затвору, када је већ био тешко болестан. Наравно све чешћа тема наших разговора уз чај, како су рад и деловање Дрштва сплашњавали, бивале су њене успомене, њена сећања на познате уметнике и још више личности попут другова Тита и Петра Стамболића. Никада нећу заборавити њен опис првог сусрета са другом Титом, још када није знала ко је он. Није јој био по вољи, каже деловао је као провинцијски скоројевић, у новом и скупом оделу са нападним брилијантским прстеном. Додуше, додала је потом и објашњење да је тако, ваљда, мање изазивао пажњу жандармерије.
Уз моју незајажљиву жељу да сазнам што више о ентеријеру београдског стана породице Ђорђевић, јер су зидови уместо тапета били покривени дуборезима које је извео њима вечно захвалан вајар, младобосанац Сретен Стојановић, чуо сам и познату причу о партијском злату које јој је као „недодирљивој“ дворској дами било остављено на чување. Рекла ми је да је ту највише било златних енглеских фунти, на шта нисам могао да се отмем пакосном утиску зараћених 27. марта, а да их је после пожара у коме су током шестоаприлског бомбардовања страдала сваколика Сретенова рукоделија и ремек-дела, осим бронзаних бисти, портрета Ђурице и ње, нашла истопљене, као велики златни грумен. Тако их је првом згодом, на једном свечаном пријему, предала свом вршњаку, највећем сину наших народа и народности, уз његов коментар, по њеном сведочењу, „другарице Кристо, сви носе а Ви доносите.“
Госпођа Криста како ју је иначе већина њених познаника звала и ословљавала, последњих дестетак година провела је сасвим повучено. Једва да је имала четрдесетак килограма, није могла да једе чврсту храну, имала је проблеме са једњаком. Када је уз све то поломила и кук наши састанци су се проредили, а теме наши разговора сводиле су се на њене силне замерке градоначелнику Живораду Ковачевићу због лошег стања, због рупчага на тротоарима и улицама Београда, јер су јој отежавале кретање са штакама. Последњи чај смо попили неколко недеља пре него што је Тито преминуо, односно неколко месеци пре него што се она придружила свом Ђурици, прегледајући свежањ фотографија што их је управо добила из Маршалата на којима је била детаљно докуметована њена последња посета Дедињу и пријем код човека кога је упознала као Валетра и кога је у њен стан, на вишенедељни боравак – као и Родољуба Чолаковића, своједобно сместио Иво Лола Робар.