Никола Кусовац
ПРКОСНИ ТРАДИЦИОНАЛИСТА
Одредницу савремени традиционалисти позајмио сам од Лазара Трифуновића који је употребио у часу када му је постало јасно да његово агресивно залагање за све видове апстракције, а посебно за онај вид који се подразумевао под термином енформел, чији је он био главни промотер у Србији и шире,ондашњој Југославији, полако губи на снази и када је, сигуран сам, увидео неправду коју је таквим својим ставом ненео генерацији оних српских уметника чије се стваралашто темељило на чврстом убеђењу „да универзални дух и не постоји другачије него као индивидуално и национално обојени дух.“ О природи поетика актуелних токова развоја југословенске и српске уметности педестих и шездесетих година XX века, уз све њихове противуречности, упечатљиво сведочи управо Трифуновић.
Он у једном од својих последњих текстова, могло би се рећи тестаментарном, објављеном безмало годину после његове преране смрти, маја 1984. у каталогу кратко насловљеном Рисим, поводом ретроспективне изложбе сликара Богића Рисимовића – Рисима, између осталога исповеда: „Тада, у шездесетим и херојским годинам послератне модерне, раздвајали су нас различити погледи на уметност … Она се, можда, нешто смањила у многим борбама које смо Рисим и ја водили, свако на свом фронту, али је у нечем остала присутна и данас кад бележим ове редове и размишљам о његовом стваралаштву.“ И даље, наставља Трифуновић: “Нови путеви наше послератне уметности изграђивани су у борбеном ентузијазму у коме су се сукоби мишљења и концепција представљали као нешто природно, Фугурација или апстракција, УЛУС или Самостални, Децембарска или Београдска група, стари или млади, аутентичан доживљај или естетички систем времена, геометрија или Медиала – то су само неке од бурних и бучних алтернатива пред којима се налазио и стари и млади сликарски нараштај.“
Али, без обзира што се Трифуновић онда чврсто држао уверења „да слика настаје у оквиру једног општег естетичког система, без обзира на место где је створена“, што у основи потврђује његов мондијалистички поглед на биће уметности, није могао бити равнодушан на изузетне резултате које су ослоњени на сопстевене корене, сопствену баштину и супстевно наслеђе, градили током педесетих и шездесетих година српски сликари чијих је високих вредности и стваралачких домета био више него свестан. Поменимо само неке од уметника, на које је засигурно мислио, када је користио тако тачну али и широко употребљиву стилску одредницу модерни традиционалисти, попут: Рисима, загледаног у српске крајпуташе, Лазара Возаревоћа, надахнутог српским средњовековним живописом и иконописом, затим Лазара Вујаклије, инспирисаног иконографијом стећака и надасве делом двојице личних пријатеља, Александра Томашевића, конзерватора, рестауратора и острашћеног колекционара рукотворина народног стваралаштва, као и свестраног интелектуалца, сликара, ликовног педагога, критичара и теоретичара уметности, умног Стојана Ћелића.
Да се у суштини ништа битно није променилу ни у потоњим деценијама ликовног стваралашта на тлу Србије, да је у основи остао сличан и пречесто безразложно нетрпељив однос између носиоца духа тзв. мондијализма Запада, илити пролетерског интернационализма, Истока, с једне, а традиционализма, с друге стране, више је него јасно. Тако се у ово наше време јасно препознаје деловање, по правилу, до искључивости агресивних присташа духа такозваног модернизма и авангардизма, наспрам оних уметника који се тврдокорно држе традиционалних вредности утемељених на сопственом духовном наслеђу и сопственој културној баштини. На сву срећу и добробит свеколиког стваралаштва, не само ликовног, таквих је код Срба било увек, као и сада. Један од њих, који је од прве, од самих својих стваралачких почетака, непоколебљиво стао и потом опстао на оној естетичкој равни где се ни по коју цену нису прихватала и потом неговала она настојања, често актуелна, да се ружно може јадначити са лепим, односно деконструкција са констукцијом, склад са нескладом и, у крајњој линоји, неморално са моралним, био је Небојша Ђурановић. Напросто, он није пристао да се његов живородни естетичи источник напаја водом из Фонтане Ричрад Мута, алијас знаменитог дадaисте Марсела Дишана.
Дакле, пошто је добро савладо све елементе сликарске вештине, у првом реду цртачке, као и оне које захтева мајсторска убедљивост у обради материје, Небојша је кренуо прво да слика неспорну лепоту младости, у жељи да кичицом испева једну својеврсну оду, пре свега, о неодољивој привлачности девојачког лика и тела. При чему је многе од слика из тог циклуса радио као илустрације појединих сопствених песама, попут: Не окрећи се, Краљица лептира, Није то љубав, Још јуче и друге, потврђујући на делу своју стваралачку природу исказну у изјави која је гласила: “Бавећи се музиком сликам, сликајући бавим се музиком.“ Ваља само истаћи да је он то радио не осврћући се на многе актуелности главних уметничких токова у којима се о лепом и лепоти судило као о кичу или, најблаже речено, као анахроном подилажењу сумњивом укусу трговаца на тржишту уметничких предмата, односно укусу њихове конзервативне клијентеле.
Исто као што је од самих почетка, од првих дана ликовног формирања, остао визуелно непоколебљиво привржен идеалу класично схваћене лепоте,утемљене на вишевековном искуству и богатој пракси, Ђурановић се и на духовном плану од прве определио за идеале витештва и свега оног што је Марко Миљанов подразумево под етичким законима чојства и јунаштва. Уосталом, он је још као студент Академије примењених уметности У Београду, дакле током последњих година прошлог века, био начисто с тим да никада неће од свог атељеа, од своје сликарске радионице, направити лабораторију за истраживање нових материјала и идеја одређених углавном помодним диктатом залажења у неистражене просторе проширених медија и томе сл., као што је ваћ тада видео себе као уметника, острашћеног илустратора надахнутог средњовековним темама прожетих духом родољубивог и државотворног српског витештва. Стога је прву згодну прилику да отелотвори своје младалачке, студентске жеље, намере и љубави, просто заграбио. Било је то у годинама које су претходиле обележавању осамастогодишњице аутокефалности Српске православне цркве, дана српске државности и чина крунисања за краља Стефана Првовенчаног. Пошто се приљежно, попут малдог научника, окренуо проучавању, писању а истодобно, захваљујући свом основном позиву, и илустровању, тачније пластичном ликовном оживљавању, једне чврсто утемељне стдудије из средњовековне историје српског народа, настала је запажена, хваљена и на 63 сајму књига у Београду с разлогом награђена књига, у којој су визуелно беспрекорно, убедљиво и упечатљиво, представљени Српски витезови у доба Немањића.
Охрабрен посигнутим резултатом, штавише осокољен, Ђурановић се напросто размахнуо. Уследила су два изузено захтевна дела. Прво слика големо платно, величине петнаест квадратних метара, које приказује како Свети Сава 1219. крунише свог брата Стефана Немању, Првовенчаног, у манастиру Жичи. Ово у сваком погледу захтевно дело, чија реализација подразумева крајње сигурно познавења основних елеманта класичног ликовног изражања, почев од вештине цртања и убедљиве материјализације, преко колористичких хармонија до рашавња изузетно сложене композије са много фигура у покрету и разуђеном манастирском простору, уз веома захтеван историјски наратив који не дозвољава икаква одступања, савладани су до мере која свидочи да је њихов аутор достојан онога коме је дело на известан начин и посвећено. Дакле, највећем мајстору сликарске фразе у српској историји уметности, Павлу Паји Јовановићу, иначе ненадмашном творцу композиција са темама из српске повеснице као што су: Таковски устанак, Сеоба Срба, Крунисање цара Душана, Повратак чете Црногораца из боја, Спаљивање моштију Светог Саве, Свети Сава мири браћу, Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног итд, укратко мојстору који опусом представља истински изазов очито, у том погледу, амбициозном Набојши Ђурановићу. А, да такав закључак није голо претеривање сведочи његово друго, димензијама још веће, осамнаест квадратних метара сликане површине, недвно завршено и промовисао дело, историјска композиција која приказује Деспота Стефана Лазаревића под бедемима Београда. Дело којим се град Београд, као наручилац, коначно одужио једној од најзаначајнијих личности из своје бурне прошлости. Чврсто ослоњен на све извођачке вредности којима се доказао као сликар, радећи на циклусу композиција којима је оживео витешки дух и витештво Србије у доба Немањића и још више на ономе што је савладао радећи на композицији крунисања Светог Стефана Првовенчаног, Ђурановић се несумњиво потврдио као истински настављач оне традиције у српској историји уметности чији је изазовни утемељивач сликар Паја Јовановић. Наравно, хоће ли на том путу достићи и престићи свог славног претка, Ђурановић, који је управо у напону стваралачке снаге, не зависи само од њега већ и од намера, жеља и потреба српског друштва да што боље спозна и визуелно представи своју хвале достојну прошлост.
На крају, сасвим је био у праву Драган Јовановић Данилов када је написао: „Мудрост Небојше Ђурановића јесте у томе што је пронашао властиту меру те најприроднију форму и поступак за свој уметнички темпераменат.“ Стога ће увек остати празних руку они који га траже тамо где он није пристао, нити икада намераво да се нађе. Радознало залажење у неистражене просторе материје и духа, као јединог поступка којим са доказује припадност актуелним, да не кажемо авангардним, уметничким токовима, за њега никада није представљло стваралачки изазов. Био је и остао, понављам, изрзити носталгичар, уметник који непрестано трага за оним тананим вибрацијама устрепталих осећања која се јављају у сусрету са лепотом сваке врсте, од лепоте младости до лепоте емоција што се јављују пред делима великих мајстора кичице или под утицајем узаврелих патриотских осећања при спознаји витешке прошлост соптевеног народа. Укратко, он јесте пркосни традиционалиста новог кова, истанчаног укуса и особеног сензибилитета.